детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Александра Ђорђевић: Победа живота

Читајте много и брзо, мало и полако, а пишите још више, никако брзо.

Александра Ђорђевић је рођена 1984. године у Сремској Митровици. Рано детињство је провела у Нијагари, а затим у Торонту, где је завршила први разред у основној школи Qуеен Вицториа. Наставила је школовање у Србији; након завршеног друштвено-језичког смера гимназије „Иво Лола Рибар” у родном месту, студирала је на Филолошком факултету у Београду, где је дипломирала италијански језик и књижевност 2008, а годину дана касније стекла звање мастера. Уписала је енглески језик и књижевност у Kелну 2010. и дипломирала четири године касније. Тренутно живи и ради као професор у Диселдорфу. Мајка је четворо деце и аутор романа “Девет годишњих доба (2018) и “Транс: Ми у честицама времена” (2020), “Живот после смрти.” Сарађује са часописима Пулсе, Kулт, Авлија и Твој Магазин.

Александра Ђорђрвић, поред љубави којом све побеђује ту је и непресушна љубав према књизи и књижевности

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Диселдорф, 14. април 2023.

Роман „Девет годишњих доба“ је заправо доба Вашег иступања на домаћу књижевну сцену. Ваш првенац говори о студенткињи прве године књижевности која сазнаје нешто што ће јој живот променити из корена. Која су то њена годишња доба и зашто их има баш девет?

Девет годишњих доба је сума сумарум моје младости. Њиме сам, условно речено, раскрстила са свиме што није аутентично моје, а то су преузети обрасци и некритичка свест о средини у којој сам одрасла и наслеђу које сам понела у свет. То не значи да оно није део мене, већ да је до тада тај део моје личности господарио мноме, док је данас обрнуто. У смислу књижевноуметничког раста, с тим романом појавила се свест о томе да имам нешто да кажем овом свету. На нивоу приче, та порука се односи на сазревање. Кроз девет годишњих доба, која представљају девет месеци (непланиране) трудноће, главна јунакиња учи шта значи преузети одговорност за сопствени и туђи живот. Сматрам да се у време и у средини у којој сам одрастала већина девојака привидно осамостаљивала, односно да су ова два чиниоца неретко стварала изразито зависне, послушне и ауторитету подређене младе жене. У том смислу је у роману присутна друштвена критика. Сходно томе желела сам да раздвојим наличје медаље од њеног лица, а то јесте функција породице као стожера и одскочне даске за здрав напредак. Притом је важно разлучити функционалну од дисгфункционалне породице. Под функционалним подразумевам родитеље који се на разуман начин, уз прихватање дететових могућности и ораничења, хватају укоштац са изазовима одрастања, и на децу, која се уз поштовање искуства и ауторитета родитеља критички односе према етаблираним моделима и раздвајају суштину од форме. Стога је главна јунакиња обрађени скуп мојих опажања, директних и индиректних искустава и размишљања до тридесете године живота. Све је то интегрисано у фиктивни свет једне адолесценткиње и језички и тематски прилагођено млађем читаоцу, превасходно читатељки.

Две године касније, објављен је роман „Транс: Ми у честицама времена“. Реакције оних који су га прочитали су биле више него позитивне. Коментаишући његову веродостојност приповедања, сматрају га сјајном и правом филмском причом. Ретко ко од нас застаје у неком тренутку живота и прави његову ретроспективу, уситњавајући га на ситне честице да би дошао до своје целине. Шта су нам главни ликови овог романа хтели поручити и коме су се највише обраћали?

Окосницу овог романа, као и првог, чине породични односи. Испитујем динамику која настаје у судару породичних са друштвенокултурним механизмима и тај приступ је присутан у свим мојим делима. Истовремено је то и моја мотивација. Овај роман је, за разлику од првог, зрелији, како у списатељском, тако и у тематском смислу. Разложенији је; обухвата већи временски распон животȃ главних јунака. Грађен је на принципу дуалности, за који сматрам да је кључан у биолошком, социолошком и психолошком смислу за сагледавање и опстанак индивидуе и друштва. Главна јунака су два: мушко и женско, а представљају и апострофирају женственост у мушкарцу и мужевност у жени. Шире гледано, он је мој одговор на деконструкцију друштвено-културне стварности какву познајемо, почевши од идентитета и породице па све до редефинисања улоге и односа поједница са самим собом и ауторитетима. Засметало ми је поједностављивање улоге родитеља у животу детета, са чим је уско повезана одговорност према породу у смислу живљења или одбацивања вредности које се пропагирају. Такође ми смета негација духовне и психолошке компоненте када је у питању идентитет, било да је у питању друштвени, лични или сексуални. Заправо, сматрам да су компоненте нераздвојне, што можда није у сагласности са данашњим трендом који идентитет третира као фрагментирану и флуидну категорију. Да појасним, уместо фрагментиран радије користим реч комплексан и сматрам да је грешка у данашњем приступу идентитету бављење појединим фрагментима насупрот холизму.

Роман „Живот после смрти“ такође нам говори о неком виду борбе са самим собом, са губитком, са стварношћу. Да ли актери Ваших романа увек побеђују своје страхове и добију битке са свакодневним животним недаћама и тешким судбинама?

Не увек и не све, али надам се да читалац побеђује своје. Читајући највише сазнајемо о себи. Исто може да се примени и на писање. Није ми циљ да пишем неку врсту приручника за суочавање са изродима постмодерног и постхуманог света, а такође се не бавим раскринкавањем ни глорификацијом прошлости. Прошло, садашње и будуће алтернирају у мојим делима и сходно поруци коју желим да пренесем, премештам фокус. У Животу после смрти фокус је на унутрашњем и на процесу исцељења након губитка. Страхови о(п)стају, борба је континуитет и константа у животу мојих ликова, па и у мом личном. Рецимо да је то порука мог писања – победа живота.

С oбзиром да су сва три романа објављена у релативно кратком временском периоду, значи ли то да сте истовремено радили на сваком од њих?

Први сам у целости завршила пре него што сам започела рад на друга два. Живот после смрти је други по реду роман који сам почела да пишем, али инспирација за Транс ме је преусмерила, тако да сам тај роман финализовала пре него што сам се вратила Животу. Кроз рад на сваком наредном роману учим се стрпљењу, док ми апетит и критеријуми расту. Уочавам слаба места и развијам оно што је успешно.

Поред прозе, пишете и поезију. Којом тематиком се бавите у песмама? Шта Вам даје више простора да кажете оно што желите, поезија или проза?

Поезија брже задовољи нагон за изричајем. Што се простора тиче, поезија захтева сажимање временске и просторне димензије, односно стицање осећања, времена и простора у једној тачки, а овладавање овом вештином умногоме је корисно за писање романа, нпр. за дочаравање прескока времена, интегрисање ретроспекције у приповедање или динамизовање радње. Поводом тема, пишем о ономе што ме помери из лежишта; то може бити неправда, атак на људско достојанство или заслепљеност. Готово је извесно да из личних траума настају песме, али оно што читалац можда не слути или погрешно тумачи јесте да често у стих овијам посредна искуства, догађања која су погодила људе око мене. То могу бити људи које лично познајем или шире, моја браћа и сестре по лику и обличју Онога који нас је створио. Коначно, пишем о Богу, а некада су те песме стилизоване на такав начин да у први мах делују као љубавне. Наравно, пишем и љубавне песме, па и дечје с времена на време. Та окружена сам децом.

Дипломирани сте филолог, радите као професор у Диселдорфу. По Вашем мишљењу, које су предности и мане нашег и немачког образовног система? Колико, судећи по Вашим ђацима, омладина у Немачкој чита литературу и колико уопште чита стране ауторе?

Оно што немачком образовном систему недостаје јесте темељитост, а за то су одговорне многобројне реформе које су предаваче ограничиле формалностима, бројкама и бирократијом. Српском систему, онаквом како га ја познајем, недостаје пракса. У моје време училе су се лекције, а не чињенице, тако да су ђаци често били нефлексибилни у репродукцији и примени знања. Оно што одликује моју генерацију јесте велики капацитет памћења. С обзиром да су оба система у процесу трансформације потчињеном статистикама и квантитету, чини ми се да имају све више додирних тачака. Интерес капиталистичких друштава јесте да створи продуктивне и послушне грађане, тако да своју мисију видим у просвећивању и изналажењу алтернатива. Што се читања тиче, гимназијалци читају, девојчице више од дечака, а предњаче стрипови и графички роман као врсте. Мислим да се то не мења много кроз историју. Углавном читајући људи размишљају о томе да ли се и колико чита. Немачка је, за разлику од Србије, више окренута акглосаксонском поднебљу, тако да се амерички и британски писци читају у много већој мери него руски, који су обележили моје школске дане. Апропо отворености, у контексту школског образовања, апсурдно је о томе говорити јер се релативно мало чита. Што се друштва тиче, мој утисак је да је страна књижевност доступнија, заступњенија и боље представњена и испраћена у Немачкој него у Србији, што је и логично кад се упореде економски развој, становништо и друштвено-политички положај обеју земаља.

Колико је нашем човеку тешко да се као аутор избори за своје место под сунцем у некој страној држави? Колико је је наш човек уопште интегрисан у друштво, коју тежину има његова реч?

Управо ми је писање донело осећај да моја реч има тежину. Можда сам се баш због тога што сам одрасла верујући да ме нико не чује, окренула писаној речи. Док пишем, доминирам простором и временом. Ко год жели да чује, добродошао је; свака размена са читаоцем је на добровољној основи. Кроз главу ми управо пролази Албахари, који говори о својеврсној изолованости од друштва као неопходном чиниоцу или чак услову за писање. Слажем се њим. Прија ми дистанца од друштва за које пишем. С друге стране, врло је важно направити дистинкцију између земље у којој пишем и земље о којој и за коју пишем. Исто се односи и на језик. Немам амбицију да се афирмишем у немачком друштву јер нисам немачки писац. Штавише, прија ми мој инкогнито статус. Уосталом, једина моја амбиција јесте да се моје дело афирмише, а не ја као личност. Уколико досегне такав успех да буде преведено, биће то својеврсна потврда и мотивација, али никако испуњење циља. Али таква потврда није уско везана за земљу у којој живим колико за жељу да моја реч прерасте оквире једне, одређене друштвено-културне стварности. Такође бих раздвојила део у ком се интересујете за интегрисаност нашег човека у (немачко) друштво од остатка питања, односно књижевности. Ова два аспекта се у тој мери надопуњују или условњавају у којој одређују егзистенцијални моменат дотичне особе. Ја у Немачку нисам дошла као писац (већ као заљубњена жена. Овде сам наставник, односно од тога живим. Можда је помало незахвално да ја са своје позиције говорим о интеграцији, јер сам неко ко се бави језиком, а он је истовремено највећа препрека за посечног досељеника. С обзиром да овим језиком владам на високом нивоу, тј. могу да парирам изворном говорнику како у шали тако и у свађи (а сматрам да је човек савладао језик као матерњи кад се у овим ситуацијама осећа суверено), рекла бих да сам успешно интегрисана у друштво. Оно по чему одскачем јесте моја изразита склоност ка размишљању и посматрању, а то ме прати кроз живот и мислим да није ограничено местом и људима. Додала бих да сам и ја прошла кроз фазе неприхватања како земље и људи у којој и са којима живим, тако и чињенице да сам напустила, оставила, издала. То је дубоко укорењено у мом васпитању. Све док човек не прихвати себе као слободно биће које аутономно одлучује о свом животу, имаће потешкоће са прихватањем своје улоге у друштву. Оно на шта често наилазим код имиграната, било да су пореклом Срби или припадају некој другој нацији, јесте огорченост, која по мом мишљењу нема упориште у стварности. Врло је мало оних које је заиста људска и животна патња нагнала да потраже уточиште у Немачкој. Дакле, о њима не говорим. Елем, све док човек осећа као увреду да неко помисли или не дај Боже изговори да је Немац, Американац, Хрват, потребно је да још много ради на себи јер пред Другог излази са предрасудом. Кад можете да се осмехнете на погрешну претпоставку јер сами знате ко сте и то је довољно, а свесни сте да сте могли бити и неко други, утвдићете своје место у љубави према свом, засврбеће вас свака неправда, без обзира од кога долази, и прихватићете људе без обзира на предзнак. Свакако ћете се окружити добрим људима и онима који вам пријају, али услов никако неће бити декларативне природе. Чињеница је да постоји дискриминација, али то неће бити оно што видите на сваком кораку, а понајмање ће бити ваш проблем.

Говорите више страних језика. Да ли је неки од романа преведен на неки од њих?

Почела сам да преводим свој први роман на енглески јер је најпријемчивији за превод. Међутим, с обзиром да радим на више пројеката истовремено, то ће потрајати. Неке делове, уистину, препричавам пре него што их преводим. Врло је могуће да ћу неке сцене поново записати, највише због тога што избацујем сувишности и почетничке грешке, а и зато што различити језици и културе  траже различите врсте приповедања и тон. Предност је што сам ја аутор романа, па нисам ничим спутана. Могу да мењам уз допуштење аутора. Превођење је изузетна вежба за мозак. Волела бих да у трчању уживам у истој мери у којој уживам у превођењу.

Мајка сте четворо деце, што је на понос нашег народа, ма где год живео. Како ускладите све обавезе? Колико су синхронизоване мајка, професор и књижевник?

Нимало.  Нажалост, немам тај луксуз да деци кажем – Децо, овај викенд мама је писац. За све што вам треба, обратите се тати. За време короне била сам веома продуктивна, а тренутно писање трпи. Поезија не толико, јер песма се помаља у мени док возим, слажем веш или кувам. Могу да је задржим у себи и мало ми времена да треба да је запишем. Рад на роману захтева целокупно моје биће, па ми пада теже да сачувам делове или идеје које се спонтано јаве. Међутим, и то се усклади, неке идеје ме походе у сну, неке се изненада опет јаве. У средишту све три активности или улоге јесте језик, тако да сам као мајка она која пуно рецитује деци и игра се игара које поспешују развој говора и проширују речник. Као професор, инсистирам на лепом изражавању, поготово писменом. И сама много учим од надарених појединаца. Као писцу, много ми значи искуство са децом.

Спремате ли нам ускоро нешто ново? Шта је оно што можемо очекивати од Александре Ђорђевић?

Можете очекивати да сваким новим пројектом померим сопствене границе. Пишем два романа у једном, две приче које су тематски спојене кроз однос између оца и ћерке. Једну причу покреће одсуство оца, док је у другој покретач, а уједно и кочница конзервативни, ауторитарни тип оца. Ово је први роман у ком говорим обрађујем српску и немачку друштвену стварност.

Каква би била Ваша порука младим људима и свима онима који размишљају о објављивању свог првенца? Шта је оно што требамо победити у себи, која би очекивања била нереална?

Да се запитају зашто то желе и да буду свесни тога да им то неће донети ни славу ни новац, у већини случајева. Да такође буду свесни тога да то није ни сертификат ни гаранција и да има још много тога што треба да науче. Ако упркос гравитацији, желе да објаве, нека мање размишљају, а више раде на тражењу решења. Објављивање (првенца) углавном изискује много улагања, што не значи да је то разлог за одустајање. Много њих се жали на хиперпродукцију, али оно што ја примећујем јесте да се дела пребрзо издају, одн. да нису ваљано уређена и лекторисана (са чим и сама морам да живим). С обзиром да је тако, писци морају и овим аспектом подробно да се баве. Надаље, маркетинг је пресудан, део за који они који се баве посматрањем и унутрашњим животом често немају воље, талента или времена. Али, без обзира на све, ако сте доживели епифанијu и ne сумњате да сте писац, онда је ваш пут већ записан. Читајте много и брзо, мало и полако, а пишите још више, никако брзо.

Кликните на слику 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: