детаљ слике: КРК Арт дизајн

Марко Д. Марковић- Некада се и жуч мора испити. И то без роптања!

Марко поуздано зна да смрти нема и да човек уколико није у љубави са другима, уколико је анархичан и малодушан, маловеран, заправо не може имати пуноту и смисао живљења.

Марко Д. Марковић, рођен је 1982 у Лозници. Завршио је Војну гимназију 2000. године а четири године касније дипломирао на Војној академији на тему „Хришћанство и рат“. Отац је два дечака, Максима Лава и Андреја. Живи и ради у Београду, у Војногеографском институту. Од детињства је опредељен за уметност. Књижевност му је централни део стваралаштва, а упоредо са књижевношћу посвећен је и успешан у иконопису, дуборезу и фотографији. Наклоњен је руским класицима, а Русија му је непресушни извор инспирације за његова дела.

Марко Д. Марковић Фото: галерија Арт Софија Јечина

 Књижевна радионица Кордун, Неда гаврић, бања Лука - Београд, 21.04.2023.

Још одавно изабрали сте свој позив, војно лице. Од Војне гимназије до Војне поморске академије. Али, када Марко дође кући и скине униформу, облачи ону невидљиву. Марко је тада, првенствено отац, затим књижевник, иконописац, фотограф... Кренућемо неким редом, шта Вас је навело да упишете Војну гимназију, касније академију?

Војну гимназију сам уписао непосредно након завршетка  несрећног рата у бившој СфРЈ - сви ратови одреда су бесмислени, уз доста свирепости и окрутности чему сам се одувек у дубини свога бића противио. Касније сам разумео да је друштво без ратова немогуће и да је вера у тако нешто чиста утопија - од братоубилачког рата када Каин убија Авеља траје то вековно проклетство човека и трајаће док ће бити света и века. Наизглед је парадокс и прва "нелогичност" коју прихватам, свесно и самовољно - као четрнаестогодишњак (кренуо сам у школу на своје инсистирање годину дана раније) одлучујем да, иако поборник слободе, мира, љубави и правде, упишем Војну гимназију из разлога што сам остао удивљен авионима и бродовима. У томе сам налазио неку врсту посебног изазова и тако одлучио да будем део свега тога. Временом сам, сазревајући у озбиљног и одговорног мушкарца, разумео добро шта је заправо одговорност и љубав према отаџбини у оном најизворнијем, најузвишенијем смислу. Касније, како сам духовно израстао, ово сам неретко доводио у контекст са Христовим речима да "од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за пријатеље своје".

Како се све ове „униформе“ споје у једно и како их, толико различите, понесе једнако одговорно само један човек, Ви?

Човек је (сваки) врло комплексно биће и ако је поштен према себи прихватиће све те униформе и међусобно их довести у стање доброг међусобног функционисања. Признајем, није то некада лако, нарочито у оном делу где униформу, заиста униформу, треба измирити са уметношћу. Са једне стране, војни позив тражи одређену послушност, ред, поредак, дисциплину, а уметности нема без раширених крила слободе. Књижевност, иконопис, фотографија и дуборез - тиме ме је Господ, као што је то дивно приметио мој професор философије Илија Кајтез, додирнуо уз поруку - узми ове дарове и делај! Све ове уметности није тешко спојити и објединити, не потиру се међусобно. Напротив. Међутим... Тај део са војним позивом... Знате како... Учинио сам један мали "трик" - од војног позива искористио сам дисциплину, радиност и одговорност и пренео у поље уметности, хоћу да кажем, нема стајања, нема таворења, нема ленствовања - дато ти је, онда не спавај већ стварај!

Књига коју објављујете у својим касним двадесетим годинама „Назиреј“, отвара       Вам врата у свет књижевности и обогаћује Ваш већ поприлично богат духовни живот. Објавање књиге је благословио епископ шабачки, господин Лаврентије, који је такође  написао и Предговор. Када и како настаје Назиреј, четири приповетке и три есеја?

Назиреј настаје између моје 25. и 27. године животе када сам се, милошћу Божјом, духовно изградио. Потешкоће и страдања, а ја сам их у животу имао прилично и хвала Богу на томе, утицале су на то да своје духовно расположење и промишљања ставим у форму приповетки и есеја, дубоко укорењеним у Светосавље. С обзиром на тематику "Назиреја" послао сам рукопис и писмо помесном епископу, шабачком Лаврентију, како би он рукопис размотрио и дао благослов или супротно томе. Тада се дешава нешто што ме је гануло, дубоко такло - епископ Лаврентије не само да је благословио наштампавање "Назиреја" већ је написао и предговор у којем стоји да је "Назиреј" штиво попут "Лествице" Св. Јована Лествичника (мени иначе омиљено православно штиво), налази извесну сличност са стваралаштвом великана - Достојевског и нашег дивног Лазе Лазаревића. Добивши тај предговор и одговор на писмо који и дан данас чувам међу својим драгоценостима, нашао сам се на врло опасном раскршћу - била је то прилика да умислим величину, да се погордим, јер је владика још нагласио и да након Св. владике Николаја и Св. аве Јустина Ћелијског овако нешто нико није написао, или да се потпуно смирим и спознам да сам материјал у Божјим светим Рукама. Богу хвала, на том раскршћу кренуо сам овим другим путем, смирено сам погнуо главу и чак се постидео сматрајући да нисам заслужан тако великих речи. Да је било другачије, после "Назиреја" ни слово више не бих записао.

Назиреју се, недуго затим, придружује и „Жртвеник љубави“. Ова књига је имала и своју посебну посвету. Каква и која је та жртвена љубав?

Да, "Жртвеник љубави" је својеврсни наставак "Назиреја". Књига је посвећена мом тадашњем старцу, архимандриту Гаврилу (Савићу) и недужно настрадалој деци у близини мог родног места, Ненаду и Наташи. Дечица су настрадала због грехова предака, непокајаних предака... Не мали број људи ропће на Бога због тога сматрајући то неправдом. Замислите само тај апсурд - човек је довео у разматрање праведност Божију! Лудост, ништа друго. За све постоји духовно објашњење па и за ово што сам напред навео, али то је већ друга и дубља тема, о томе бисмо могли, али тек и само нашироко. Комплексно је, али и објашњиво. Углавном, неки се људи дају смирити тек након тако страшних искушења, неки, нажалост, ни тад...

„ У себи заточени“ је роман чије је промовисање још увек у току а који је био првонаграђени на прошлогодишњим Дринским књижевним сусретима. Роман који мења све из корена, рекло би се. Из простог разлога што сте, све до тада, деловали из позадине, у тишини. У ком моменту сте одлучили изаћи из „илегале“?

Добро сте ово приметили. Управо тако. Деловао сам тихо и донекле скровито, не штрчећи напред превише, не издвајајући се и не препоручујући себе. Признаћу, и након награде за роман "У себи заточени", ова мисао и свесна одлука и даље ми није далека. Заправо, у мом случају, ево о чему се ради и мислим да је прилично једноставно. Ја сам неко ко ће између даљег стварања нових дела и представљања оних која су већ завршена изабрати ово прво. Не разумем се у маркетинг. Нисам добар трговац својих дела, заправо, нисам никакав. Представио сам публици свако своје дело, али се нисам гурао нити сам друге гурао. Био сам повучен и миран. Међутим, ово је важно и то увек наглашавам - ја сам неко ко се најискреније труди да пише на такав начин да иза себе остави заиста квалитетна дела и дубоко верујем да ће након моје физичке смрти моја дела бити читана. Такође, мишљења сам да ће ме и за живота читати, али не свако. И ту нема гордости. Не. Знам зашто ово кажем. Моји романи имају одређену тежину - не бавим се прозаичним темама нити стварам површне ликове. Трудим се да све буде врло комплексно, психолошки сложено и са дубоком поруком. А колико је данашњем човеку до тога? Можда из тог разлога и пишем у измештеном времену (крај 19. века) и измаштаним просторима, такође, сви ликови су ми измаштани. И да одговорим и на питање када сам изашао из књижевне "илегале"? Управо након проглашења "Заточених" за најбољи роман међу више десетина рукописа на конкурсу регионалног типа који је, то ћу напоменути, врло поштен конкурс. Реч је о Дринским књижевним сусретима. Након награде удесила су се одређена познанства, једно од оних које бих издвојио јесте управо са Вама, и тако се точак закотрљао. Осетио сам да је тренутак да нађем времена и снаге, воље за промовисање награђеног романа. Богу хвала, то за сада иде сјајно. Осаћај са промоције у препуном Руском дому још увек ме милује. Али, опет се враћам на смиреност као нужност у стварању квалитетних дела, сматрам да само смирени људи, без сујете, могу створити изузетна, капитална дела - изузетна промоција у Руском дому није Марко Д. Марковић већ сви ми који смо узели учешћа то вече и ја ово што сада говорим, говорим не као фразу нити као некакву лажну скромност. Не. Увек ћу потенцирати заједништво међу људима јер сами за себе и сами по себи нисмо ништа. Нико од нас. Снага је у заједници, а појединци којима су дати дарови требало би одговорно и без сујете да их употребљавају на корист свих, а не на своју, личну.

Још одавно почели сте се бавити и ручном изрдаом дрвених минијатура манастира. После почињете и са иконописом, фотографијом. Како је то хронолошки све текло?

Моје стваралаштво, хронолошки би изгледало овако: најпре сам почео да се бавим дуборезом. Од дрвених облика које сам налазио на језеру правио сам лампе, столове, сталке, рамове итд. Након тога овај део проширујем израдом макета манастира чију сам архиктетуру осмишљао сам. Све је ручна израда и у парохијској цркви, нпр. и дан данас је макета коју сам урадио из преко 1000 ручно израђених делова. Књижевност је одувек била присутна као мени најзначајнији облик стваралаштва. Рећи ћу да се од треће декаде свог живота врло озбиљно удубљујем у овај део уметности. Следи након тога иконопис, као заиста савршена уметност, а након тога и уметничка фотографија - очаран сам детаљима у фокусу и облицима при различитом светлу.

Занимљиво је како сте успели спојити Војску и Цркву, потпуно раличите идеологије. Зато рекох на почетку, много униформи на телу једног човека, који то ипак некако избалансира. Наизглед неспојиво, како сте спојили? Да ли се Марко од уписивања Војне школе разликује од Марка који иконопише?

Да. Марко је прошао велику унутрашњу надоградњу и разликује се онај дечак који сања авионе и бродове па уписује Војну гимназију од садашњег Марка који у тишини и дубини свога бића, уз неизоставну молитву, кичицом повлачи потезе по припремљеној дасци изображавајући Ликове Светих. Другачији сам, али је стожер и оног Марка онда и овог сада остао исти - Марко поуздано зна да смрти нема и да човек уколико није у љубави са другима, уколико је анархичан и малодушан, маловеран, заправо не може имати пуноту и смисао живљења. Треба загрлити живот и онда када реже. Нема одступања. Некада се и жуч мора испити. И то без роптања!

Црква и Војска... Недавно сам поменуо у једном интервјуу да су сада, ипак, ту доста боље прилике.  Макар и привидно, мада сматрам да се и суштински доста тога ту изменило. Богу хвала, све више је људи у униформама који разумеју да је неопходно да крст иде испред свакога и свега, па тако и испред војника. Познато је да се међу војницима није баш учврстила верност Христу, некада је чак била и брањена. Опет, војска је само део једног друштва. Војници долазе из тог и таквог друштва и ако то узмемо у обзир много тога ће нам бити јасније. За крај поменућу, с разлогом, мог духовног брата, ако није претенциозно да тако кажем, некога чију мисао волим јер је и сам негујем, а то је великан и геније  - Ф.М. Достојевски. Ето, и он је био војник па се винуо у духовне сфере уистину пророка.

Поменула сам да су у току промоције романа У себи заточени. Где је наредна дестинација, промоције књиге што се тиче?

Ако Бог да, 12. маја биће представљање "Заточених" у Вишеграду, баш на дан острошког чудотворца, Василија. Недавно сам завршио баш икону овог светитеља. Све има своје разлоге. Бог када тка, нико не може подерати, нити човек нити његов противник и хушкач од Постања. У мају ћемо, верујем, представити роман и у Лозници, а можда чак и још једном у Новом Саду - добио сам позив и у току су договори, а након тога ће бити и организација свега, здравља само нека нам је свима. Након тога, биће промоција у Бања Луци, промоција којој се нарочито радујем. 10. јун је резервисан за Бања Луку, Руски културни центар при НУБ. Од термина који је претходно одређен морали смо одустати, оправдано, јер сам имао оперативни захват те зато увек и кажем - здравља Боже. Поменућу да смо из неких других разлога и промоцију у Руском дому одложили за други термин и било је изузетно. Интуитивно осећам да ће тако бити и у Бања Луци. Након Бања Луке направићемо паузу до јесени, а онда ћемо, надам се, организовати књижевне вечери и у Крупњу, Шапцу, Пожаревцу, још једном у Бијељини и за крај, још једну промоцију тамо где је све потекло - у Зворнику.

У најави је нови роман који је тренутно у рукопису. Да ли остајете на већ познатим темама и истом жанру или нам овај пут припремате нешто сасвим другачије?

Тако је. Тренутно активно радим на новом рукопису и у току је завршавање 4. главе. Очекујте исти манир као у "Заточеним" - манир руских класика, радња у Русији, тематика психолошки комплексна и веома сложена. Открићу да се ради о једном другачијем углу посматрања људи који су својом или кривицом других људи допали самог дна - ту су бескућници и једна проститутка, али проститутка телом, не и душом. Пустићу читаоце да сами промишљају... Хоће ли уперити прстом и на њих се бацити каменом или ће дубље сагледати све околности (врло сложене) и прилике и покушати да разумеју зашто су допали таквог стања. Може бити врло занимљиво... Костур радње је 70% већ ту, ликови су сложени и врло различити, динамични, па... Видећемо... Не очекујем да ће и ово дело бити испод 400 страница... То је све што за сада могу да кажем.

Марко Д, Марковић и његов роман првенац У себи заточени

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: