|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
М.
М. је у мислима. М. је мисао сваког тренутка и ... Као хипнотисан, живим празнину постојања ишчекујући је. У празном постојању разбудим се, слике ме пробуде воде ме кроз дан, и све се распрши. И паднем, лежим у блату празних мисли, очајања, без воље.
............
Ушетају сенке, побегну брже боље или из страха или из сопствене празнине, или не знају ни саме зашто су ту, зашто буде сан. Плешу, надиру, не могу упамтити све облике невидљивог. И нестану и нема их данима. Ништа је стање. Музика промрзлог јутра ме пробуди . Нестане, угаси се најтиши звук постојања .
............
„ Био си потребан. Да ме тргнеш из сна, разбудиш. Волим твоје скривено лудило, непатетичну тугу и невидљиви израз ватре, страсти који прекријеш влажним пахуљама снега. И дивим ти се, како можеш бити невидљив, нејасан... Да можда збркано, конфузно ти ово говорим и немам праве речи. Већ појмови без смисла, излазе. Разумеш? Није ни важно, знам осећаш мисли. „
„ Не знам. Али баш ништа не знам и не разумем. Данас је такав дан, празан...“
„ Лице ти је одсутно, наизглед хладно, личи на хладан, незаинтересован тренутак, облик, а ... Иза је ватра, или ...“
„ Иза је ...“ киселим осмехом, горчином сам зауставио одговор. Једноставно, не говори ми се, не слуша ми се и уморан сам, и желим да зауставим даљи разговор, јер једноставно не желим.
„ Волим...“
„ Нееее, молим те . Мрзим ту реч, мрзим када све започиње са ... Не започињи. Не убеђуј себе, да привид је разбудио те.“
„ Ниси допустио да завршим. Волим то, што си пробудио у мени. Али ти , чудан си, понекад мрзим те из дна душе зато што не допушташ ... У реду је. А мени се прича са неким, желела бих да сам макар на тренутак срећна, да говорим о свему о чему ћутим, али ти... „
„ Да ја сам наопак. „
„ Ти си ... Све и ништа. Само сам желела да ти изговорим речи захвалности, али у реду. „
........................
Празни дани су клизили, ослушкивао сам њене далеке кораке. Постајала је, ужас, постајала је ја, претварала се у још празнији облик мене. Од облака који су ме скривали, претварала је речи, сличне мојим заборављеним речима. Исписивала је скривене реченице, пролазници нису знали да то сам ја.
Заустила је да изговори , али ... Угледала је уморни, празни израз лица и није изговорила. Видела је да нестајем у гомили празнине и да тражим М.
Понављао сам још једном све исто. Враћао сам тренутак, гледао сам у зид, окренут леђима и палио ко зна коју цигарету ишчекујући.
|
