детаљ слике: КРК Арт дизајн

Огледало

     Огледало... Изгребано, некада сјајно и блиставо... Посетилац снова из скривености. Долази из ноћи у ноћ, успављује ме, буди ме. Некада стеже лице, не да мир. Покушам да га додирнем, да осетим постојање, да ли је стварно или ...

     Параноично стање, час празан, отупео, час уплашен збрканих мисли, у грчу. Лице у мраку мењало би се у одсјају вештачке светлости, плашио сам се све више изрезаних линија које су исијавале на њему. Нагло сам мршавио, бивао испијен , без воље.

     Све је личило на предају, најзад предао сам се? Признавао сам сопственом погледу да угашена је мржња која ме носила кроз дане. Лудило које се опирало спољашњости, бледело је. Знаци предаје последњих одбрана. Никаквих мисли није било, које би биле крхки ослонац кога могу додирнути, предахнути. Све магле сопствених илузија које сам носио упорно доказујући да постојаo сам, нестале су.

    Мој сломљени свет, распао се. У само једном дуго одлаганом тренутку, најзад је нестао. Остаје само да исечено време исцури, овако или онако, најмање је важно.

     Празни поглед лутао је кроз мрак који је освајао собу. Огледало! Заборављена реч, последња жеља у без-смисленом простору, нешто као безваздушни простор, где све је мртво.

       „ Огледало је ... Пуно лажи... Сећаш се те песме, заборављене ?“

       „ Сећам се. С времена на време прошета ми кроз угашене мисли, пробуди ме.“

       „ Некда.. Једном, нестао си. Не знам зашто. Таман пожелела сам да боље погледам твоје очи, а ти... Нестао си, можда крива сам. Сигурно да нисам потражила те док су ми облици одузимали време, а ти скривен, чекао си. Или једном речју, ниси био груб, ниси јуришао ... И нестао си.“

        „ Уморан сам, не знам ни који је дан, сат. Добро је да чујем нечији глас и ... Добро је да осећам да тај глас није непријатан. И да сам будан, и да ме не дави ова тескоба.“

        „ Убијаш себе? Тако видим док напрежем се да видим ти очи које се скривају. Не видим уже, револвер, шприц за последње бекство. Али ти си одлучио, глас говори. Одлучио си, да не спrечиш време да прегази те  и неминовно биће и тај дан једном дан.

         „ Мудрујеш? Не желим да слушам, не могу. Све то, чуо сам. Разни гласови су ми то шапутали. Све те речи клизиле су из погледа, ретко искрених. Све знам осим...“

          „ Осим што не знаш.  Да иза огледала, постоје степенице. Неколико њих и хоп, тамо је...“

         „ Ништа, као и овде. Или је само привид јарких боја који заслепи. Продужи привид, дуже обмањује ...“

         „ Алиса је жива и чека те. Алиса постоји.“

          „ А ти си Алиса, смешно. Не сећам се, давно је било када сам последњи пут слушао бајке. Иди. Пусти ме...“

           „ Нећу, баш нећу. Све време света имам, а оно и не постоји. И седећу овде, чекати. Тамо, погледај ме. Тамо је огледало, иза њега су степенице и ...“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: