detalj slike: KRK Art dizajn

Marko D. Marković- Nekada se i žuč mora ispiti. I to bez roptanja!

Marko pouzdano zna da smrti nema i da čovek ukoliko nije u ljubavi sa drugima, ukoliko je anarhičan i malodušan, maloveran, zapravo ne može imati punotu i smisao življenja.

Marko D. Marković, rođen je 1982 u Loznici. Završio je Vojnu gimnaziju 2000. godine a četiri godine kasnije diplomirao na Vojnoj akademiji na temu „Hrišćanstvo i rat“. Otac je dva dečaka, Maksima Lava i Andreja. Živi i radi u Beogradu, u Vojnogeografskom institutu. Od detinjstva je opredeljen za umetnost. Književnost mu je centralni deo stvaralaštva, a uporedo sa književnošću posvećen je i uspešan u ikonopisu, duborezu i fotografiji. Naklonjen je ruskim klasicima, a Rusija mu je nepresušni izvor inspiracije za njegova dela.

Марко Д. Марковић Фото: галерија Арт Софија Јечина

 Književna radionica Kordun, Neda gavrić, banja Luka - Beograd, 21.04.2023.

Još odavno izabrali ste svoj poziv, vojno lice. Od Vojne gimnazije do Vojne pomorske akademije. Ali, kada Marko dođe kući i skine uniformu, oblači onu nevidljivu. Marko je tada, prvenstveno otac, zatim književnik, ikonopisac, fotograf... Krenućemo nekim redom, šta Vas je navelo da upišete Vojnu gimnaziju, kasnije akademiju?

Vojnu gimnaziju sam upisao neposredno nakon završetka  nesrećnog rata u bivšoj SfRJ - svi ratovi odreda su besmisleni, uz dosta svireposti i okrutnosti čemu sam se oduvek u dubini svoga bića protivio. Kasnije sam razumeo da je društvo bez ratova nemoguće i da je vera u tako nešto čista utopija - od bratoubilačkog rata kada Kain ubija Avelja traje to vekovno prokletstvo čoveka i trajaće dok će biti sveta i veka. Naizgled je paradoks i prva "nelogičnost" koju prihvatam, svesno i samovoljno - kao četrnaestogodišnjak (krenuo sam u školu na svoje insistiranje godinu dana ranije) odlučujem da, iako pobornik slobode, mira, ljubavi i pravde, upišem Vojnu gimnaziju iz razloga što sam ostao udivljen avionima i brodovima. U tome sam nalazio neku vrstu posebnog izazova i tako odlučio da budem deo svega toga. Vremenom sam, sazrevajući u ozbiljnog i odgovornog muškarca, razumeo dobro šta je zapravo odgovornost i ljubav prema otadžbini u onom najizvornijem, najuzvišenijem smislu. Kasnije, kako sam duhovno izrastao, ovo sam neretko dovodio u kontekst sa Hristovim rečima da "od ove ljubavi nema veće da ko život svoj položi za prijatelje svoje".

Kako se sve ove „uniforme“ spoje u jedno i kako ih, toliko različite, ponese jednako odgovorno samo jedan čovek, Vi?

Čovek je (svaki) vrlo kompleksno biće i ako je pošten prema sebi prihvatiće sve te uniforme i međusobno ih dovesti u stanje dobrog međusobnog funkcionisanja. Priznajem, nije to nekada lako, naročito u onom delu gde uniformu, zaista uniformu, treba izmiriti sa umetnošću. Sa jedne strane, vojni poziv traži određenu poslušnost, red, poredak, disciplinu, a umetnosti nema bez raširenih krila slobode. Književnost, ikonopis, fotografija i duborez - time me je Gospod, kao što je to divno primetio moj profesor filosofije Ilija Kajtez, dodirnuo uz poruku - uzmi ove darove i delaj! Sve ove umetnosti nije teško spojiti i objediniti, ne potiru se međusobno. Naprotiv. Međutim... Taj deo sa vojnim pozivom... Znate kako... Učinio sam jedan mali "trik" - od vojnog poziva iskoristio sam disciplinu, radinost i odgovornost i preneo u polje umetnosti, hoću da kažem, nema stajanja, nema tavorenja, nema lenstvovanja - dato ti je, onda ne spavaj već stvaraj!

Knjiga koju objavljujete u svojim kasnim dvadesetim godinama „Nazirej“, otvara       Vam vrata u svet književnosti i obogaćuje Vaš već poprilično bogat duhovni život. Objavanje knjige je blagoslovio episkop šabački, gospodin Lavrentije, koji je takođe  napisao i Predgovor. Kada i kako nastaje Nazirej, četiri pripovetke i tri eseja?

Nazirej nastaje između moje 25. i 27. godine živote kada sam se, milošću Božjom, duhovno izgradio. Poteškoće i stradanja, a ja sam ih u životu imao prilično i hvala Bogu na tome, uticale su na to da svoje duhovno raspoloženje i promišljanja stavim u formu pripovetki i eseja, duboko ukorenjenim u Svetosavlje. S obzirom na tematiku "Nazireja" poslao sam rukopis i pismo pomesnom episkopu, šabačkom Lavrentiju, kako bi on rukopis razmotrio i dao blagoslov ili suprotno tome. Tada se dešava nešto što me je ganulo, duboko taklo - episkop Lavrentije ne samo da je blagoslovio naštampavanje "Nazireja" već je napisao i predgovor u kojem stoji da je "Nazirej" štivo poput "Lestvice" Sv. Jovana Lestvičnika (meni inače omiljeno pravoslavno štivo), nalazi izvesnu sličnost sa stvaralaštvom velikana - Dostojevskog i našeg divnog Laze Lazarevića. Dobivši taj predgovor i odgovor na pismo koji i dan danas čuvam među svojim dragocenostima, našao sam se na vrlo opasnom raskršću - bila je to prilika da umislim veličinu, da se pogordim, jer je vladika još naglasio i da nakon Sv. vladike Nikolaja i Sv. ave Justina Ćelijskog ovako nešto niko nije napisao, ili da se potpuno smirim i spoznam da sam materijal u Božjim svetim Rukama. Bogu hvala, na tom raskršću krenuo sam ovim drugim putem, smireno sam pognuo glavu i čak se postideo smatrajući da nisam zaslužan tako velikih reči. Da je bilo drugačije, posle "Nazireja" ni slovo više ne bih zapisao.

Nazireju se, nedugo zatim, pridružuje i „Žrtvenik ljubavi“. Ova knjiga je imala i svoju posebnu posvetu. Kakva i koja je ta žrtvena ljubav?

Da, "Žrtvenik ljubavi" je svojevrsni nastavak "Nazireja". Knjiga je posvećena mom tadašnjem starcu, arhimandritu Gavrilu (Saviću) i nedužno nastradaloj deci u blizini mog rodnog mesta, Nenadu i Nataši. Dečica su nastradala zbog grehova predaka, nepokajanih predaka... Ne mali broj ljudi ropće na Boga zbog toga smatrajući to nepravdom. Zamislite samo taj apsurd - čovek je doveo u razmatranje pravednost Božiju! Ludost, ništa drugo. Za sve postoji duhovno objašnjenje pa i za ovo što sam napred naveo, ali to je već druga i dublja tema, o tome bismo mogli, ali tek i samo naširoko. Kompleksno je, ali i objašnjivo. Uglavnom, neki se ljudi daju smiriti tek nakon tako strašnih iskušenja, neki, nažalost, ni tad...

„ U sebi zatočeni“ je roman čije je promovisanje još uvek u toku a koji je bio prvonagrađeni na prošlogodišnjim Drinskim književnim susretima. Roman koji menja sve iz korena, reklo bi se. Iz prostog razloga što ste, sve do tada, delovali iz pozadine, u tišini. U kom momentu ste odlučili izaći iz „ilegale“?

Dobro ste ovo primetili. Upravo tako. Delovao sam tiho i donekle skrovito, ne štrčeći napred previše, ne izdvajajući se i ne preporučujući sebe. Priznaću, i nakon nagrade za roman "U sebi zatočeni", ova misao i svesna odluka i dalje mi nije daleka. Zapravo, u mom slučaju, evo o čemu se radi i mislim da je prilično jednostavno. Ja sam neko ko će između daljeg stvaranja novih dela i predstavljanja onih koja su već završena izabrati ovo prvo. Ne razumem se u marketing. Nisam dobar trgovac svojih dela, zapravo, nisam nikakav. Predstavio sam publici svako svoje delo, ali se nisam gurao niti sam druge gurao. Bio sam povučen i miran. Međutim, ovo je važno i to uvek naglašavam - ja sam neko ko se najiskrenije trudi da piše na takav način da iza sebe ostavi zaista kvalitetna dela i duboko verujem da će nakon moje fizičke smrti moja dela biti čitana. Takođe, mišljenja sam da će me i za života čitati, ali ne svako. I tu nema gordosti. Ne. Znam zašto ovo kažem. Moji romani imaju određenu težinu - ne bavim se prozaičnim temama niti stvaram površne likove. Trudim se da sve bude vrlo kompleksno, psihološki složeno i sa dubokom porukom. A koliko je današnjem čoveku do toga? Možda iz tog razloga i pišem u izmeštenom vremenu (kraj 19. veka) i izmaštanim prostorima, takođe, svi likovi su mi izmaštani. I da odgovorim i na pitanje kada sam izašao iz književne "ilegale"? Upravo nakon proglašenja "Zatočenih" za najbolji roman među više desetina rukopisa na konkursu regionalnog tipa koji je, to ću napomenuti, vrlo pošten konkurs. Reč je o Drinskim književnim susretima. Nakon nagrade udesila su se određena poznanstva, jedno od onih koje bih izdvojio jeste upravo sa Vama, i tako se točak zakotrljao. Osetio sam da je trenutak da nađem vremena i snage, volje za promovisanje nagrađenog romana. Bogu hvala, to za sada ide sjajno. Osaćaj sa promocije u prepunom Ruskom domu još uvek me miluje. Ali, opet se vraćam na smirenost kao nužnost u stvaranju kvalitetnih dela, smatram da samo smireni ljudi, bez sujete, mogu stvoriti izuzetna, kapitalna dela - izuzetna promocija u Ruskom domu nije Marko D. Marković već svi mi koji smo uzeli učešća to veče i ja ovo što sada govorim, govorim ne kao frazu niti kao nekakvu lažnu skromnost. Ne. Uvek ću potencirati zajedništvo među ljudima jer sami za sebe i sami po sebi nismo ništa. Niko od nas. Snaga je u zajednici, a pojedinci kojima su dati darovi trebalo bi odgovorno i bez sujete da ih upotrebljavaju na korist svih, a ne na svoju, ličnu.

Još odavno počeli ste se baviti i ručnom izrdaom drvenih minijatura manastira. Posle počinjete i sa ikonopisom, fotografijom. Kako je to hronološki sve teklo?

Moje stvaralaštvo, hronološki bi izgledalo ovako: najpre sam počeo da se bavim duborezom. Od drvenih oblika koje sam nalazio na jezeru pravio sam lampe, stolove, stalke, ramove itd. Nakon toga ovaj deo proširujem izradom maketa manastira čiju sam arhikteturu osmišljao sam. Sve je ručna izrada i u parohijskoj crkvi, npr. i dan danas je maketa koju sam uradio iz preko 1000 ručno izrađenih delova. Književnost je oduvek bila prisutna kao meni najznačajniji oblik stvaralaštva. Reći ću da se od treće dekade svog života vrlo ozbiljno udubljujem u ovaj deo umetnosti. Sledi nakon toga ikonopis, kao zaista savršena umetnost, a nakon toga i umetnička fotografija - očaran sam detaljima u fokusu i oblicima pri različitom svetlu.

Zanimljivo je kako ste uspeli spojiti Vojsku i Crkvu, potpuno raličite ideologije. Zato rekoh na početku, mnogo uniformi na telu jednog čoveka, koji to ipak nekako izbalansira. Naizgled nespojivo, kako ste spojili? Da li se Marko od upisivanja Vojne škole razlikuje od Marka koji ikonopiše?

Da. Marko je prošao veliku unutrašnju nadogradnju i razlikuje se onaj dečak koji sanja avione i brodove pa upisuje Vojnu gimnaziju od sadašnjeg Marka koji u tišini i dubini svoga bića, uz neizostavnu molitvu, kičicom povlači poteze po pripremljenoj dasci izobražavajući Likove Svetih. Drugačiji sam, ali je stožer i onog Marka onda i ovog sada ostao isti - Marko pouzdano zna da smrti nema i da čovek ukoliko nije u ljubavi sa drugima, ukoliko je anarhičan i malodušan, maloveran, zapravo ne može imati punotu i smisao življenja. Treba zagrliti život i onda kada reže. Nema odstupanja. Nekada se i žuč mora ispiti. I to bez roptanja!

Crkva i Vojska... Nedavno sam pomenuo u jednom intervjuu da su sada, ipak, tu dosta bolje prilike.  Makar i prividno, mada smatram da se i suštinski dosta toga tu izmenilo. Bogu hvala, sve više je ljudi u uniformama koji razumeju da je neophodno da krst ide ispred svakoga i svega, pa tako i ispred vojnika. Poznato je da se među vojnicima nije baš učvrstila vernost Hristu, nekada je čak bila i branjena. Opet, vojska je samo deo jednog društva. Vojnici dolaze iz tog i takvog društva i ako to uzmemo u obzir mnogo toga će nam biti jasnije. Za kraj pomenuću, s razlogom, mog duhovnog brata, ako nije pretenciozno da tako kažem, nekoga čiju misao volim jer je i sam negujem, a to je velikan i genije  - F.M. Dostojevski. Eto, i on je bio vojnik pa se vinuo u duhovne sfere uistinu proroka.

Pomenula sam da su u toku promocije romana U sebi zatočeni. Gde je naredna destinacija, promocije knjige što se tiče?

Ako Bog da, 12. maja biće predstavljanje "Zatočenih" u Višegradu, baš na dan ostroškog čudotvorca, Vasilija. Nedavno sam završio baš ikonu ovog svetitelja. Sve ima svoje razloge. Bog kada tka, niko ne može poderati, niti čovek niti njegov protivnik i huškač od Postanja. U maju ćemo, verujem, predstaviti roman i u Loznici, a možda čak i još jednom u Novom Sadu - dobio sam poziv i u toku su dogovori, a nakon toga će biti i organizacija svega, zdravlja samo neka nam je svima. Nakon toga, biće promocija u Banja Luci, promocija kojoj se naročito radujem. 10. jun je rezervisan za Banja Luku, Ruski kulturni centar pri NUB. Od termina koji je prethodno određen morali smo odustati, opravdano, jer sam imao operativni zahvat te zato uvek i kažem - zdravlja Bože. Pomenuću da smo iz nekih drugih razloga i promociju u Ruskom domu odložili za drugi termin i bilo je izuzetno. Intuitivno osećam da će tako biti i u Banja Luci. Nakon Banja Luke napravićemo pauzu do jeseni, a onda ćemo, nadam se, organizovati književne večeri i u Krupnju, Šapcu, Požarevcu, još jednom u Bijeljini i za kraj, još jednu promociju tamo gde je sve poteklo - u Zvorniku.

U najavi je novi roman koji je trenutno u rukopisu. Da li ostajete na već poznatim temama i istom žanru ili nam ovaj put pripremate nešto sasvim drugačije?

Tako je. Trenutno aktivno radim na novom rukopisu i u toku je završavanje 4. glave. Očekujte isti manir kao u "Zatočenim" - manir ruskih klasika, radnja u Rusiji, tematika psihološki kompleksna i veoma složena. Otkriću da se radi o jednom drugačijem uglu posmatranja ljudi koji su svojom ili krivicom drugih ljudi dopali samog dna - tu su beskućnici i jedna prostitutka, ali prostitutka telom, ne i dušom. Pustiću čitaoce da sami promišljaju... Hoće li uperiti prstom i na njih se baciti kamenom ili će dublje sagledati sve okolnosti (vrlo složene) i prilike i pokušati da razumeju zašto su dopali takvog stanja. Može biti vrlo zanimljivo... Kostur radnje je 70% već tu, likovi su složeni i vrlo različiti, dinamični, pa... Videćemo... Ne očekujem da će i ovo delo biti ispod 400 stranica... To je sve što za sada mogu da kažem.

Марко Д, Марковић и његов роман првенац У себи заточени

PODELITE OVAJ TEKST NA: