детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАСТАВНИЦА НЕНА – МОЈА МАМА

Мама се плашила возова. Тачније, плашила се да не закасни на воз и никада се тог страха није ослободила. До Петриње, њеног родног места, једино је тако могла да стигне, па нас је на београдску железничку станицу доводила најмање два сата пре поласка. Ни то је није смиривало. Помно је слушала обавештења о постављању композиције на тај и тај колосек ућуткујући нас или би трчала код кондуктера да провери да ли је то тај воз. Одричан одговор би је враћао нама, па би онда препакивала, по ко зна који пут, кофере, истовремено надзирући сестру и мене. Узнемирено је проверавала да ли стојимо на месту са ког ће нас најлакше убацити у воз.

Очев је мир није смиривао.

Мама је покушавала да се ослободи тог страха не говорећи никоме о томе. Сакривала га је иза срца, премештала у утробу и држала га у рукама због кога су оне, ипак, дрхтале. Ноћу, у тишини собе, подмукло јој се враћао у мисли. Долазио је у сликама са вриском, прекидао јој сан и док јој се хладан зној сливао низ врат, покушавала је да га отера. У сну, воз је хуктао и клопарајући бежао од ње.

У јесен, 1941. године, железничка станица у Петрињи је препуна народа. Њих петоро деце, све једно другом до уха, приљубљују се уз оца. У бошчама носе нешто гардеробе и храну за неколико дана. Код куће су оставили мајку са најстаријом кћерком и млађим сином. Мала Нена, како су је од миља звали, има само шест година када се породица први пут раздваја. Најмлађа је и једина буцкаста, увек са комадом хлеба у руци и не разуме шта се око ње дешава док чека на перону. Само се огроман немир уселио у то мајушно тело. Стисла је руку најстарије сестре Данице, док су поред њих приљубљене Мира и Ана, од 11 и 13 година. Немир је и у очима трогодишњег брата Вељка, којег у наручју држи отац.

Памти писак локомотиве и људе који се, лактајући, пробијају до улаза. Одједном, у тој маси непознатих лица остаје сама и почиње да вришти. Људи су у страху од масовних убистава у селима Гудовац, Вељун и Глина, хитали да уђу у воз и нису се освртали на уплакану девојчицу.  Воз је полако кретао и Нена, у том комешању, чује сестрин глас како панично моли људе да покупе и њу. А онда је осетила непознате мушке руке како је подижу са земље и кроз прозор убацују у вагон у ком је била сестра. Обе падају на под купеа и плачу од среће и страха, јер су опет заједно са оцем. Сви беже у Србију од усташа, рата и концентрационих логора. И таман кад су помислили да су заједно и да ће бити спасени, непознати глас прозива Андрију Петровића, да се хитно јави редарству. Знао је да ће га убити, па је најстарију ћерку Даницу, од 16 година, задужио да их све одведе у Србију и онда је искочио кроз прозор купеа. Њих петоро је занемело зурећи у празнину отвореног прозора.

Много година, касније, слушала сам причу о сналажљивости тета Данице, која је спретно одговарала на питање ђе су кренули, говорећи сваком да иду до првог села, тети у посету, и све тако до границе са Србијом. Мама, онако мала, није знала ни шта је ни где је Србија. Први пут је чула и за Београд, тек кад су стигли. Јавили су се Комесаријату за избеглице и послати су за Неготин и градић толико удаљен од њихове родне Петриње био је спас. Добили су собу у трошној кући, један ар земље и нову адресу – Карађорђеву улицу у предграђу, званом Мало село. Отац се појавио омршавео, у исцепаној одећи, након три месеца скривајући се по босанским планинама. Прешао је Дрину и пронашао своју децу, тако да је радост испунила ту малу собу. Добио је посао чувара неготинског затвора и успут је обрађивао онај комад земље.

За маму је то време имало само једно име – глад, па се нерадо сећа крађе у кући, док се на шпорету пушио тек скуван пасуљ. Облетала је около попут мале птице грабљивице знајући да је то и ручак и вечера. Глад је надјачала разум, зграбила је комад проје, умочила у пасуљ и појела. Ћутала је о томе гризући се а онда се усадио још један страх, страх од немаштине са којим се сродила. Због тога нам је бранила да бацамо храну и сушила је вишкове хлеба правећи презле. И данас чујем тај крцкави звук воденице, док ми се враћа Она која презле сипа у белу врећицу из напуњеног тањира.

Школа је била далеко, па је у зимским данима претрчавала пут онако слабо обучена. Највише јој је недостајала мама, па ју је стално чекала на улици. Једном је пронашла мали поломљени чешаљ и ставила га у косу, да буде лепа за мамин долазак. Али... Године су се низале а глас о мајци, сестри и брату није стизао. Стално се питала да ли су живи, па би се шћућурила у кревету слушајући разговор оца и сестре. Причали су о реци Сави којом до Београда стиже пуно побијених људи. Код Бранковог моста су се толико гомилали лешеви, да су морали да их склањају не би ли Сава нормално текла. У тим причама, помињано је често једно име, Вјекослав Лубурић, познатији као Макс, оснивач концентрационих логора од Јастребаског (једини забележени дечји логор у Европи) до Јасеновца. Нема српског села на Банији у коме овај човек-звер није убијао на начине које људски ум није могао ни да замисли, док у животињском свету то ни не постоји. Ножем, маљем, крампом је доносио смрт или би ногом само згњечио дечју главицу. Своју сестру, Наду Шакић Лубурић, поставио је за команданта женског логора у Новој Градишки а она је у убијањима дословно следила брата. Мала Нена је дрхтала од оваквих прича, изговорених шапатом, али је све заборављала по дану играјући се са децом из улице. У тој улици, оивиченој крошњама липа, сретале су се, она и мештанка Мира Максимовић, лепа, отмена и богата госпођа. Допала јој се та девојчица одбегла из Хрватске и све чешће је звала у госте,  пошто није имала своју децу. Моја мама је радо одлазила тамо задивљена лепом кућом, великом баштом, виноградом, пресрећна што је добијала комад хлеба намазан путером уз шољу млека. Тамо је слушала неке друге приче, безбрижније, без клања и убијања.

С друге стране, отац се мучио да их све прехрани и стално је бринуо о остатку породице у Петрињи. Успео је да ћерку Ану смести у дом за ратну сирочад „Станко Пауновић“, где је било топло уз три оброка дневно. Дом је основан далеке 1919, године, одмах по потписивању примирја и завршетка Првог светског рата, као задужбина добрих и хуманих Неготинаца.

У међувремену, и госпођа Максимовић је све чешће покушавала да усвоји Малу Нену нудећи тај гест „доброте“ и поносећи се њиме међу мештанима провинције. Цену те „доброте“ осетиће убрзо та девојчица, тако жељна мајчиног загрљаја, плаћајући сваки залогај тешким радом. Чистила је кућу, бринула о пилићима, кувала, радила у башти и у кафани. Шамаре јој је помајка лако делила и како је расла, тако су расле и забране; од оних да не сме у игру са децом из улице, до забране да виђа сестру у дому, што јој је најтеже падало. Трчала би код сестре за време школских одмора, само да је згрли, види јој очи и спусти брзи пољубац, и враћала се кући, у којој су је Мира и пријатељица Мула училе да диже руку у знак поздраваХај Хитлер! Са тим поздравом, често су је слале у Гестапо да пренесе неку њихову поруку а она је била исувише мала да би то разумела. Плашила се Немаца колико и помајке коју је морала звати „мамица“ и у њеном присуству је била најусамљенија девојчица на свету са чежњивом потребом за загрљајима. Када се рат завршио и отац вратио у Петрињу са троје деце, писма која су стизала од родитеља, помајка је цепала пред њом пишући им одговоре уместо ње. Због тога је плакала безгласно под јорганом искаљујући дечји бес на мачкама. Острашћено их је шутирала, јер их је помајка мазила а њу није. Љубав је покушавао да јој надокнади поочим који је био немоћан у сукобима са сопственом женом, у честим свађама и тучама. Мама их је раздвајала нејаким телом, а он јој је узвраћао захвалност грлећи је здравом руком, док је друга била дрвена. У болести која га је снашла, мама му је од новинске хартије исецала новчанице и онда су их заједно бројали, гомилајући „паре“ на које је кафеџија поочим навикао. Смејали су се уживајући у тим заједничким тренуцима среће, али страх да та срећа не нестане, јад, туга и тежак рад донели су јој тешку болет – туберкулозу, болест беде и сиромаштва. Плућа девојчице од 12 година никада нису зацелила, па ће се касније каверне, у размацима од неколико година, појављивати.

           Казаљке на сату показују да је поноћ одавно прошла. Не могу да спавам. У ово глуво доба ме посећују успомене и духови. Застане ми оловка над свеском док исписујем редове о теби. Месечина се прострла по нашој башти. У њене сребрне нити угњездио се славуј и пева. Јаве се из траве зрикавци. Шумно ударају таласи Дунава о бродове који су на њему заноћили. Сама сам. Рове по мојој глави црв. Изједа ме. Толико тога те нисам питала, сад само слутим твоје одговоре.  Знаш мама, у мојих шест година ја нисам знала шта је страх, ни шта је глад, ни шта значи бити раздвојен од мајке. О рату ниси причала. У мојим ноћима као што је ова, често сврати сан, у њему смо ти и ја саме. Ти седиш на столици а ја испред тебе на шамлици. Пљескаш рука и говориш ми:“

              Таши, таши танана!

              Поранила Драгана,

              па је кућу помела

              и водице донела.

              Сад скакуће весела

              ведра ока и чела.

Понављам за тобом песмицу и замуцкујем од радости што у песмици  помињеш мене. Кад је изговорим тачно, стављаш ме у своје крило и грлиш. Сан се прекида и ја се будим са осмехом. Разнежена сам. Не отварам очи, хтела бих да те у њима још мало сачувам. Рата није је било у твојим причам, ни у књигама које си ми доносила. Прва коју сам добила, звала се „Долазе нам ласте“ песме чика Јове змаја. На корицама, горе у углу била је нацртана ласта, по њима је едиција поезије за децу издавачке куће“Народна просвјета“ из Сарајева, добила име „Ластавица“  Година издања 1955. Да их волиш открила сам једног пролећа које је грунуло са летњим температурама. Преварило је ласте и оне су са југа долетеле. Како у мрату зна да бива, пао је снег. На зиду испред малог прозора нашег купатила била су четири округла отвора. У њима су се сакриле. Скоро смрзнута мала тела си вадила и стаљала између два велика собна прозора. Прибојавала си се да ће од превелике топлоте угинути. Колико смо се обе радовале,  кад су почеле да скакућу. Пустила си их кад се снег отопио а сунце угрејало свет. Често сам се касније питала као одрасла, како си у ратном вихору сачувала нежност за свет око себе.  Поред тебе, била сам најбезбрижнија сеоска девојчица. Обе смо волеле Кладушницу, то мало село у коме си била учитељица. Нашла си ми друга, нешто старијег глувонемог дечака. Миле се звао. Гласове и неизговорене речи заменио је осмехом. Носио ме је на кркаче, пео на дуд где би се сместили и јели дудињ док нас стомаци не би заболели .Мусаву и флекаву ме је враћао кући. Ниси се љутила. Тако си ме учила да разлике међу људима не постоје. Само си ме једном казнила, и морам да ти кажем, и данас мислим да си била престрога. Нисам још пошла у школу кад сам у селу из кокошињца узела јаје и донела ти. Нисам ни помислила да је то крађа како си ти схватила. Било је тако топло и мало. Казна је била јавна. Окупила си сељане, натерала ме да прођем кроз њихов шпалир и да се јавно извиним тета Лепи од које сам га узела. Онако малу и уплакану бранили су ме Кладушничани. Ти, њихова учитељица, никако ниси мислила да је то само мали дечији несташлук. Разумем те мама, казне које си ти добијала од своје помајке су много више болеле. Толико су болеле да су те у болест одвеле. Не знам ни сад одакле си црпла снагу да саградиш нов живот и потиснеш те тешке дане детињства и одрастања. Пролази још једна ноћ у којој не налазим одговоре.    

Упркос свему, њена младост је надјачавала недаће које су је, попут товарног коња, притискале. Од оца је наследила срчаност мобилисаног војника аустроугарске монархије у Првом рату, Србина, који није хтео да се бори против свог народа. Са широких поља Галиције дезертира и прилази руској војсци. Велики рат се завршава, али га захвата вихор Октобарске револуције и после три године, прелазећи Урал и сибирске тајге, преко Владивостока стиже у своју Петрињу. Из таквих његових прича научила је да из свих тешкоћа постоји излаз.

Сестра Ана је завршила учитељску школу у Неготину, па и она креће тим путем да би постала учитељица. Удаје се за учитеља, и заједно проводе десетак година службе у селима, био је то услов за добијање службе у граду. Одлуком Митре Митровић, министра просвете Србије, млади пар добија посао у Рткову. Моја мама, полетна и жељна рада, не препознаје судбински знак и наговештај да ће свој живот везати за тај крај, далеко од родне Петриње. У Рткову, касније у Подвршкој, среће се први пут са Власима и због непознатог језика, сусрећу се два различита света.

Са мужем, мојим оцем, формира два разреда, са ђацима различитих узраста, који нису знали српски језик. Пошто се међусобно нису разумели, био је то тежак и изазован посао, али је онај са одраслима био далеко изазовнији: аналфабетски течајеви описмењавања одраслих је био скоро немогућ, јер је било тешко научити сељака да у руци држи оловку уместо мотике.

Поратно време је наставак сиромаштва праћеног глађу и немаштином. Овог пута, поред себе је имала и две ћерке одњихане у „учитељској колевци“. Селила се та колевка из једног села у друго а низак образовни ниво становништва условљавао је моје родитеље да држе течајеве здравства, кувања, гајења воћа и поврћа. Поред редовне наставе, организовали су и хорове са дечјим приредбама. Непрестано су обилазили породице инсистирајући да им деца похађају школу, посебно се фокусирајући на хендикепирану децу за специјалне школе. Временом су прихватили, ту страну непознату „даскаљица“ како су је на влашком звали. Шест најлепших година проводе у селу Кладушница, где су моју маму прихватили као неку далеку рођаку уносећи радост у њен живот.

Сада је она држала живот у својим рукама, срећна у својој породици, срећна због посла који је обављала и напокон је била сигурна да живот добија миран ток. Међутим, једног сунчаног дана затиче је судски позив из Неготина. Њена помајка тражи раскид споразума о усвајању и рука јој дтрхти док га потписује, упркос тешком животу с њом. Један потпис на хартији избрисао је део њеног живота. Од тог тренутка више није била законски Максимовић престајући да буде део те породице. Поочим Мика плакао је заједно с њом, док је пратио на станицу.  Дошао је кришом од жене када сам се родила, донео дукат и убрзо умро.

Моја мама никада није одболовала тај потпис потискујући га кроз живот наставнице српскохрватског језика, прелазећи из села у град.

У детињству је рат заменила светом бајки научивши рано да чита. Скривала се у зачараним причама у којима је добро побеђивало зло и постајала је опчињена писаном речју и њиховом моћи или немоћи. Сем тога, уживала је у лепоти оних простора које су јој речи отварале. Од њих су шумеле реке Петрињчица и Купа, од њих је цветало двориште куће где је са породицом живела, од њих су блистали сунчеви зраци у петрињском парку уз оркестар војне гарде. Речима је оживљавала мирис Гавриловићеве продавнице, па су написане или изговорене улазиле у њену душу и дане. Кроз њих је упознавала и туђе животе.

Мајчин радни век броји 38 година стажа са много ученика и генерација, прочитаних ђачких радова и послатих на литерарне конкурсе. Неколико пута годишње, намештај и под су били прекривени плавим вежбанкама које је стрпљиво прегледала црвеном хемијском оловком. Колико је примедби, коментара и оцена исписала својим лепим ћириличним рукописом слушајући пажљиво приче и исповести својих ђака, увек спремна да притекне у помоћ. Некад ми се чинило да је била подједнако привржена породици и послу. У нашем малом стану увек је било места за неко гладно дете или ђака коме је каснио превоз до села. Решавала је и њихове породичне проблеме, била моја и њихова мама кад би затребало. Кроз мамин однос са ђацима учила сам се човекољубљу. Њена пружена пријатељска рука невољнику је одавно постала и моја.

Скоро ће деценија како мама и ја живимо у два различита света. Недеље чувам за наше сусрете, дан по коме је на рођењу добила име – Недељка. Са топлом шољом кафе, седим окружена њеним књигама и нашим фото-албумима. Онај комад папира о раскиду усвајања сам сакрила, да је не пече и у старости. Бранила сам је тако од ње саме. Сећам се њене усплахирености кад је случајно сазнала да помајка тешко оболела лежи у болници. Одмах је додала, мамица је волела младе тиквице, спремићу јој. Знам да сам је гледала запањено, да сам  изговорила:“Али мама“?! Оштро је одмахнула руком. Ставила је тачку на моје али. Сачувала је за себе одговор. Никада није замерила својим родитељима што су је дали на усвајање. Себе је кривила говорећи ми да се продала за шољу млекао. Остала их  је жељна читавог живота. За њих је чувала двомесечне школске распусте.

Пишући о мами, водим немушти разговор са њом, док се са фотографије смеје млада жена. Две плаве витице су јој омотане око главе. На другој фотографији су мама и тата у влашким ношњама окружени ђацима у селу. Следећа фотографија је групна: ми са маминим родитељима и њиховом децом.

Погледом са слика прелазим на њу: недалеко од мене, седи задубљена у хеклање. Оседела хитро, рукама преплиће нити а мисли јој лутају прелазећи времена и даљине. Хвата мој поглед и нежно се осмехује топећи врхове Анда. Преиспитујем себе у овим сусретима. Признајем  мама да сам погрешила, себично ти нисам пружила подршку кад си хтела да промениш свој живот. Знам да ми прашташ али ја себи не могу.  

           Одмахујеш главом, живот је завршен немаш шта ни да му додаш ни да одузмеш. У овим нашим недељним сусретима највише волиш да причаш о својим ђацима. Обрадује се кад јој кажем да је се сећају, да је још присутна у њиховим животима. Пре неку годину зове ме Сенад. Т из Сарајева. Чуо је да си напустила овај свет. Прича ми колико си му значила. Доводила си га у свој стан. Још памти распоред намештаја у њему. Каже ми да му је отац био градитељ на електрани. Плата велика, ал све у кафани пропије, па кад се у зору врати туче му мајку. Поред тебе имао је дом. Слушај ме говори у телефон, сутра ти шаљем новац да мојој наставници гроб покријеш цвећем. Стискам слушалицу, пуштам га да прича и плачем, МОЈА МАМА –НАСТАВНИЦА НЕНА.

            Недељно јутро се губи у дану односећи мамину сен и доносећи још један мај без њеног рођендана. Поред мене су методике српског језика на чијим је страницама записивала своје коментаре,  листови истргнути из ђачких свезака на којима су јој писали песме. Једна од бројних  је протесна, НЕ ЖЕЛИМО, написала је Даринка Цветковић из VIII1

      Ми знамо њу, а она нас,

      И како сад други да дође на њено метсо?

      Она је човек, наставник и друг

       И зато не желимо да нас остави наставница  НЕНА.

       Говорим у име одељења.

Мала побуна ученика кад су чули да иде у пензију. На другом листу је песма Разреднине плаве очи Дане Мандић из VIII1. Читала је Сашка Маљоковић кад смо је пратили на пут са кога је никад више нећу дочекати. Остао је у мени по неки искидан стих

              Такве очи дна немају,....

              Можда неку тајну крију,....

              Те очи красе разредни лице,...

тог хладног октобарског дана у коме сам љубав за тебе почела да замењујем сећањима.

П.С. Мама, у овом земаљском недостајању тебе, не плашим се. Знам да ме чуваш и од звезда плетеш најлепше жеље којима ме штитиш. Позваћу ветар да ти овај запис као рођендански дар  уместо мене однесе. Шапнућу му да га подигне високо до неба, плавог, плавог какве су и твоје очи биле.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: