detalj slike: KRK Art dizajn

NEDELjA U LAZAREVCU

Kako da provedem sunčani prolećni dan u januaru a da me ne uplaši gromovita najava snega, ciklona i anticiklona, kao i uključivanje crvenog meteo alarma u dnevnoj štampi? Panično se pitam kuda da odem a da me ne zaveje sneg, januarski?!!

BG vozom odlazim u Lazarevac, grad od 26 000 stanovnika, nadomak Beograda, pa vožnja traje samo 45 minuta. Tu me je sačekao Milorad Šakić, prijatelj, svetski putnik i planinar i pošto se dugo nismo videli, prvo se pitamo za zdravlje. Kilavo je kod svih, ali guramo i dok možemo, ovakve dane provodimo u društvu i prirodi.

Odlazimo na jezero Očagu, na doručak i dugo čekane putopisne avanture, koje Milorad započinje sa Severnom Korejom. Slušamo i ne dišemo, a kad se pomene Černobilj, onda i ne trepćemo. Uz priču na obali Očage polako izmiče dan.

Obilazimo krug oko jezera uživajući u negovanom i kultivisanom prostoru, pre svega čistom – što, na žalost, nije obeležje naših mesta.

Postoje dva jezera, Stara i Nova Očaga, s tim što je prvo veštačko jezero nastalo uređenjem površina devastiranog rudarskog basena „Kolubara“. Dubina seže do šest metara sa izvorskom vodom filtriranom i kontrolisanom u kojoj ima riba (najviše amura). Da bi se eko sistem očuvao, pecanje je zabranjeno. Jezersko dno je izbetonirano, dok su gore postavljene dve olimpijske skakaonice na tri nivoa, tobogan, golovi za vaterpolo i veliki koš za košarku u vodi. Okolo su travnjaci kroz koje vijugaju cvetne rondele da bi se u kapima rose rascvetali u svim bojama „dan i noć“. Ispod stoletnih hrastova postavljeni su stolovi sa klupama i sve to, u okviru Sportsko-rekreativnog centra „Kolubara“, ima kapacitet za 6 000 kupača, na dnevnom nivou. Većina meštana i gostiju sa strane, voli novi SPA centar gde se ulaz plaća, dok je sve prethodno navedeno besplatno. Zato je ovaj prostor, leti, poluprazan i to mi odgovara, jer ne volim gužve. Naravno,  mi spadamo u onu manjinu koja nije „IN“.

Kasnije smo krenuli Gvozdenim pukom, putem koji vodi do brda Kremenica, iznad Lazarevca, gde je spomen - obeležje velikih borbi u Kolubarskoj bici. Memorijalna kuća, na vrhu brda, posvećena je bistričkim junacima, poginulim, umrlim i nestalim u ratovima vođenim 1912 – 1918. god. To je stari vajat, renoviran, i nalazi se na zemlji Željka Stankovića a poklonjen je meštanima od Slavenka Rankovića. Pošto je Memorijalna kuća bila zaključana, videla sam, vireći kroz prozor, izloženu postavku fotografija i dokumenata boraca bistričkog odreda. Ovaj prostor je natopljen njihovom krvlju, pa se dobri ljudi trude da sačuvaju uspomenu na njihovu hrabrost i da istoriju ne prepuste zaboravu.Na samo nekoliko koraka postavljen je i spomenik (2016) Milivoju Stojanoviću Brki, komandantu  Gvozdenog puka. On je poginuo u četvrtom napadu Kolubarske bitke, koja se prostirala na 200 km fronta trajući dva meseca; Čovka i Vrače su brda od velikog značaja u defanzivnoj fazi bitke, dok je Kremenica bila u ofanzivnoj i osvojena je iz sedmog puta.

Vraćamo se u grad sa namerom da obiđemo legat Lepe Perović, supruge Koče Popovića, ali je nedeljom zatvoren. Zato nedeljom rade svi mega marketi i tržni centri, dok su legati, muzeji i spomen - kuće strogo zaključani. U legatu je izuzetno bogata kolekcija dela jugoslovenske i srpske savremene umetnosti i nalazi se u Modernoj galeriji CZK Lazarevac, čiji svetao prostor, sa lepo izloženim slikama, mami posetioce. Mene naročito, pošto sam već bila u njemu a poželela sam da ponovo dođem.

Nad Lazarevcem, iznad centralnog gradskog jezgra, dominira crkva Svetog Dimitrija. Danas je ova kosturnica blještala svojom belinom na januarskom suncu dodirujući kupolama nebo. Sagrađena je po projektu arhitekte Ivana Afanasijeviča Rika, ruskog emigranta, negde između 1938/1941. Ikonostas je oslikao, takođe ruski emigrant, slikar Pimen Sofronov, 1949. god.

I ponovo se prošlost i sadašnjost sapliću i dodiruju, jer je danas Srbija jedina u Evropi otvorila vrata ruskim i ukrajinskim emigrantima. Ne znam šta će nam oni doneti; da li će poput Belih Rusa ostaviti dubok trag u novoj otadžbini ili će samo proći kroz nju? Možda će nam doneti rat, ne želeći to?!! Ova crkva je među retkim mestima gde su pohranjene kosti  40 000 srpskih i austrougarskih vojnika stradalih u Kolubarskoj bici, u najvećoj i najznačajnijoj pobedi srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Spomen kosturnica je jedinstven primer humanosti jednog naroda koji je sa svojim poginulim borcima sahranio i svog neprijatelja uz jednke počasti. Uzdam se u boga i želela bih da skrenem pažnju na ovo mesto svim krvožednim psima u, odavno, izvikanom telu UN, još od vremena kad ga je predvodio nacista Kurt Valdhajm, koji je srpski narod proglasio genocidnim. Mada je i naša krivica u onom delu u kojem se nismo dovoljno potrudili da svetskoj javnosti ukažemo na ovakva mesta.

Elem, kripta je kružnog oblika čiji su zidovi isklesani podacima o Kolubarskoj bici. Vizuelno je prikazan ceo front sa kotama i armijama učesnicama. Slikovite reljefe uradio je vajar Mihajlo Tomić. Svaka oplata od crvenog mermera ima po jednu crnu mermernu ploču sa upisanim armijskim pukovima:

Prva – komandant Živojin Mišić

Druga – komandant Stepa Stepanović

Treća – komandant Pavle Jurišić Šturm

Užička vojska komandanta Vukomana Aračića

Jedan kuriozitet jednog vremena koji neću i ne mogu da preskočim tiče se prepravke podatka o broju srpskih boraca učesnika Kolubarske bitke. Šezdesetih godina prošlog veka, kad je urađena ova postavka, na zidu kosturnice je upisan broj od 250 000. Srbija je u svoju odbranu stavila sve muškarce gradova i sela, svu inteligenciju i podmladak. Iz rata je izašla sa više od 60% ubijene muške populacije. Međutim!!! Ova cifra se nije dopala Jovanu Veselinovu, jednom od najbliskijih saradnika Titovog establišmenta i naređeno je da se prepravi na 120 000.Ovlaš urađena, i danas se vidi na zidu. Zbog ove nepravde izlazim na sunce zgađena i stidim se pred potomcima, stidim se umesto njih.

Mučnina prestaje zbog nekoliko devojaka koje u crvenim haljinama stoje podno belih zidova crkve. Donele su svoju mladost i radost na ovo teško i bremenito mesto. I dobro je što su tu, da i ovo svoje preteće i zlurado vreme oboje smehom, lepotom i verom u bolji i srećniji svet.

Januarski dan je nešto duži u prvom nagoveštaju proleća, ali nedovoljno da bih stigla da obiđem i selo Slovac, na nekih 20 km od Lazarevca. Nisam sigurna da postoji na geografskoj karti i možda je samo jedna vidljiva crna tačkica koja bi morala nositi oznaku „Majka hrabrost“, ne kao istoimena Brhtova drama, nego srpska majka – Makrena Spasojević. Milovan Vitezović je pominje u svojoj priči „Čarape kralja Petra“ u kojoj joj ratni vihor odnosi sina jedinca, Marinka. Teška zima na pragu i briga za sinom, naterali su je da krene da ga traži sa ispletenim čarapama. Sina nije našla ali je srela kralja Petra na Vezirovom mostu iznad Crnog Drima. Zavetovala je kralja da joj nađe sina i da mu čarape, pa se vratila u Slovac, gde se smestio manji austrijski odred, sa pet teških ranjenika.  U selo su stalno pristizale tužne vesti sa ratišta i nije bilo kuće bez crnog barjaka. Makrenin jauk za umrlim suprugom, nestalim sinom i poginulim mladićima bio je najglasniji. Od jutra do večeri, on bi stizao do ranjenog austrijskog vojnika u čijem srcu je treperilo beznadežno čekanje i briga njegove majke. Na samrti je tražio da ga Makrena na grobu oplače. U početku je odbila ne želeći da tuguje za neprijateljem, ali kad je doznala da je on u njenom plaču prepoznao majčin, došla mu je na sahranu. Zakukala je Makrena nad otvorenim grobom neprijatelja, tuđinca. Naricala je za svojim sinom i za svim rođenim sinovima nesrećnih majki. Presvislo joj je srce od bola, posrnula je i pala u raku noseći grumen zemlje. Izvadili su mrtvu majku hrabrost, heroinu, čija je smrt poput epskih tragedija.

Kralj Petar je odražao reč i našao je Makreninog sina, smrznutog kraj zgasle vatre, sa petoricom ratnih drugova. Po završetku rata, poslao je svog savetnika, Iliju Đukanovića, u Slovac da Makreni prenese tužnu vest. Saznavši za njenu smrt, podiže njoj i sinu spomenik sa uklesanim rečima: „Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević koja leži ovde i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije.“ Ovo je jedini spomenik koji je jedan kralj podigao svojim podanicima.

Priča se ovde ne završava, pošto se politika surovo poigrala sa mrtvom Makrenom rušeći joj spomenik posle rata. „Pobednicima“ nije smetala ona, nego dinastija, mada se nisu libili da joj sve preotmu i usele se u njihova zdanja. Ipak se dobro dobrim vraća, i 65 godina kasnije, predsednik Društva srpskih domaćina, Nićifor Aničić, poslovni čovek iz Johanesburga daje novčani prilog za obnovu spomenika. Tom prilikom je i sam došao i prisustvovao njegovom osveštavanju.

Kao majka, saosećam sa svim ženama sa prostora gde se ratovi vode. Oni koji su ih poveli, sešće nekad i za pregovarački sto pružajući ruke jedni drugima, dok će „Makrene“ ostati da tuguju i umiru. Misli su mi obuzete hrabrim majkama Rusije i Ukrajine, iako ne posudujem ništa što bi omogućilo da prebolim naše i njihove gubitke, a ne mogu da se pomirim sa raznim nesrećama i da se vešto priviknem na katastrofu. Ratovi nisu nikada doneli nikakvo dobro i čovečanstvo je samo trpelo gubitke, uništenje i smrt.

PODELITE OVAJ TEKST NA: