|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
M.
M. je u mislima. M. je misao svakog trenutka i ... Kao hipnotisan, živim prazninu postojanja iščekujući je. U praznom postojanju razbudim se, slike me probude vode me kroz dan, i sve se rasprši. I padnem, ležim u blatu praznih misli, očajanja, bez volje.
............
Ušetaju senke, pobegnu brže bolje ili iz straha ili iz sopstvene praznine, ili ne znaju ni same zašto su tu, zašto bude san. Plešu, nadiru, ne mogu upamtiti sve oblike nevidljivog. I nestanu i nema ih danima. Ništa je stanje. Muzika promrzlog jutra me probudi . Nestane, ugasi se najtiši zvuk postojanja .
............
„ Bio si potreban. Da me trgneš iz sna, razbudiš. Volim tvoje skriveno ludilo, nepatetičnu tugu i nevidljivi izraz vatre, strasti koji prekriješ vlažnim pahuljama snega. I divim ti se, kako možeš biti nevidljiv, nejasan... Da možda zbrkano, konfuzno ti ovo govorim i nemam prave reči. Već pojmovi bez smisla, izlaze. Razumeš? Nije ni važno, znam osećaš misli. „
„ Ne znam. Ali baš ništa ne znam i ne razumem. Danas je takav dan, prazan...“
„ Lice ti je odsutno, naizgled hladno, liči na hladan, nezainteresovan trenutak, oblik, a ... Iza je vatra, ili ...“
„ Iza je ...“ kiselim osmehom, gorčinom sam zaustavio odgovor. Jednostavno, ne govori mi se, ne sluša mi se i umoran sam, i želim da zaustavim dalji razgovor, jer jednostavno ne želim.
„ Volim...“
„ Neeee, molim te . Mrzim tu reč, mrzim kada sve započinje sa ... Ne započinji. Ne ubeđuj sebe, da privid je razbudio te.“
„ Nisi dopustio da završim. Volim to, što si probudio u meni. Ali ti , čudan si, ponekad mrzim te iz dna duše zato što ne dopuštaš ... U redu je. A meni se priča sa nekim, želela bih da sam makar na trenutak srećna, da govorim o svemu o čemu ćutim, ali ti... „
„ Da ja sam naopak. „
„ Ti si ... Sve i ništa. Samo sam želela da ti izgovorim reči zahvalnosti, ali u redu. „
........................
Prazni dani su klizili, osluškivao sam njene daleke korake. Postajala je, užas, postajala je ja, pretvarala se u još prazniji oblik mene. Od oblaka koji su me skrivali, pretvarala je reči, slične mojim zaboravljenim rečima. Ispisivala je skrivene rečenice, prolaznici nisu znali da to sam ja.
Zaustila je da izgovori , ali ... Ugledala je umorni, prazni izraz lica i nije izgovorila. Videla je da nestajem u gomili praznine i da tražim M.
Ponavljao sam još jednom sve isto. Vraćao sam trenutak, gledao sam u zid, okrenut leđima i palio ko zna koju cigaretu iščekujući.
|
