detalj slike: KRK Art dizajn

 Aleksandra Đorđević: Pobeda života

Čitajte mnogo i brzo, malo i polako, a pišite još više, nikako brzo.

Aleksandra Đorđević je rođena 1984. godine u Sremskoj Mitrovici. Rano detinjstvo je provela u Nijagari, a zatim u Torontu, gde je završila prvi razred u osnovnoj školi Queen Victoria. Nastavila je školovanje u Srbiji; nakon završenog društveno-jezičkog smera gimnazije „Ivo Lola Ribar” u rodnom mestu, studirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirala italijanski jezik i književnost 2008, a godinu dana kasnije stekla zvanje mastera. Upisala je engleski jezik i književnost u Kelnu 2010. i diplomirala četiri godine kasnije. Trenutno živi i radi kao profesor u Diseldorfu. Majka je četvoro dece i autor romana “Devet godišnjih doba (2018) i “Trans: Mi u česticama vremena” (2020), “Život posle smrti.” Sarađuje sa časopisima Pulse, Kult, Avlija i Tvoj Magazin.

Александра Ђорђрвић, поред љубави којом све побеђује ту је и непресушна љубав према књизи и књижевности

Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja Luka - Diseldorf, 14. april 2023.

Roman „Devet godišnjih doba“ je zapravo doba Vašeg istupanja na domaću književnu scenu. Vaš prvenac govori o studentkinji prve godine književnosti koja saznaje nešto što će joj život promeniti iz korena. Koja su to njena godišnja doba i zašto ih ima baš devet?

Devet godišnjih doba je suma sumarum moje mladosti. Njime sam, uslovno rečeno, raskrstila sa svime što nije autentično moje, a to su preuzeti obrasci i nekritička svest o sredini u kojoj sam odrasla i nasleđu koje sam ponela u svet. To ne znači da ono nije deo mene, već da je do tada taj deo moje ličnosti gospodario mnome, dok je danas obrnuto. U smislu književnoumetničkog rasta, s tim romanom pojavila se svest o tome da imam nešto da kažem ovom svetu. Na nivou priče, ta poruka se odnosi na sazrevanje. Kroz devet godišnjih doba, koja predstavljaju devet meseci (neplanirane) trudnoće, glavna junakinja uči šta znači preuzeti odgovornost za sopstveni i tuđi život. Smatram da se u vreme i u sredini u kojoj sam odrastala većina devojaka prividno osamostaljivala, odnosno da su ova dva činioca neretko stvarala izrazito zavisne, poslušne i autoritetu podređene mlade žene. U tom smislu je u romanu prisutna društvena kritika. Shodno tome želela sam da razdvojim naličje medalje od njenog lica, a to jeste funkcija porodice kao stožera i odskočne daske za zdrav napredak. Pritom je važno razlučiti funkcionalnu od disgfunkcionalne porodice. Pod funkcionalnim podrazumevam roditelje koji se na razuman način, uz prihvatanje detetovih mogućnosti i oraničenja, hvataju ukoštac sa izazovima odrastanja, i na decu, koja se uz poštovanje iskustva i autoriteta roditelja kritički odnose prema etabliranim modelima i razdvajaju suštinu od forme. Stoga je glavna junakinja obrađeni skup mojih opažanja, direktnih i indirektnih iskustava i razmišljanja do tridesete godine života. Sve je to integrisano u fiktivni svet jedne adolescentkinje i jezički i tematski prilagođeno mlađem čitaocu, prevashodno čitateljki.

Dve godine kasnije, objavljen je roman „Trans: Mi u česticama vremena“. Reakcije onih koji su ga pročitali su bile više nego pozitivne. Komentaišući njegovu verodostojnost pripovedanja, smatraju ga sjajnom i pravom filmskom pričom. Retko ko od nas zastaje u nekom trenutku života i pravi njegovu retrospektivu, usitnjavajući ga na sitne čestice da bi došao do svoje celine. Šta su nam glavni likovi ovog romana hteli poručiti i kome su se najviše obraćali?

Okosnicu ovog romana, kao i prvog, čine porodični odnosi. Ispitujem dinamiku koja nastaje u sudaru porodičnih sa društvenokulturnim mehanizmima i taj pristup je prisutan u svim mojim delima. Istovremeno je to i moja motivacija. Ovaj roman je, za razliku od prvog, zreliji, kako u spisateljskom, tako i u tematskom smislu. Razloženiji je; obuhvata veći vremenski raspon životȃ glavnih junaka. Građen je na principu dualnosti, za koji smatram da je ključan u biološkom, sociološkom i psihološkom smislu za sagledavanje i opstanak individue i društva. Glavna junaka su dva: muško i žensko, a predstavljaju i apostrofiraju ženstvenost u muškarcu i muževnost u ženi. Šire gledano, on je moj odgovor na dekonstrukciju društveno-kulturne stvarnosti kakvu poznajemo, počevši od identiteta i porodice pa sve do redefinisanja uloge i odnosa pojednica sa samim sobom i autoritetima. Zasmetalo mi je pojednostavljivanje uloge roditelja u životu deteta, sa čim je usko povezana odgovornost prema porodu u smislu življenja ili odbacivanja vrednosti koje se propagiraju. Takođe mi smeta negacija duhovne i psihološke komponente kada je u pitanju identitet, bilo da je u pitanju društveni, lični ili seksualni. Zapravo, smatram da su komponente nerazdvojne, što možda nije u saglasnosti sa današnjim trendom koji identitet tretira kao fragmentiranu i fluidnu kategoriju. Da pojasnim, umesto fragmentiran radije koristim reč kompleksan i smatram da je greška u današnjem pristupu identitetu bavljenje pojedinim fragmentima nasuprot holizmu.

Roman „Život posle smrti“ takođe nam govori o nekom vidu borbe sa samim sobom, sa gubitkom, sa stvarnošću. Da li akteri Vaših romana uvek pobeđuju svoje strahove i dobiju bitke sa svakodnevnim životnim nedaćama i teškim sudbinama?

Ne uvek i ne sve, ali nadam se da čitalac pobeđuje svoje. Čitajući najviše saznajemo o sebi. Isto može da se primeni i na pisanje. Nije mi cilj da pišem neku vrstu priručnika za suočavanje sa izrodima postmodernog i posthumanog sveta, a takođe se ne bavim raskrinkavanjem ni glorifikacijom prošlosti. Prošlo, sadašnje i buduće alterniraju u mojim delima i shodno poruci koju želim da prenesem, premeštam fokus. U Životu posle smrti fokus je na unutrašnjem i na procesu isceljenja nakon gubitka. Strahovi o(p)staju, borba je kontinuitet i konstanta u životu mojih likova, pa i u mom ličnom. Recimo da je to poruka mog pisanja – pobeda života.

S obzirom da su sva tri romana objavljena u relativno kratkom vremenskom periodu, znači li to da ste istovremeno radili na svakom od njih?

Prvi sam u celosti završila pre nego što sam započela rad na druga dva. Život posle smrti je drugi po redu roman koji sam počela da pišem, ali inspiracija za Trans me je preusmerila, tako da sam taj roman finalizovala pre nego što sam se vratila Životu. Kroz rad na svakom narednom romanu učim se strpljenju, dok mi apetit i kriterijumi rastu. Uočavam slaba mesta i razvijam ono što je uspešno.

Pored proze, pišete i poeziju. Kojom tematikom se bavite u pesmama? Šta Vam daje više prostora da kažete ono što želite, poezija ili proza?

Poezija brže zadovolji nagon za izričajem. Što se prostora tiče, poezija zahteva sažimanje vremenske i prostorne dimenzije, odnosno sticanje osećanja, vremena i prostora u jednoj tački, a ovladavanje ovom veštinom umnogome je korisno za pisanje romana, npr. za dočaravanje preskoka vremena, integrisanje retrospekcije u pripovedanje ili dinamizovanje radnje. Povodom tema, pišem o onome što me pomeri iz ležišta; to može biti nepravda, atak na ljudsko dostojanstvo ili zaslepljenost. Gotovo je izvesno da iz ličnih trauma nastaju pesme, ali ono što čitalac možda ne sluti ili pogrešno tumači jeste da često u stih ovijam posredna iskustva, događanja koja su pogodila ljude oko mene. To mogu biti ljudi koje lično poznajem ili šire, moja braća i sestre po liku i obličju Onoga koji nas je stvorio. Konačno, pišem o Bogu, a nekada su te pesme stilizovane na takav način da u prvi mah deluju kao ljubavne. Naravno, pišem i ljubavne pesme, pa i dečje s vremena na vreme. Ta okružena sam decom.

Diplomirani ste filolog, radite kao profesor u Diseldorfu. Po Vašem mišljenju, koje su prednosti i mane našeg i nemačkog obrazovnog sistema? Koliko, sudeći po Vašim đacima, omladina u Nemačkoj čita literaturu i koliko uopšte čita strane autore?

Ono što nemačkom obrazovnom sistemu nedostaje jeste temeljitost, a za to su odgovorne mnogobrojne reforme koje su predavače ograničile formalnostima, brojkama i birokratijom. Srpskom sistemu, onakvom kako ga ja poznajem, nedostaje praksa. U moje vreme učile su se lekcije, a ne činjenice, tako da su đaci često bili nefleksibilni u reprodukciji i primeni znanja. Ono što odlikuje moju generaciju jeste veliki kapacitet pamćenja. S obzirom da su oba sistema u procesu transformacije potčinjenom statistikama i kvantitetu, čini mi se da imaju sve više dodirnih tačaka. Interes kapitalističkih društava jeste da stvori produktivne i poslušne građane, tako da svoju misiju vidim u prosvećivanju i iznalaženju alternativa. Što se čitanja tiče, gimnazijalci čitaju, devojčice više od dečaka, a prednjače stripovi i grafički roman kao vrste. Mislim da se to ne menja mnogo kroz istoriju. Uglavnom čitajući ljudi razmišljaju o tome da li se i koliko čita. Nemačka je, za razliku od Srbije, više okrenuta akglosaksonskom podneblju, tako da se američki i britanski pisci čitaju u mnogo većoj meri nego ruski, koji su obeležili moje školske dane. Apropo otvorenosti, u kontekstu školskog obrazovanja, apsurdno je o tome govoriti jer se relativno malo čita. Što se društva tiče, moj utisak je da je strana književnost dostupnija, zastupnjenija i bolje predstavnjena i ispraćena u Nemačkoj nego u Srbiji, što je i logično kad se uporede ekonomski razvoj, stanovništo i društveno-politički položaj obeju zemalja.

Koliko je našem čoveku teško da se kao autor izbori za svoje mesto pod suncem u nekoj stranoj državi? Koliko je je naš čovek uopšte integrisan u društvo, koju težinu ima njegova reč?

Upravo mi je pisanje donelo osećaj da moja reč ima težinu. Možda sam se baš zbog toga što sam odrasla verujući da me niko ne čuje, okrenula pisanoj reči. Dok pišem, dominiram prostorom i vremenom. Ko god želi da čuje, dobrodošao je; svaka razmena sa čitaocem je na dobrovoljnoj osnovi. Kroz glavu mi upravo prolazi Albahari, koji govori o svojevrsnoj izolovanosti od društva kao neophodnom činiocu ili čak uslovu za pisanje. Slažem se njim. Prija mi distanca od društva za koje pišem. S druge strane, vrlo je važno napraviti distinkciju između zemlje u kojoj pišem i zemlje o kojoj i za koju pišem. Isto se odnosi i na jezik. Nemam ambiciju da se afirmišem u nemačkom društvu jer nisam nemački pisac. Štaviše, prija mi moj inkognito status. Uostalom, jedina moja ambicija jeste da se moje delo afirmiše, a ne ja kao ličnost. Ukoliko dosegne takav uspeh da bude prevedeno, biće to svojevrsna potvrda i motivacija, ali nikako ispunjenje cilja. Ali takva potvrda nije usko vezana za zemlju u kojoj živim koliko za želju da moja reč preraste okvire jedne, određene društveno-kulturne stvarnosti. Takođe bih razdvojila deo u kom se interesujete za integrisanost našeg čoveka u (nemačko) društvo od ostatka pitanja, odnosno književnosti. Ova dva aspekta se u toj meri nadopunjuju ili uslovnjavaju u kojoj određuju egzistencijalni momenat dotične osobe. Ja u Nemačku nisam došla kao pisac (već kao zaljubnjena žena. Ovde sam nastavnik, odnosno od toga živim. Možda je pomalo nezahvalno da ja sa svoje pozicije govorim o integraciji, jer sam neko ko se bavi jezikom, a on je istovremeno najveća prepreka za posečnog doseljenika. S obzirom da ovim jezikom vladam na visokom nivou, tj. mogu da pariram izvornom govorniku kako u šali tako i u svađi (a smatram da je čovek savladao jezik kao maternji kad se u ovim situacijama oseća suvereno), rekla bih da sam uspešno integrisana u društvo. Ono po čemu odskačem jeste moja izrazita sklonost ka razmišljanju i posmatranju, a to me prati kroz život i mislim da nije ograničeno mestom i ljudima. Dodala bih da sam i ja prošla kroz faze neprihvatanja kako zemlje i ljudi u kojoj i sa kojima živim, tako i činjenice da sam napustila, ostavila, izdala. To je duboko ukorenjeno u mom vaspitanju. Sve dok čovek ne prihvati sebe kao slobodno biće koje autonomno odlučuje o svom životu, imaće poteškoće sa prihvatanjem svoje uloge u društvu. Ono na šta često nailazim kod imigranata, bilo da su poreklom Srbi ili pripadaju nekoj drugoj naciji, jeste ogorčenost, koja po mom mišljenju nema uporište u stvarnosti. Vrlo je malo onih koje je zaista ljudska i životna patnja nagnala da potraže utočište u Nemačkoj. Dakle, o njima ne govorim. Elem, sve dok čovek oseća kao uvredu da neko pomisli ili ne daj Bože izgovori da je Nemac, Amerikanac, Hrvat, potrebno je da još mnogo radi na sebi jer pred Drugog izlazi sa predrasudom. Kad možete da se osmehnete na pogrešnu pretpostavku jer sami znate ko ste i to je dovoljno, a svesni ste da ste mogli biti i neko drugi, utvdićete svoje mesto u ljubavi prema svom, zasvrbeće vas svaka nepravda, bez obzira od koga dolazi, i prihvatićete ljude bez obzira na predznak. Svakako ćete se okružiti dobrim ljudima i onima koji vam prijaju, ali uslov nikako neće biti deklarativne prirode. Činjenica je da postoji diskriminacija, ali to neće biti ono što vidite na svakom koraku, a ponajmanje će biti vaš problem.

Govorite više stranih jezika. Da li je neki od romana preveden na neki od njih?

Počela sam da prevodim svoj prvi roman na engleski jer je najprijemčiviji za prevod. Međutim, s obzirom da radim na više projekata istovremeno, to će potrajati. Neke delove, uistinu, prepričavam pre nego što ih prevodim. Vrlo je moguće da ću neke scene ponovo zapisati, najviše zbog toga što izbacujem suvišnosti i početničke greške, a i zato što različiti jezici i kulture  traže različite vrste pripovedanja i ton. Prednost je što sam ja autor romana, pa nisam ničim sputana. Mogu da menjam uz dopuštenje autora. Prevođenje je izuzetna vežba za mozak. Volela bih da u trčanju uživam u istoj meri u kojoj uživam u prevođenju.

Majka ste četvoro dece, što je na ponos našeg naroda, ma gde god živeo. Kako uskladite sve obaveze? Koliko su sinhronizovane majka, profesor i književnik?

Nimalo.  Nažalost, nemam taj luksuz da deci kažem – Deco, ovaj vikend mama je pisac. Za sve što vam treba, obratite se tati. Za vreme korone bila sam veoma produktivna, a trenutno pisanje trpi. Poezija ne toliko, jer pesma se pomalja u meni dok vozim, slažem veš ili kuvam. Mogu da je zadržim u sebi i malo mi vremena da treba da je zapišem. Rad na romanu zahteva celokupno moje biće, pa mi pada teže da sačuvam delove ili ideje koje se spontano jave. Međutim, i to se uskladi, neke ideje me pohode u snu, neke se iznenada opet jave. U središtu sve tri aktivnosti ili uloge jeste jezik, tako da sam kao majka ona koja puno recituje deci i igra se igara koje pospešuju razvoj govora i proširuju rečnik. Kao profesor, insistiram na lepom izražavanju, pogotovo pismenom. I sama mnogo učim od nadarenih pojedinaca. Kao piscu, mnogo mi znači iskustvo sa decom.

Spremate li nam uskoro nešto novo? Šta je ono što možemo očekivati od Aleksandre Đorđević?

Možete očekivati da svakim novim projektom pomerim sopstvene granice. Pišem dva romana u jednom, dve priče koje su tematski spojene kroz odnos između oca i ćerke. Jednu priču pokreće odsustvo oca, dok je u drugoj pokretač, a ujedno i kočnica konzervativni, autoritarni tip oca. Ovo je prvi roman u kom govorim obrađujem srpsku i nemačku društvenu stvarnost.

Kakva bi bila Vaša poruka mladim ljudima i svima onima koji razmišljaju o objavljivanju svog prvenca? Šta je ono što trebamo pobediti u sebi, koja bi očekivanja bila nerealna?

Da se zapitaju zašto to žele i da budu svesni toga da im to neće doneti ni slavu ni novac, u većini slučajeva. Da takođe budu svesni toga da to nije ni sertifikat ni garancija i da ima još mnogo toga što treba da nauče. Ako uprkos gravitaciji, žele da objave, neka manje razmišljaju, a više rade na traženju rešenja. Objavljivanje (prvenca) uglavnom iziskuje mnogo ulaganja, što ne znači da je to razlog za odustajanje. Mnogo njih se žali na hiperprodukciju, ali ono što ja primećujem jeste da se dela prebrzo izdaju, odn. da nisu valjano uređena i lektorisana (sa čim i sama moram da živim). S obzirom da je tako, pisci moraju i ovim aspektom podrobno da se bave. Nadalje, marketing je presudan, deo za koji oni koji se bave posmatranjem i unutrašnjim životom često nemaju volje, talenta ili vremena. Ali, bez obzira na sve, ako ste doživeli epifaniju i ne sumnjate da ste pisac, onda je vaš put već zapisan. Čitajte mnogo i brzo, malo i polako, a pišite još više, nikako brzo.

Kliknite na sliku 

PODELITE OVAJ TEKST NA: