детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАТАША ИДЕ КРОЗ ПОЉЕ

Наташа иде кроз поље, дан блиста,
високо на небу сунчева лопта гори,
на коси јој марама бела, хаљина плава, чиста,
ветар кроз јасиков гај нешто тражи, шумори...

Наташа иде кроз поље, кос весело цвркуће,
мачак са тарабе гледа и пас подиже главу,
ласте прекинуше свој лет око куће...
Наташа иде пољем, познајем јој хаљину плаву...

По бледом небу облаци плове, све остало је стало,
ветар је застао у складу крај снопа трске и шаша,
деда је спустио чекић, прекинуо окиват рало,
гледа је ли то или није у житу наша Наташа...

Пулин чуљи уши и жмирка на јулском сунцу,
суво се бело рубље над њим на жици њише,
звецкају прапорци на нашој кравици и јунцу,
мати на прозору стоји, о кецељу руке брише...

Тополе старе и мудре тихо шапућу, брује,
уз једну пругасти мачак хитро се до врха вере,
мати је дозива, цела долина одјекује,
а Наташа мирно у житу процвале макове бере.

Гучу гугутке у гнезду скривеним под смреком,
трепери далека гора потмулом олујном јеком,
сунчев чун мирно плови плавом небеском реком,
миле бубице по зеленом ливадском сагу меком...

Из стаје се чује њисак нашег старог вранца
и топот копита Лиске кобилице сиве,
стари се пулин, без гласа, отрже са свога ланца
и појури ка житном пољу кроз ливаде и њиве.

Питам се Боже шта се то деси овако изненада
у овај топли дивни јулски дан?
Док златни прах са липа на беле руже пада,
да ли је ово што видим јава или сан?

Како је дошла тако чаролија и неста,
избледи слика и време се даље прену,
остаде пусто поље, њиве и распеван честар,
булке се поклонише ветру, класје се заталаса,
сунце обасје луг, низ склад лија ка шуми скрену,
од наше Наташе нигде ни трага ни гласа...
Из жита полете птица, у небо је понесе ветар,
за њом наш стари пулин пустом ливадом крену...

СЛАВУЈ  ПЕВА  У  ЛУГУ

Славуј пева у лугу, трепере брезе,
кроз сребрну ноћ ветар шумори,
по баршун зеленој трави месец као да везе
чудесне неке шаре свиленом нити...

Гледам раскошну крошњу процвале липе старе,
из ње се чује тај мали певач у лишћу скрити...

Чуј цврчка, дозива кишу сакривен у густом складу
високог шимшира и ћула. На месечини цветају руже,
црн паун је слетео на камену белу ограду
и гледа како ка фонтани кроз траву белоушка пуже.

Жуте чајевке блеште у златном руху своме,
надалеко се шири њихов опојни мирис,
док тамних црвених ружа тешки пурпур гасне
и лептира белих јато под лампом изводи свој плес,
сребро месечине полако са модрог неба капље
на високи мирисни пелен, скромни зелени селен,
калопер, охоли ирис и ситни дивљи врес.

Под сенкама смоквиних грана дивља је ружица сама,
празно ластино гнездо над њом се на смокви вије
и док капље са неба златна кумова слама
на дивну долину ову и бескрајни ноћни мир,
на царство цвећа и трава,
око ње камен мермер, у њеном срцу чемер,
а рој малих бубамара под лишћем се зеленим крије
и један уморни љиљак и залутали нетопир...

 Ја више никада нећу проћи овом стазом,
нити ћу идућег лета слушати пој драге птице,
ни сребрни смех потока што жури кроз луг јазом...
Неко ће други брати руже и са стазе склањати латице,
неком ћеш другом, слутим, ускоро срце дати...
Ноктурно свира ветар у част дивље ружице,
ноктурно свира ветар, славуј из гаја га прати...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: