KRLEŽA – ERUPTIVNI KNjIŽEVNI DEMIJURG

Komunistički Volter, Dvorski pisac, Veliki neoborivi književni hrast, Polemički realista, Lucidni memoarista, Spomenik od osamdeset knjiga, Naš Tolstoj

Poslednja i nepotpuna Krležina Sabrana djela objavljena su u Sarajevu u deset kola sa po pet knjiga u svakom kolu, izdavana u periodu: 1975–1988. Po nekim tumačenjima Krležina bi kompletna sabrana dela obuhvatala osamdeset knjiga.

U januaru 1914. u Književnim novostima, u Zagrebu, objavljeno je prvo Krležino književno delo u četiri nastavka, Legenda – prva Krležina drama. Imao je tada dvadeset i jednu godinu. Docnije sarađuje sa časopisima: Savremenik i Obzor. Do 1928. godine pisao je, dakako ekavicom i počesto ćirilicom, ali nakon ubistva Stjepana Radića i hrvatskih poslanika, vratio se izvornom hrvatskom književnom „izričaju”. Živeo je najveći balkanski literata, Miroslav Krleža, osamdeset i osam godina života, a aktivno kao profesionalni pisac radio je šezdeset i šest godina. Za svog dugog stvaralačkog života u kome je objavio oko dve stotine knjiga i publikacija, Krleža nije dočekao da vidi izlazak svojih celokupnih Sabranih djela, čiji je poslednji, pedeseti, svezak Zapisa i eseja objavljen 1988. godine, koji sadrži preostale eseje, članke, dnevničko-memoarske Zapise sa Tržiča i Pisma. U periodu okupacije i Drugog svetskog rata, u Zagrebu, nije objavio niti jedno slovo. Pre i nakon rata Krleža je napisao mnogo slova, mnogo rečenica i mnogo dela. Njegov spektar likova kreće se kao kod Dostojevskog i Tolstoja ako bi se napravila mikstura dela ova dva pisca. Krleža je socijalni pisac; pisao je o ugnjetenim, malim i sitnim ljudima, o socijalnoj pravdi, o „slobodi za svakog”; vikao je i urlao protiv Katoličke crkve, protiv svake religije; Krležina pesma Jeruzalemski dijalog  najotvorenije i najsilovitije pokazuje njegovu averziju spram religije i hrišćanstva.

Krleža je istodobno revolucionarni pisac: njegovi posleratni eseji u velikoj meri sadrže snažnu ideološku, marksističku nit; Krležini govori na kongresima Saveza književnika Jugoslavije robespjerovski su, dugi, srčani, tribunski i teški, poput govora revolucionara narodu; Krleža je, odano i predano, predlagao 1973. Josipa Broza za Nobelovu nagradu za mir. U Krležinim pesmama, dakako – nema preteranih lirskih opisa prirode, čovekovih stanja, prizora, samozatajne mudrosti, kao što je to činio Andrić u svojim proznim stihovima Ex Ponto; ne, Krleža u poeziji zaobilazi utvrđena poetična pravila i snažno, silovito i otvoreno progovara o ljudima utamničenim, ugnjetenim i uniženim, stilom koji najupečatljivije i podjednako snažno razumeju i metalski radnici, profesori univerziteta, i književni kritičari; o čoveku koga zakoni i prijetnje okružuju s leva i s desna, o čoveku koji glođe koru kiseloga hljeba, sa gotovo uvek redovnom rimom u stihovima, tako da bi se Krležina poezija mogla definisati kroz jednu glavnu dimenziju, kao socijal-politička. Romani: Na rubu pameti i Povratak Filipa Latinovića romani su protesta, kritički nastrojeni spram gluposti, društva, primitivlja i neumetnosti. Doktor prava iz romana Na rubu pameti i slikar Filip Latinović dve su istovetne pojave: intelektualci, bez trunke osećaja pripadnosti nekome i nečemu. Oba su romana mikstura esejističkog i romanesknog. Krležina potonja zrela eruptivna leksika, njegov govor i intelekt nisu mogli biti iskazani kroz kratke dijaloge, kao u njegovom mladalačkom poludramskom tekstu Hrvatska rapsodija. Razlika je jedna među ova dva gorepomenuta lika: što je Filip Latinović dvadesetak godina odbegao od kuće, majke, sredine i obitelji, a Doktor za to nema snage, već u svojim monolozima jalovo nabraja i utvrđuje primere ljudske budalaštine, brljivosti, nesposobnosti i gluposti, braneći tako svoju personu, jer to mu je jedino i ostalo, iako zna da ništa promeniti ne može. Na rubu pameti jedini je Krležin roman pisan u prvom licu, te se lik Doktora najviše idejno i filozofski poklapa sa Krležinom ličnošću, s njegovim stavovima i htenjima, od svih drugih Krležinih književnih likova. Doktor prava iz romana Na rubu pameti ponajviše biografski oslikava Krležine lične misli, ideje, negacije, polemike, rasprave, borbe. Bora Ćosić je skovao jedan novi, ali hirurški opisno-stoprocentno tačan pojam: Doktor Krleža, kao naslov svoga romana o Krleži iz poznih osamdesetih godina. Dok se recimo u romanu: Banket u Blitvi, fiktivna država Blitva nimalo nije razlikovala od tadašnje Kraljevine Srbije, niti od bilo koje tadašnje evropske države nastale posle Berlinskog kongresa 1878, što ukazuje na Krležinu svestranu upućenost u politička i društvena dešavanja u evropskim državama pre i posle Versajskog mira. Ta se Blitva još manje razlikovala od Aleksandrove Jugoslavije, a Kralj Ujedinitelj bio je živo otelotvorenje okrutnog diktatora Kristijana Barutanskog. Ali siroti Barutanski bio je samo pukovnik, a Karađorđević niti je je imao kakav vojni čin. Gospoda Glembajevi iz 1929. ljudi su istog karakternog sklopa kao i Bezuhovi i Bolkonski kod Tolstoja. Imućni, bogati, vlastoljubivi, ali u Tolstojevo vreme banke nisu imale takvu stopu malignog razvitka po društvo, kao danas, što je Krleža ovom dramom slutio. Krleža je verovatno i najbolji dramski pisac u celoj jugoslovenskoj književnosti. Metafore i skriveni znaci, simboli nečeg novog, nastupajućeg, budućeg – jači su mu i sugestivniji u dramama, neuporedivo više nego u novelama.

Aretej i čovek sa majmunskom rukom simbol su ovog 21. stoleća. Ljudsku sakatost i nesavršenost, koja se nikada neće moći usavršiti, Krleža je opisao i u svojim dramskim tekstovima i esejima tako jasno i lucidno, proročki, da danas možemo videti i pročitati potpuno jasnu dijagnozu današnjeg života ljudi i njihovog razvitka, napisanu pre više od pola veka.

Što se srpske kulture tiče Krleža je zasigurno napisao jedan od najboljih eseja o Prvom srpskom ustanku, i to tačno na vek i po od 1804. Esej O stopedesetogodišnjici ustanka došao je u ono odiozno vreme kada nikome od srpskih pisaca nije padalo na pamet da napiše jedan takav grandiozan tekst, bojeći se hajke i optužbi za „velikosrpski nacionalizam”. Nije ga je napisao niko drugi, do Miroslav Krleža. Ima mnogo mišljenja koji u ovome eseju vide Krležinu „borbu” protiv Svetosavlja, međutim ono što ovome eseju daje epsku snagu jeste činjenica da je napisan sugestivno i oštro, uz obilato poznavanje istorijskih činjenica, događaja, i zbilja kao i uz jednu neosporivu potvrdu Krležine dubokoumne širine i neiscrpnog znanja: u ovom eseju Krleža pojedine redove piše na srpskoslovenskom jeziku – na jeziku kojim su tada govorili Prota Mateja Nenadović i Vožd Karađorđe, koji je Krleža očito dobro poznavao. Prisutna je Krležina osetna i snažna identifikacija sa Srbima i ustanicima, na nekoliko mesta Krleža govori: „Naša rebelija, naši ustanici, naša zemlja!” Danilo Kiš, Krležu je opisao kao „komunističkog Voltera”, kao „Spomenik od osamdeset knjiga”. „Velikim hrastom” nazivali su ga njegovi čitaoci i poštovaoci, dok su ga protivnici pogrdno zvali „režimskim i dvorskim piscem”, „Titovom udvoricom”, no činjenica je da je Krleža, kao direktor Leksikografskog zavoda Jugoslavije, „poklopio” književnu scenu u Zagrebu i Hrvatskoj, i „da se ništa nije smelo uraditi bez njegova amina”. Bitno je primetiti da je Krleža u većini svojih dela bio realista, pa tako – on, kao ličnost, ne može se odvojiti od svog književnog rada, to jest – Krleža kao književnik ne može se zasebno gledati od svog političkog i društvenog angažmana. Skoro sva njegova dela, pre svega novele iz zbirke Hrvatski bog Mars, te romani Povratak Filipa Latinovića, i Zastave, bave se tematikom koju je Krleža u svom životu proživeo.

Pitomac Ludoviceuma, antimilitaristički nastrojeni austrijski domobran u Prvom svetskom ratu, peštanski prebeg na srpsku stranu, književnik sklon slikarstvu, sve su to Krležine životne teme i događaji, ali i teme njegovih romana, novela, eseja i pesama. Tako da se Zastave, koje su prepune likova hrvatskih idealista koji u vihoru Prvog svetskog rata gledaju u Srbiju kao na obalu spasenja i slobode, i Hrvatski bog Mars mogu smatrati nekom vrstom fikcijske memoaristike. Jer, pogledavši golemi Krležin opus, sve je to Krleža preživeo. U njegovim delima politika, istorija i društvena zbivanja jedini su izvor fikcije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: