detalj slike: KRK Art dizajn

NASTAVNICA NENA – MOJA MAMA

Mama se plašila vozova. Tačnije, plašila se da ne zakasni na voz i nikada se tog straha nije oslobodila. Do Petrinje, njenog rodnog mesta, jedino je tako mogla da stigne, pa nas je na beogradsku železničku stanicu dovodila najmanje dva sata pre polaska. Ni to je nije smirivalo. Pomno je slušala obaveštenja o postavljanju kompozicije na taj i taj kolosek ućutkujući nas ili bi trčala kod konduktera da proveri da li je to taj voz. Odričan odgovor bi je vraćao nama, pa bi onda prepakivala, po ko zna koji put, kofere, istovremeno nadzirući sestru i mene. Uznemireno je proveravala da li stojimo na mestu sa kog će nas najlakše ubaciti u voz.

Očev je mir nije smirivao.

Mama je pokušavala da se oslobodi tog straha ne govoreći nikome o tome. Sakrivala ga je iza srca, premeštala u utrobu i držala ga u rukama zbog koga su one, ipak, drhtale. Noću, u tišini sobe, podmuklo joj se vraćao u misli. Dolazio je u slikama sa vriskom, prekidao joj san i dok joj se hladan znoj slivao niz vrat, pokušavala je da ga otera. U snu, voz je huktao i kloparajući bežao od nje.

U jesen, 1941. godine, železnička stanica u Petrinji je prepuna naroda. Njih petoro dece, sve jedno drugom do uha, priljubljuju se uz oca. U boščama nose nešto garderobe i hranu za nekoliko dana. Kod kuće su ostavili majku sa najstarijom kćerkom i mlađim sinom. Mala Nena, kako su je od milja zvali, ima samo šest godina kada se porodica prvi put razdvaja. Najmlađa je i jedina buckasta, uvek sa komadom hleba u ruci i ne razume šta se oko nje dešava dok čeka na peronu. Samo se ogroman nemir uselio u to majušno telo. Stisla je ruku najstarije sestre Danice, dok su pored njih priljubljene Mira i Ana, od 11 i 13 godina. Nemir je i u očima trogodišnjeg brata Veljka, kojeg u naručju drži otac.

Pamti pisak lokomotive i ljude koji se, laktajući, probijaju do ulaza. Odjednom, u toj masi nepoznatih lica ostaje sama i počinje da vrišti. Ljudi su u strahu od masovnih ubistava u selima Gudovac, Veljun i Glina, hitali da uđu u voz i nisu se osvrtali na uplakanu devojčicu.  Voz je polako kretao i Nena, u tom komešanju, čuje sestrin glas kako panično moli ljude da pokupe i nju. A onda je osetila nepoznate muške ruke kako je podižu sa zemlje i kroz prozor ubacuju u vagon u kom je bila sestra. Obe padaju na pod kupea i plaču od sreće i straha, jer su opet zajedno sa ocem. Svi beže u Srbiju od ustaša, rata i koncentracionih logora. I taman kad su pomislili da su zajedno i da će biti spaseni, nepoznati glas proziva Andriju Petrovića, da se hitno javi redarstvu. Znao je da će ga ubiti, pa je najstariju ćerku Danicu, od 16 godina, zadužio da ih sve odvede u Srbiju i onda je iskočio kroz prozor kupea. Njih petoro je zanemelo zureći u prazninu otvorenog prozora.

Mnogo godina, kasnije, slušala sam priču o snalažljivosti teta Danice, koja je spretno odgovarala na pitanje đe su krenuli, govoreći svakom da idu do prvog sela, teti u posetu, i sve tako do granice sa Srbijom. Mama, onako mala, nije znala ni šta je ni gde je Srbija. Prvi put je čula i za Beograd, tek kad su stigli. Javili su se Komesarijatu za izbeglice i poslati su za Negotin i gradić toliko udaljen od njihove rodne Petrinje bio je spas. Dobili su sobu u trošnoj kući, jedan ar zemlje i novu adresu – Karađorđevu ulicu u predgrađu, zvanom Malo selo. Otac se pojavio omršaveo, u iscepanoj odeći, nakon tri meseca skrivajući se po bosanskim planinama. Prešao je Drinu i pronašao svoju decu, tako da je radost ispunila tu malu sobu. Dobio je posao čuvara negotinskog zatvora i usput je obrađivao onaj komad zemlje.

Za mamu je to vreme imalo samo jedno ime – glad, pa se nerado seća krađe u kući, dok se na šporetu pušio tek skuvan pasulj. Obletala je okolo poput male ptice grabljivice znajući da je to i ručak i večera. Glad je nadjačala razum, zgrabila je komad proje, umočila u pasulj i pojela. Ćutala je o tome grizući se a onda se usadio još jedan strah, strah od nemaštine sa kojim se srodila. Zbog toga nam je branila da bacamo hranu i sušila je viškove hleba praveći prezle. I danas čujem taj krckavi zvuk vodenice, dok mi se vraća Ona koja prezle sipa u belu vrećicu iz napunjenog tanjira.

Škola je bila daleko, pa je u zimskim danima pretrčavala put onako slabo obučena. Najviše joj je nedostajala mama, pa ju je stalno čekala na ulici. Jednom je pronašla mali polomljeni češalj i stavila ga u kosu, da bude lepa za mamin dolazak. Ali... Godine su se nizale a glas o majci, sestri i bratu nije stizao. Stalno se pitala da li su živi, pa bi se šćućurila u krevetu slušajući razgovor oca i sestre. Pričali su o reci Savi kojom do Beograda stiže puno pobijenih ljudi. Kod Brankovog mosta su se toliko gomilali leševi, da su morali da ih sklanjaju ne bi li Sava normalno tekla. U tim pričama, pominjano je često jedno ime, Vjekoslav Luburić, poznatiji kao Maks, osnivač koncentracionih logora od Jastrebaskog (jedini zabeleženi dečji logor u Evropi) do Jasenovca. Nema srpskog sela na Baniji u kome ovaj čovek-zver nije ubijao na načine koje ljudski um nije mogao ni da zamisli, dok u životinjskom svetu to ni ne postoji. Nožem, maljem, krampom je donosio smrt ili bi nogom samo zgnječio dečju glavicu. Svoju sestru, Nadu Šakić Luburić, postavio je za komandanta ženskog logora u Novoj Gradiški a ona je u ubijanjima doslovno sledila brata. Mala Nena je drhtala od ovakvih priča, izgovorenih šapatom, ali je sve zaboravljala po danu igrajući se sa decom iz ulice. U toj ulici, oivičenoj krošnjama lipa, sretale su se, ona i meštanka Mira Maksimović, lepa, otmena i bogata gospođa. Dopala joj se ta devojčica odbegla iz Hrvatske i sve češće je zvala u goste,  pošto nije imala svoju decu. Moja mama je rado odlazila tamo zadivljena lepom kućom, velikom baštom, vinogradom, presrećna što je dobijala komad hleba namazan puterom uz šolju mleka. Tamo je slušala neke druge priče, bezbrižnije, bez klanja i ubijanja.

S druge strane, otac se mučio da ih sve prehrani i stalno je brinuo o ostatku porodice u Petrinji. Uspeo je da ćerku Anu smesti u dom za ratnu siročad „Stanko Paunović“, gde je bilo toplo uz tri obroka dnevno. Dom je osnovan daleke 1919, godine, odmah po potpisivanju primirja i završetka Prvog svetskog rata, kao zadužbina dobrih i humanih Negotinaca.

U međuvremenu, i gospođa Maksimović je sve češće pokušavala da usvoji Malu Nenu nudeći taj gest „dobrote“ i ponoseći se njime među meštanima provincije. Cenu te „dobrote“ osetiće ubrzo ta devojčica, tako željna majčinog zagrljaja, plaćajući svaki zalogaj teškim radom. Čistila je kuću, brinula o pilićima, kuvala, radila u bašti i u kafani. Šamare joj je pomajka lako delila i kako je rasla, tako su rasle i zabrane; od onih da ne sme u igru sa decom iz ulice, do zabrane da viđa sestru u domu, što joj je najteže padalo. Trčala bi kod sestre za vreme školskih odmora, samo da je zgrli, vidi joj oči i spusti brzi poljubac, i vraćala se kući, u kojoj su je Mira i prijateljica Mula učile da diže ruku u znak pozdravaHaj Hitler! Sa tim pozdravom, često su je slale u Gestapo da prenese neku njihovu poruku a ona je bila isuviše mala da bi to razumela. Plašila se Nemaca koliko i pomajke koju je morala zvati „mamica“ i u njenom prisustvu je bila najusamljenija devojčica na svetu sa čežnjivom potrebom za zagrljajima. Kada se rat završio i otac vratio u Petrinju sa troje dece, pisma koja su stizala od roditelja, pomajka je cepala pred njom pišući im odgovore umesto nje. Zbog toga je plakala bezglasno pod jorganom iskaljujući dečji bes na mačkama. Ostrašćeno ih je šutirala, jer ih je pomajka mazila a nju nije. Ljubav je pokušavao da joj nadoknadi poočim koji je bio nemoćan u sukobima sa sopstvenom ženom, u čestim svađama i tučama. Mama ih je razdvajala nejakim telom, a on joj je uzvraćao zahvalnost grleći je zdravom rukom, dok je druga bila drvena. U bolesti koja ga je snašla, mama mu je od novinske hartije isecala novčanice i onda su ih zajedno brojali, gomilajući „pare“ na koje je kafedžija poočim navikao. Smejali su se uživajući u tim zajedničkim trenucima sreće, ali strah da ta sreća ne nestane, jad, tuga i težak rad doneli su joj tešku bolet – tuberkulozu, bolest bede i siromaštva. Pluća devojčice od 12 godina nikada nisu zacelila, pa će se kasnije kaverne, u razmacima od nekoliko godina, pojavljivati.

           Kazaljke na satu pokazuju da je ponoć odavno prošla. Ne mogu da spavam. U ovo gluvo doba me posećuju uspomene i duhovi. Zastane mi olovka nad sveskom dok ispisujem redove o tebi. Mesečina se prostrla po našoj bašti. U njene srebrne niti ugnjezdio se slavuj i peva. Jave se iz trave zrikavci. Šumno udaraju talasi Dunava o brodove koji su na njemu zanoćili. Sama sam. Rove po mojoj glavi crv. Izjeda me. Toliko toga te nisam pitala, sad samo slutim tvoje odgovore.  Znaš mama, u mojih šest godina ja nisam znala šta je strah, ni šta je glad, ni šta znači biti razdvojen od majke. O ratu nisi pričala. U mojim noćima kao što je ova, često svrati san, u njemu smo ti i ja same. Ti sediš na stolici a ja ispred tebe na šamlici. Pljeskaš ruka i govoriš mi:“

              Taši, taši tanana!

              Poranila Dragana,

              pa je kuću pomela

              i vodice donela.

              Sad skakuće vesela

              vedra oka i čela.

Ponavljam za tobom pesmicu i zamuckujem od radosti što u pesmici  pominješ mene. Kad je izgovorim tačno, stavljaš me u svoje krilo i grliš. San se prekida i ja se budim sa osmehom. Raznežena sam. Ne otvaram oči, htela bih da te u njima još malo sačuvam. Rata nije je bilo u tvojim pričam, ni u knjigama koje si mi donosila. Prva koju sam dobila, zvala se „Dolaze nam laste“ pesme čika Jove zmaja. Na koricama, gore u uglu bila je nacrtana lasta, po njima je edicija poezije za decu izdavačke kuće“Narodna prosvjeta“ iz Sarajeva, dobila ime „Lastavica“  Godina izdanja 1955. Da ih voliš otkrila sam jednog proleća koje je grunulo sa letnjim temperaturama. Prevarilo je laste i one su sa juga doletele. Kako u mratu zna da biva, pao je sneg. Na zidu ispred malog prozora našeg kupatila bila su četiri okrugla otvora. U njima su se sakrile. Skoro smrznuta mala tela si vadila i staljala između dva velika sobna prozora. Pribojavala si se da će od prevelike toplote uginuti. Koliko smo se obe radovale,  kad su počele da skakuću. Pustila si ih kad se sneg otopio a sunce ugrejalo svet. Često sam se kasnije pitala kao odrasla, kako si u ratnom vihoru sačuvala nežnost za svet oko sebe.  Pored tebe, bila sam najbezbrižnija seoska devojčica. Obe smo volele Kladušnicu, to malo selo u kome si bila učiteljica. Našla si mi druga, nešto starijeg gluvonemog dečaka. Mile se zvao. Glasove i neizgovorene reči zamenio je osmehom. Nosio me je na krkače, peo na dud gde bi se smestili i jeli dudinj dok nas stomaci ne bi zaboleli .Musavu i flekavu me je vraćao kući. Nisi se ljutila. Tako si me učila da razlike među ljudima ne postoje. Samo si me jednom kaznila, i moram da ti kažem, i danas mislim da si bila prestroga. Nisam još pošla u školu kad sam u selu iz kokošinjca uzela jaje i donela ti. Nisam ni pomislila da je to krađa kako si ti shvatila. Bilo je tako toplo i malo. Kazna je bila javna. Okupila si seljane, naterala me da prođem kroz njihov špalir i da se javno izvinim teta Lepi od koje sam ga uzela. Onako malu i uplakanu branili su me Kladušničani. Ti, njihova učiteljica, nikako nisi mislila da je to samo mali dečiji nestašluk. Razumem te mama, kazne koje si ti dobijala od svoje pomajke su mnogo više bolele. Toliko su bolele da su te u bolest odvele. Ne znam ni sad odakle si crpla snagu da sagradiš nov život i potisneš te teške dane detinjstva i odrastanja. Prolazi još jedna noć u kojoj ne nalazim odgovore.    

Uprkos svemu, njena mladost je nadjačavala nedaće koje su je, poput tovarnog konja, pritiskale. Od oca je nasledila srčanost mobilisanog vojnika austrougarske monarhije u Prvom ratu, Srbina, koji nije hteo da se bori protiv svog naroda. Sa širokih polja Galicije dezertira i prilazi ruskoj vojsci. Veliki rat se završava, ali ga zahvata vihor Oktobarske revolucije i posle tri godine, prelazeći Ural i sibirske tajge, preko Vladivostoka stiže u svoju Petrinju. Iz takvih njegovih priča naučila je da iz svih teškoća postoji izlaz.

Sestra Ana je završila učiteljsku školu u Negotinu, pa i ona kreće tim putem da bi postala učiteljica. Udaje se za učitelja, i zajedno provode desetak godina službe u selima, bio je to uslov za dobijanje službe u gradu. Odlukom Mitre Mitrović, ministra prosvete Srbije, mladi par dobija posao u Rtkovu. Moja mama, poletna i željna rada, ne prepoznaje sudbinski znak i nagoveštaj da će svoj život vezati za taj kraj, daleko od rodne Petrinje. U Rtkovu, kasnije u Podvrškoj, sreće se prvi put sa Vlasima i zbog nepoznatog jezika, susreću se dva različita sveta.

Sa mužem, mojim ocem, formira dva razreda, sa đacima različitih uzrasta, koji nisu znali srpski jezik. Pošto se međusobno nisu razumeli, bio je to težak i izazovan posao, ali je onaj sa odraslima bio daleko izazovniji: analfabetski tečajevi opismenjavanja odraslih je bio skoro nemoguć, jer je bilo teško naučiti seljaka da u ruci drži olovku umesto motike.

Poratno vreme je nastavak siromaštva praćenog glađu i nemaštinom. Ovog puta, pored sebe je imala i dve ćerke odnjihane u „učiteljskoj kolevci“. Selila se ta kolevka iz jednog sela u drugo a nizak obrazovni nivo stanovništva uslovljavao je moje roditelje da drže tečajeve zdravstva, kuvanja, gajenja voća i povrća. Pored redovne nastave, organizovali su i horove sa dečjim priredbama. Neprestano su obilazili porodice insistirajući da im deca pohađaju školu, posebno se fokusirajući na hendikepiranu decu za specijalne škole. Vremenom su prihvatili, tu stranu nepoznatu „daskaljica“ kako su je na vlaškom zvali. Šest najlepših godina provode u selu Kladušnica, gde su moju mamu prihvatili kao neku daleku rođaku unoseći radost u njen život.

Sada je ona držala život u svojim rukama, srećna u svojoj porodici, srećna zbog posla koji je obavljala i napokon je bila sigurna da život dobija miran tok. Međutim, jednog sunčanog dana zatiče je sudski poziv iz Negotina. Njena pomajka traži raskid sporazuma o usvajanju i ruka joj dtrhti dok ga potpisuje, uprkos teškom životu s njom. Jedan potpis na hartiji izbrisao je deo njenog života. Od tog trenutka više nije bila zakonski Maksimović prestajući da bude deo te porodice. Poočim Mika plakao je zajedno s njom, dok je pratio na stanicu.  Došao je krišom od žene kada sam se rodila, doneo dukat i ubrzo umro.

Moja mama nikada nije odbolovala taj potpis potiskujući ga kroz život nastavnice srpskohrvatskog jezika, prelazeći iz sela u grad.

U detinjstvu je rat zamenila svetom bajki naučivši rano da čita. Skrivala se u začaranim pričama u kojima je dobro pobeđivalo zlo i postajala je opčinjena pisanom rečju i njihovom moći ili nemoći. Sem toga, uživala je u lepoti onih prostora koje su joj reči otvarale. Od njih su šumele reke Petrinjčica i Kupa, od njih je cvetalo dvorište kuće gde je sa porodicom živela, od njih su blistali sunčevi zraci u petrinjskom parku uz orkestar vojne garde. Rečima je oživljavala miris Gavrilovićeve prodavnice, pa su napisane ili izgovorene ulazile u njenu dušu i dane. Kroz njih je upoznavala i tuđe živote.

Majčin radni vek broji 38 godina staža sa mnogo učenika i generacija, pročitanih đačkih radova i poslatih na literarne konkurse. Nekoliko puta godišnje, nameštaj i pod su bili prekriveni plavim vežbankama koje je strpljivo pregledala crvenom hemijskom olovkom. Koliko je primedbi, komentara i ocena ispisala svojim lepim ćiriličnim rukopisom slušajući pažljivo priče i ispovesti svojih đaka, uvek spremna da pritekne u pomoć. Nekad mi se činilo da je bila podjednako privržena porodici i poslu. U našem malom stanu uvek je bilo mesta za neko gladno dete ili đaka kome je kasnio prevoz do sela. Rešavala je i njihove porodične probleme, bila moja i njihova mama kad bi zatrebalo. Kroz mamin odnos sa đacima učila sam se čovekoljublju. Njena pružena prijateljska ruka nevoljniku je odavno postala i moja.

Skoro će decenija kako mama i ja živimo u dva različita sveta. Nedelje čuvam za naše susrete, dan po kome je na rođenju dobila ime – Nedeljka. Sa toplom šoljom kafe, sedim okružena njenim knjigama i našim foto-albumima. Onaj komad papira o raskidu usvajanja sam sakrila, da je ne peče i u starosti. Branila sam je tako od nje same. Sećam se njene usplahirenosti kad je slučajno saznala da pomajka teško obolela leži u bolnici. Odmah je dodala, mamica je volela mlade tikvice, spremiću joj. Znam da sam je gledala zapanjeno, da sam  izgovorila:“Ali mama“?! Oštro je odmahnula rukom. Stavila je tačku na moje ali. Sačuvala je za sebe odgovor. Nikada nije zamerila svojim roditeljima što su je dali na usvajanje. Sebe je krivila govoreći mi da se prodala za šolju mlekao. Ostala ih  je željna čitavog života. Za njih je čuvala dvomesečne školske raspuste.

Pišući o mami, vodim nemušti razgovor sa njom, dok se sa fotografije smeje mlada žena. Dve plave vitice su joj omotane oko glave. Na drugoj fotografiji su mama i tata u vlaškim nošnjama okruženi đacima u selu. Sledeća fotografija je grupna: mi sa maminim roditeljima i njihovom decom.

Pogledom sa slika prelazim na nju: nedaleko od mene, sedi zadubljena u heklanje. Osedela hitro, rukama prepliće niti a misli joj lutaju prelazeći vremena i daljine. Hvata moj pogled i nežno se osmehuje topeći vrhove Anda. Preispitujem sebe u ovim susretima. Priznajem  mama da sam pogrešila, sebično ti nisam pružila podršku kad si htela da promeniš svoj život. Znam da mi praštaš ali ja sebi ne mogu.  

           Odmahuješ glavom, život je završen nemaš šta ni da mu dodaš ni da oduzmeš. U ovim našim nedeljnim susretima najviše voliš da pričaš o svojim đacima. Obraduje se kad joj kažem da je se sećaju, da je još prisutna u njihovim životima. Pre neku godinu zove me Senad. T iz Sarajeva. Čuo je da si napustila ovaj svet. Priča mi koliko si mu značila. Dovodila si ga u svoj stan. Još pamti raspored nameštaja u njemu. Kaže mi da mu je otac bio graditelj na elektrani. Plata velika, al sve u kafani propije, pa kad se u zoru vrati tuče mu majku. Pored tebe imao je dom. Slušaj me govori u telefon, sutra ti šaljem novac da mojoj nastavnici grob pokriješ cvećem. Stiskam slušalicu, puštam ga da priča i plačem, MOJA MAMA –NASTAVNICA NENA.

            Nedeljno jutro se gubi u danu odnoseći maminu sen i donoseći još jedan maj bez njenog rođendana. Pored mene su metodike srpskog jezika na čijim je stranicama zapisivala svoje komentare,  listovi istrgnuti iz đačkih svezaka na kojima su joj pisali pesme. Jedna od brojnih  je protesna, NE ŽELIMO, napisala je Darinka Cvetković iz VIII1

      Mi znamo nju, a ona nas,

      I kako sad drugi da dođe na njeno metso?

      Ona je čovek, nastavnik i drug

       I zato ne želimo da nas ostavi nastavnica  NENA.

       Govorim u ime odeljenja.

Mala pobuna učenika kad su čuli da ide u penziju. Na drugom listu je pesma Razrednine plave oči Dane Mandić iz VIII1. Čitala je Saška Maljoković kad smo je pratili na put sa koga je nikad više neću dočekati. Ostao je u meni po neki iskidan stih

              Takve oči dna nemaju,....

              Možda neku tajnu kriju,....

              Te oči krase razredni lice,...

tog hladnog oktobarskog dana u kome sam ljubav za tebe počela da zamenjujem sećanjima.

P.S. Mama, u ovom zemaljskom nedostajanju tebe, ne plašim se. Znam da me čuvaš i od zvezda pleteš najlepše želje kojima me štitiš. Pozvaću vetar da ti ovaj zapis kao rođendanski dar  umesto mene odnese. Šapnuću mu da ga podigne visoko do neba, plavog, plavog kakve su i tvoje oči bile.

PODELITE OVAJ TEKST NA: