detalj slike: KRK Art dizajn

NATAŠA IDE KROZ POLjE

Nataša ide kroz polje, dan blista,
visoko na nebu sunčeva lopta gori,
na kosi joj marama bela, haljina plava, čista,
vetar kroz jasikov gaj nešto traži, šumori...

Nataša ide kroz polje, kos veselo cvrkuće,
mačak sa tarabe gleda i pas podiže glavu,
laste prekinuše svoj let oko kuće...
Nataša ide poljem, poznajem joj haljinu plavu...

Po bledom nebu oblaci plove, sve ostalo je stalo,
vetar je zastao u skladu kraj snopa trske i šaša,
deda je spustio čekić, prekinuo okivat ralo,
gleda je li to ili nije u žitu naša Nataša...

Pulin čulji uši i žmirka na julskom suncu,
suvo se belo rublje nad njim na žici njiše,
zveckaju praporci na našoj kravici i juncu,
mati na prozoru stoji, o kecelju ruke briše...

Topole stare i mudre tiho šapuću, bruje,
uz jednu prugasti mačak hitro se do vrha vere,
mati je doziva, cela dolina odjekuje,
a Nataša mirno u žitu procvale makove bere.

Guču gugutke u gnezdu skrivenim pod smrekom,
treperi daleka gora potmulom olujnom jekom,
sunčev čun mirno plovi plavom nebeskom rekom,
mile bubice po zelenom livadskom sagu mekom...

Iz staje se čuje njisak našeg starog vranca
i topot kopita Liske kobilice sive,
stari se pulin, bez glasa, otrže sa svoga lanca
i pojuri ka žitnom polju kroz livade i njive.

Pitam se Bože šta se to desi ovako iznenada
u ovaj topli divni julski dan?
Dok zlatni prah sa lipa na bele ruže pada,
da li je ovo što vidim java ili san?

Kako je došla tako čarolija i nesta,
izbledi slika i vreme se dalje prenu,
ostade pusto polje, njive i raspevan čestar,
bulke se pokloniše vetru, klasje se zatalasa,
sunce obasje lug, niz sklad lija ka šumi skrenu,
od naše Nataše nigde ni traga ni glasa...
Iz žita polete ptica, u nebo je ponese vetar,
za njom naš stari pulin pustom livadom krenu...

SLAVUJ  PEVA  U  LUGU

Slavuj peva u lugu, trepere breze,
kroz srebrnu noć vetar šumori,
po baršun zelenoj travi mesec kao da veze
čudesne neke šare svilenom niti...

Gledam raskošnu krošnju procvale lipe stare,
iz nje se čuje taj mali pevač u lišću skriti...

Čuj cvrčka, doziva kišu sakriven u gustom skladu
visokog šimšira i ćula. Na mesečini cvetaju ruže,
crn paun je sleteo na kamenu belu ogradu
i gleda kako ka fontani kroz travu belouška puže.

Žute čajevke blešte u zlatnom ruhu svome,
nadaleko se širi njihov opojni miris,
dok tamnih crvenih ruža teški purpur gasne
i leptira belih jato pod lampom izvodi svoj ples,
srebro mesečine polako sa modrog neba kaplje
na visoki mirisni pelen, skromni zeleni selen,
kaloper, oholi iris i sitni divlji vres.

Pod senkama smokvinih grana divlja je ružica sama,
prazno lastino gnezdo nad njom se na smokvi vije
i dok kaplje sa neba zlatna kumova slama
na divnu dolinu ovu i beskrajni noćni mir,
na carstvo cveća i trava,
oko nje kamen mermer, u njenom srcu čemer,
a roj malih bubamara pod lišćem se zelenim krije
i jedan umorni ljiljak i zalutali netopir...

 Ja više nikada neću proći ovom stazom,
niti ću idućeg leta slušati poj drage ptice,
ni srebrni smeh potoka što žuri kroz lug jazom...
Neko će drugi brati ruže i sa staze sklanjati latice,
nekom ćeš drugom, slutim, uskoro srce dati...
Nokturno svira vetar u čast divlje ružice,
nokturno svira vetar, slavuj iz gaja ga prati...

PODELITE OVAJ TEKST NA: