detalj slike: KRK Art dizajn

Ogledalo

     Ogledalo... Izgrebano, nekada sjajno i blistavo... Posetilac snova iz skrivenosti. Dolazi iz noći u noć, uspavljuje me, budi me. Nekada steže lice, ne da mir. Pokušam da ga dodirnem, da osetim postojanje, da li je stvarno ili ...

     Paranoično stanje, čas prazan, otupeo, čas uplašen zbrkanih misli, u grču. Lice u mraku menjalo bi se u odsjaju veštačke svetlosti, plašio sam se sve više izrezanih linija koje su isijavale na njemu. Naglo sam mršavio, bivao ispijen , bez volje.

     Sve je ličilo na predaju, najzad predao sam se? Priznavao sam sopstvenom pogledu da ugašena je mržnja koja me nosila kroz dane. Ludilo koje se opiralo spoljašnjosti, bledelo je. Znaci predaje poslednjih odbrana. Nikakvih misli nije bilo, koje bi bile krhki oslonac koga mogu dodirnuti, predahnuti. Sve magle sopstvenih iluzija koje sam nosio uporno dokazujući da postojao sam, nestale su.

    Moj slomljeni svet, raspao se. U samo jednom dugo odlaganom trenutku, najzad je nestao. Ostaje samo da isečeno vreme iscuri, ovako ili onako, najmanje je važno.

     Prazni pogled lutao je kroz mrak koji je osvajao sobu. Ogledalo! Zaboravljena reč, poslednja želja u bez-smislenom prostoru, nešto kao bezvazdušni prostor, gde sve je mrtvo.

       „ Ogledalo je ... Puno laži... Sećaš se te pesme, zaboravljene ?“

       „ Sećam se. S vremena na vreme prošeta mi kroz ugašene misli, probudi me.“

       „ Nekda.. Jednom, nestao si. Ne znam zašto. Taman poželela sam da bolje pogledam tvoje oči, a ti... Nestao si, možda kriva sam. Sigurno da nisam potražila te dok su mi oblici oduzimali vreme, a ti skriven, čekao si. Ili jednom rečju, nisi bio grub, nisi jurišao ... I nestao si.“

        „ Umoran sam, ne znam ni koji je dan, sat. Dobro je da čujem nečiji glas i ... Dobro je da osećam da taj glas nije neprijatan. I da sam budan, i da me ne davi ova teskoba.“

        „ Ubijaš sebe? Tako vidim dok naprežem se da vidim ti oči koje se skrivaju. Ne vidim uže, revolver, špric za poslednje bekstvo. Ali ti si odlučio, glas govori. Odlučio si, da ne sprečiš vreme da pregazi te  i neminovno biće i taj dan jednom dan.

         „ Mudruješ? Ne želim da slušam, ne mogu. Sve to, čuo sam. Razni glasovi su mi to šaputali. Sve te reči klizile su iz pogleda, retko iskrenih. Sve znam osim...“

          „ Osim što ne znaš.  Da iza ogledala, postoje stepenice. Nekoliko njih i hop, tamo je...“

         „ Ništa, kao i ovde. Ili je samo privid jarkih boja koji zaslepi. Produži privid, duže obmanjuje ...“

         „ Alisa je živa i čeka te. Alisa postoji.“

          „ A ti si Alisa, smešno. Ne sećam se, davno je bilo kada sam poslednji put slušao bajke. Idi. Pusti me...“

           „ Neću, baš neću. Sve vreme sveta imam, a ono i ne postoji. I sedeću ovde, čekati. Tamo, pogledaj me. Tamo je ogledalo, iza njega su stepenice i ...“

PODELITE OVAJ TEKST NA: