детаљ слике: КРК Арт дизајн

Поклон Богу

Кад сам био дијете, маштао сам о томе како да приредим поклон за Бога, шта бих ја то њему могао да поклоним и да га обрадујем. Дуго сам размишљао о томе, данима, из дана у дан све интензивније, а од свега доброг што ми је пало на ум нисам могао ништа за њега да одаберем, плашећи се да га нећу обрадовати. Почео сам и да бринем због своје неодлучности, мислио сам да нисам толико добар да бих могао себи дозволити да Богу уручим поклон. Одлучио сам да се поправим, све оно што сам добро радио трудио сам се да радим још боље, покушавао сам да сваког дана научим нешто ново и да тим знањем обрадујем своје најближе. Школу сам почео да гледам љепшим очима, нисам хтио дозволити да ме буде стид због незнања. У кући су ми говорили да постајем све бољи, а у школи да се мијењам, па су се питали шта се дешава са мном. Ја нисам осјећао све то што су други примјећивали. Често сам затварао очи да би ми мисли текле слободније и брже. Глас ми је био умилнији, рече ми једна дјевојчица, а учитељица ми је једном пред цијелим разредом рекла да имам око соколово кад сам јој, док је тражила креду, рекао да је на врху табле.

У моментима сам се повлачио, не испред било кога већ испред себе. Сјетио бих се татиних ријечи, знао ми је рећи: ,,Не трчи пред руду“. И тако сам почео да се враћам мојој идеји о поклону Богу.

Једне ноћи у сан ми је дошла жена која је по Кордуну ишла од гроба до гроба, тражећи гроб свога сина. Када смо се сусрели, погледа ме у очи и онако мрзовољно рече: ,,Ни ти ниси мој син”. Одговорим јој: ,,Како да будем твој син, кад ти ниси моја мајка, а нисам у гробу, жив сам!” Она се окрену и рече ми: ,,Знам ја тебе, ти би да даш поклон Богу, ако ми рекнеш гдје је гроб мога сина, ја ћу ти рећи шта Богу да поклониш”.

Стајали смо једно насупрот другог у Мркој шуми која је била испуњена брујем нелагодности. Свјетлост око нас била је зеленкаста, а пут прозиран као дебело стакло, нејасно се видјело кроз њега. Поред пута је била бара, а у њој жута вода. Око нас милиони паучинастих лепршавих мајушних структура и једно огромно дрво којем нисмо могли назријети врх због мањих стабала густо изниклих око њега. Узимао сам пред себе превелик задатак, као кад би требало да пронађем камен на дну ријеке, онај који сам некад бацио тамо.

Сјетио сам се једног другог сна, кад сам био пред планином и рекао да се никад не бих могао на њу попети. Старији човјек дуге браде, који је био ту, рече ми: ,,Ја горе живим и силазим често, зар не би вредило да и ти покушаш!” Тог истог дана, на јави, гледао сам предивни крајолик са врха планине и дивио се успјеху и љубави коју сам сусрео на тој узвишености. Одлучих да покушам и овај пут, а заузврат ћу добити коначно рјешење шта да поклоним Богу.

Дубоко у мени сијала је свјетлост, а пред нама се поче отварати небо, а не земља. Одједном из свјетлости зачусмо глас. Син је мајци говорио: „Драга Мајко, твоја душа успеће се на небо и уживати милост Божју, јер је у твом срцу процвала љубав која му се свидјела. Показала си својом снагом и добротом да се може бити човјек и онда кад му се највише узме, показала си да је упорност најсигурнији циљ до успјеха. Схватила си да је слобода најузвишенији идеал, не затварајући врата ни пред ким, прихватила си тугу као своје чедо и умјела са њом да крчиш пут до спасења душе. Највећа награда од Бога за тебе биће да своју вјечност живиш у мени, у срцу моме, јер ја већ живим у милости Божјој.“

Најрадоснији дар Богу је љубав душе мајчинске.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: