детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕДЕЉА У ЛАЗАРЕВЦУ

Како да проведем сунчани пролећни дан у јануару а да ме не уплаши громовита најава снега, циклона и антициклона, као и укључивање црвеног метео аларма у дневној штампи? Панично се питам куда да одем а да ме не завеје снег, јануарски?!!

БГ возом одлазим у Лазаревац, град од 26 000 становника, надомак Београда, па вожња траје само 45 минута. Ту ме је сачекао Милорад Шакић, пријатељ, светски путник и планинар и пошто се дуго нисмо видели, прво се питамо за здравље. Килаво је код свих, али гурамо и док можемо, овакве дане проводимо у друштву и природи.

Одлазимо на језеро Очагу, на доручак и дуго чекане путописне авантуре, које Милорад започиње са Северном Корејом. Слушамо и не дишемо, а кад се помене Чернобиљ, онда и не трепћемо. Уз причу на обали Очаге полако измиче дан.

Обилазимо круг око језера уживајући у негованом и култивисаном простору, пре свега чистом – што, на жалост, није обележје наших места.

Постоје два језера, Стара и Нова Очага, с тим што је прво вештачко језеро настало уређењем површина девастираног рударског басена „Колубара“. Дубина сеже до шест метара са изворском водом филтрираном и контролисаном у којој има риба (највише амура). Да би се еко систем очувао, пецање је забрањено. Језерско дно је избетонирано, док су горе постављене две олимпијске скакаонице на три нивоа, тобоган, голови за ватерполо и велики кош за кошарку у води. Около су травњаци кроз које вијугају цветне ронделе да би се у капима росе расцветали у свим бојама „дан и ноћ“. Испод столетних храстова постављени су столови са клупама и све то, у оквиру Спортско-рекреативног центра „Колубара“, има капацитет за 6 000 купача, на дневном нивоу. Већина мештана и гостију са стране, воли нови СПА центар где се улаз плаћа, док је све претходно наведено бесплатно. Зато је овај простор, лети, полупразан и то ми одговара, јер не волим гужве. Наравно,  ми спадамо у ону мањину која није „IN“.

Касније смо кренули Гвозденим пуком, путем који води до брда Кременица, изнад Лазаревца, где је спомен - обележје великих борби у Колубарској бици. Меморијална кућа, на врху брда, посвећена је бистричким јунацима, погинулим, умрлим и несталим у ратовима вођеним 1912 – 1918. год. То је стари вајат, реновиран, и налази се на земљи Жељка Станковића а поклоњен је мештанима од Славенка Ранковића. Пошто је Меморијална кућа била закључана, видела сам, вирећи кроз прозор, изложену поставку фотографија и докумената бораца бистричког одреда. Овај простор је натопљен њиховом крвљу, па се добри људи труде да сачувају успомену на њихову храброст и да историју не препусте забораву.На само неколико корака постављен је и споменик (2016) Миливоју Стојановићу Брки, команданту  Гвозденог пука. Он је погинуо у четвртом нападу Колубарске битке, која се простирала на 200 км фронта трајући два месеца; Човка и Враче су брда од великог значаја у дефанзивној фази битке, док је Кременица била у офанзивној и освојена је из седмог пута.

Враћамо се у град са намером да обиђемо легат Лепе Перовић, супруге Коче Поповића, али је недељом затворен. Зато недељом раде сви мега маркети и тржни центри, док су легати, музеји и спомен - куће строго закључани. У легату је изузетно богата колекција дела југословенске и српске савремене уметности и налази се у Модерној галерији ЦЗК Лазаревац, чији светао простор, са лепо изложеним сликама, мами посетиоце. Мене нарочито, пошто сам већ била у њему а пожелела сам да поново дођем.

Над Лазаревцем, изнад централног градског језгра, доминира црква Светог Димитрија. Данас је ова костурница бљештала својом белином на јануарском сунцу додирујући куполама небо. Саграђена је по пројекту архитекте Ивана Афанасијевича Рика, руског емигранта, негде између 1938/1941. Иконостас је осликао, такође руски емигрант, сликар Пимен Софронов, 1949. год.

И поново се прошлост и садашњост саплићу и додирују, јер је данас Србија једина у Европи отворила врата руским и украјинским емигрантима. Не знам шта ће нам они донети; да ли ће попут Белих Руса оставити дубок траг у новој отаџбини или ће само проћи кроз њу? Можда ће нам донети рат, не желећи то?!! Ова црква је међу ретким местима где су похрањене кости  40 000 српских и аустроугарских војника страдалих у Колубарској бици, у највећој и најзначајнијој победи српске војске у Првом светском рату. Спомен костурница је јединствен пример хуманости једног народа који је са својим погинулим борцима сахранио и свог непријатеља уз једнке почасти. Уздам се у бога и желела бих да скренем пажњу на ово место свим крвожедним псима у, одавно, извиканом телу УН, још од времена кад га је предводио нациста Курт Валдхајм, који је српски народ прогласио геноцидним. Мада је и наша кривица у оном делу у којем се нисмо довољно потрудили да светској јавности укажемо на оваква места.

Елем, крипта је кружног облика чији су зидови исклесани подацима о Колубарској бици. Визуелно је приказан цео фронт са котама и армијама учесницама. Сликовите рељефе урадио је вајар Михајло Томић. Свака оплата од црвеног мермера има по једну црну мермерну плочу са уписаним армијским пуковима:

Прва – командант Живојин Мишић

Друга – командант Степа Степановић

Трећа – командант Павле Јуришић Штурм

Ужичка војска команданта Вукомана Арачића

Један куриозитет једног времена који нећу и не могу да прескочим тиче се преправке податка о броју српских бораца учесника Колубарске битке. Шездесетих година прошлог века, кад је урађена ова поставка, на зиду костурнице је уписан број од 250 000. Србија је у своју одбрану ставила све мушкарце градова и села, сву интелигенцију и подмладак. Из рата је изашла са више од 60% убијене мушке популације. Међутим!!! Ова цифра се није допала Јовану Веселинову, једном од најблискијих сарадника Титовог естаблишмента и наређено је да се преправи на 120 000.Овлаш урађена, и данас се види на зиду. Због ове неправде излазим на сунце згађена и стидим се пред потомцима, стидим се уместо њих.

Мучнина престаје због неколико девојака које у црвеним хаљинама стоје подно белих зидова цркве. Донеле су своју младост и радост на ово тешко и бременито место. И добро је што су ту, да и ово своје претеће и злурадо време обоје смехом, лепотом и вером у бољи и срећнији свет.

Јануарски дан је нешто дужи у првом наговештају пролећа, али недовољно да бих стигла да обиђем и село Словац, на неких 20 км од Лазаревца. Нисам сигурна да постоји на географској карти и можда је само једна видљива црна тачкица која би морала носити ознаку „Мајка храброст“, не као истоимена Брхтова драма, него српска мајка – Макрена Спасојевић. Милован Витезовић је помиње у својој причи „Чарапе краља Петра“ у којој јој ратни вихор односи сина јединца, Маринка. Тешка зима на прагу и брига за сином, натерали су је да крене да га тражи са исплетеним чарапама. Сина није нашла али је срела краља Петра на Везировом мосту изнад Црног Дрима. Заветовала је краља да јој нађе сина и да му чарапе, па се вратила у Словац, где се сместио мањи аустријски одред, са пет тешких рањеника.  У село су стално пристизале тужне вести са ратишта и није било куће без црног барјака. Макренин јаук за умрлим супругом, несталим сином и погинулим младићима био је најгласнији. Од јутра до вечери, он би стизао до рањеног аустријског војника у чијем срцу је треперило безнадежно чекање и брига његове мајке. На самрти је тражио да га Макрена на гробу оплаче. У почетку је одбила не желећи да тугује за непријатељем, али кад је дознала да је он у њеном плачу препознао мајчин, дошла му је на сахрану. Закукала је Макрена над отвореним гробом непријатеља, туђинца. Нарицала је за својим сином и за свим рођеним синовима несрећних мајки. Пресвисло јој је срце од бола, посрнула је и пала у раку носећи грумен земље. Извадили су мртву мајку храброст, хероину, чија је смрт попут епских трагедија.

Краљ Петар је одражао реч и нашао је Макрениног сина, смрзнутог крај згасле ватре, са петорицом ратних другова. По завршетку рата, послао је свог саветника, Илију Ђукановића, у Словац да Макрени пренесе тужну вест. Сазнавши за њену смрт, подиже њој и сину споменик са уклесаним речима: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић која лежи овде и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније.“ Ово је једини споменик који је један краљ подигао својим поданицима.

Прича се овде не завршава, пошто се политика сурово поиграла са мртвом Макреном рушећи јој споменик после рата. „Победницима“ није сметала она, него династија, мада се нису либили да јој све преотму и уселе се у њихова здања. Ипак се добро добрим враћа, и 65 година касније, председник Друштва српских домаћина, Нићифор Аничић, пословни човек из Јоханесбурга даје новчани прилог за обнову споменика. Том приликом је и сам дошао и присуствовао његовом освештавању.

Као мајка, саосећам са свим женама са простора где се ратови воде. Они који су их повели, сешће некад и за преговарачки сто пружајући руке једни другима, док ће „Макрене“ остати да тугују и умиру. Мисли су ми обузете храбрим мајкама Русије и Украјине, иако не посудујем ништа што би омогућило да преболим наше и њихове губитке, а не могу да се помирим са разним несрећама и да се вешто привикнем на катастрофу. Ратови нису никада донели никакво добро и човечанство је само трпело губитке, уништење и смрт.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: