|
|
|
 | Ilija Šaula | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Poklon Bogu
Kad sam bio dijete, maštao sam o tome kako da priredim poklon za Boga, šta bih ja to njemu mogao da poklonim i da ga obradujem. Dugo sam razmišljao o tome, danima, iz dana u dan sve intenzivnije, a od svega dobrog što mi je palo na um nisam mogao ništa za njega da odaberem, plašeći se da ga neću obradovati. Počeo sam i da brinem zbog svoje neodlučnosti, mislio sam da nisam toliko dobar da bih mogao sebi dozvoliti da Bogu uručim poklon. Odlučio sam da se popravim, sve ono što sam dobro radio trudio sam se da radim još bolje, pokušavao sam da svakog dana naučim nešto novo i da tim znanjem obradujem svoje najbliže. Školu sam počeo da gledam ljepšim očima, nisam htio dozvoliti da me bude stid zbog neznanja. U kući su mi govorili da postajem sve bolji, a u školi da se mijenjam, pa su se pitali šta se dešava sa mnom. Ja nisam osjećao sve to što su drugi primjećivali. Često sam zatvarao oči da bi mi misli tekle slobodnije i brže. Glas mi je bio umilniji, reče mi jedna djevojčica, a učiteljica mi je jednom pred cijelim razredom rekla da imam oko sokolovo kad sam joj, dok je tražila kredu, rekao da je na vrhu table. U momentima sam se povlačio, ne ispred bilo koga već ispred sebe. Sjetio bih se tatinih riječi, znao mi je reći: ,,Ne trči pred rudu“. I tako sam počeo da se vraćam mojoj ideji o poklonu Bogu. Jedne noći u san mi je došla žena koja je po Kordunu išla od groba do groba, tražeći grob svoga sina. Kada smo se susreli, pogleda me u oči i onako mrzovoljno reče: ,,Ni ti nisi moj sin”. Odgovorim joj: ,,Kako da budem tvoj sin, kad ti nisi moja majka, a nisam u grobu, živ sam!” Ona se okrenu i reče mi: ,,Znam ja tebe, ti bi da daš poklon Bogu, ako mi rekneš gdje je grob moga sina, ja ću ti reći šta Bogu da pokloniš”. Stajali smo jedno nasuprot drugog u Mrkoj šumi koja je bila ispunjena brujem nelagodnosti. Svjetlost oko nas bila je zelenkasta, a put proziran kao debelo staklo, nejasno se vidjelo kroz njega. Pored puta je bila bara, a u njoj žuta voda. Oko nas milioni paučinastih lepršavih majušnih struktura i jedno ogromno drvo kojem nismo mogli nazrijeti vrh zbog manjih stabala gusto izniklih oko njega. Uzimao sam pred sebe prevelik zadatak, kao kad bi trebalo da pronađem kamen na dnu rijeke, onaj koji sam nekad bacio tamo. Sjetio sam se jednog drugog sna, kad sam bio pred planinom i rekao da se nikad ne bih mogao na nju popeti. Stariji čovjek duge brade, koji je bio tu, reče mi: ,,Ja gore živim i silazim često, zar ne bi vredilo da i ti pokušaš!” Tog istog dana, na javi, gledao sam predivni krajolik sa vrha planine i divio se uspjehu i ljubavi koju sam susreo na toj uzvišenosti. Odlučih da pokušam i ovaj put, a zauzvrat ću dobiti konačno rješenje šta da poklonim Bogu. Duboko u meni sijala je svjetlost, a pred nama se poče otvarati nebo, a ne zemlja. Odjednom iz svjetlosti začusmo glas. Sin je majci govorio: „Draga Majko, tvoja duša uspeće se na nebo i uživati milost Božju, jer je u tvom srcu procvala ljubav koja mu se svidjela. Pokazala si svojom snagom i dobrotom da se može biti čovjek i onda kad mu se najviše uzme, pokazala si da je upornost najsigurniji cilj do uspjeha. Shvatila si da je sloboda najuzvišeniji ideal, ne zatvarajući vrata ni pred kim, prihvatila si tugu kao svoje čedo i umjela sa njom da krčiš put do spasenja duše. Najveća nagrada od Boga za tebe biće da svoju vječnost živiš u meni, u srcu mome, jer ja već živim u milosti Božjoj.“ Najradosniji dar Bogu je ljubav duše majčinske.
|
