КРЛЕЖА – ЕРУПТИВНИ КЊИЖЕВНИ ДЕМИЈУРГ

Комунистички Волтер, Дворски писац, Велики необориви књижевни храст, Полемички реалиста, Луцидни мемоариста, Споменик од осамдесет књига, Наш Толстој

Последња и непотпуна Крлежина Сабрана дјела објављена су у Сарајеву у десет кола са по пет књига у сваком колу, издавана у периоду: 1975–1988. По неким тумачењима Крлежина би комплетна сабрана дела обухватала осамдесет књига.

У јануару 1914. у Књижевним новостима, у Загребу, објављено је прво Крлежино књижевно дело у четири наставка, Легенда – прва Крлежина драма. Имао је тада двадесет и једну годину. Доцније сарађује са часописима: Савременик и Обзор. До 1928. године писао је, дакако екавицом и почесто ћирилицом, али након убиства Стјепана Радића и хрватских посланика, вратио се изворном хрватском књижевном „изричају”. Живео је највећи балкански литерата, Мирослав Крлежа, осамдесет и осам година живота, а активно као професионални писац радио је шездесет и шест година. За свог дугог стваралачког живота у коме је објавио око две стотине књига и публикација, Крлежа није дочекао да види излазак својих целокупних Сабраних дјела, чији је последњи, педесети, свезак Записа и есеја објављен 1988. године, који садржи преостале есеје, чланке, дневничко-мемоарске Записе са Тржича и Писма. У периоду окупације и Другог светског рата, у Загребу, није објавио нити једно слово. Пре и након рата Крлежа је написао много слова, много реченица и много дела. Његов спектар ликова креће се као код Достојевског и Толстоја ако би се направила микстура дела ова два писца. Крлежа је социјални писац; писао је о угњетеним, малим и ситним људима, о социјалној правди, о „слободи за сваког”; викао је и урлао против Католичке цркве, против сваке религије; Крлежина песма Јерузалемски дијалог  најотвореније и најсиловитије показује његову аверзију спрам религије и хришћанства.

Крлежа је истодобно револуционарни писац: његови послератни есеји у великој мери садрже снажну идеолошку, марксистичку нит; Крлежини говори на конгресима Савеза књижевника Југославије робеспјеровски су, дуги, срчани, трибунски и тешки, попут говора револуционара народу; Крлежа је, одано и предано, предлагао 1973. Јосипа Броза за Нобелову награду за мир. У Крлежиним песмама, дакако – нема претераних лирских описа природе, човекових стања, призора, самозатајне мудрости, као што је то чинио Андрић у својим прозним стиховима Еx Понто; не, Крлежа у поезији заобилази утврђена поетична правила и снажно, силовито и отворено проговара о људима утамниченим, угњетеним и униженим, стилом који најупечатљивије и подједнако снажно разумеју и металски радници, професори универзитета, и књижевни критичари; о човеку кога закони и пријетње окружују с лева и с десна, о човеку који глође кору киселога хљеба, са готово увек редовном римом у стиховима, тако да би се Крлежина поезија могла дефинисати кроз једну главну димензију, као социјал-политичка. Романи: На рубу памети и Повратак Филипа Латиновића романи су протеста, критички настројени спрам глупости, друштва, примитивља и неуметности. Доктор права из романа На рубу памети и сликар Филип Латиновић две су истоветне појаве: интелектуалци, без трунке осећаја припадности некоме и нечему. Оба су романа микстура есејистичког и романескног. Крлежина потоња зрела еруптивна лексика, његов говор и интелект нису могли бити исказани кроз кратке дијалоге, као у његовом младалачком полудрамском тексту Хрватска рапсодија. Разлика је једна међу ова два горепоменута лика: што је Филип Латиновић двадесетак година одбегао од куће, мајке, средине и обитељи, а Доктор за то нема снаге, већ у својим монолозима јалово набраја и утврђује примере људске будалаштине, брљивости, неспособности и глупости, бранећи тако своју персону, јер то му је једино и остало, иако зна да ништа променити не може. На рубу памети једини је Крлежин роман писан у првом лицу, те се лик Доктора највише идејно и филозофски поклапа са Крлежином личношћу, с његовим ставовима и хтењима, од свих других Крлежиних књижевних ликова. Доктор права из романа На рубу памети понајвише биографски осликава Крлежине личне мисли, идеје, негације, полемике, расправе, борбе. Бора Ћосић је сковао један нови, али хируршки описно-стопроцентно тачан појам: Доктор Крлежа, као наслов свога романа о Крлежи из позних осамдесетих година. Док се рецимо у роману: Банкет у Блитви, фиктивна држава Блитва нимало није разликовала од тадашње Краљевине Србије, нити од било које тадашње европске државе настале после Берлинског конгреса 1878, што указује на Крлежину свестрану упућеност у политичка и друштвена дешавања у европским државама пре и после Версајског мира. Та се Блитва још мање разликовала од Александрове Југославије, а Краљ Ујединитељ био је живо отелотворење окрутног диктатора Кристијана Барутанског. Али сироти Барутански био је само пуковник, а Карађорђевић нити је је имао какав војни чин. Господа Глембајеви из 1929. људи су истог карактерног склопа као и Безухови и Болконски код Толстоја. Имућни, богати, властољубиви, али у Толстојево време банке нису имале такву стопу малигног развитка по друштво, као данас, што је Крлежа овом драмом слутио. Крлежа је вероватно и најбољи драмски писац у целој југословенској књижевности. Метафоре и скривени знаци, симболи нечег новог, наступајућег, будућег – јачи су му и сугестивнији у драмама, неупоредиво више него у новелама.

Аретеј и човек са мајмунском руком симбол су овог 21. столећа. Људску сакатост и несавршеност, која се никада неће моћи усавршити, Крлежа је описао и у својим драмским текстовима и есејима тако јасно и луцидно, пророчки, да данас можемо видети и прочитати потпуно јасну дијагнозу данашњег живота људи и њиховог развитка, написану пре више од пола века.

Што се српске културе тиче Крлежа је засигурно написао један од најбољих есеја о Првом српском устанку, и то тачно на век и по од 1804. Есеј О стопедесетогодишњици устанка дошао је у оно одиозно време када никоме од српских писаца није падало на памет да напише један такав грандиозан текст, бојећи се хајке и оптужби за „великосрпски национализам”. Није га је написао нико други, до Мирослав Крлежа. Има много мишљења који у овоме есеју виде Крлежину „борбу” против Светосавља, међутим оно што овоме есеју даје епску снагу јесте чињеница да је написан сугестивно и оштро, уз обилато познавање историјских чињеница, догађаја, и збиља као и уз једну неоспориву потврду Крлежине дубокоумне ширине и неисцрпног знања: у овом есеју Крлежа поједине редове пише на српскословенском језику – на језику којим су тада говорили Прота Матеја Ненадовић и Вожд Карађорђе, који је Крлежа очито добро познавао. Присутна је Крлежина осетна и снажна идентификација са Србима и устаницима, на неколико места Крлежа говори: „Наша ребелија, наши устаници, наша земља!” Данило Киш, Крлежу је описао као „комунистичког Волтера”, као „Споменик од осамдесет књига”. „Великим храстом” називали су га његови читаоци и поштоваоци, док су га противници погрдно звали „режимским и дворским писцем”, „Титовом удворицом”, но чињеница је да је Крлежа, као директор Лексикографског завода Југославије, „поклопио” књижевну сцену у Загребу и Хрватској, и „да се ништа није смело урадити без његова амина”. Битно је приметити да је Крлежа у већини својих дела био реалиста, па тако – он, као личност, не може се одвојити од свог књижевног рада, то јест – Крлежа као књижевник не може се засебно гледати од свог политичког и друштвеног ангажмана. Скоро сва његова дела, пре свега новеле из збирке Хрватски бог Марс, те романи Повратак Филипа Латиновића, и Заставе, баве се тематиком коју је Крлежа у свом животу проживео.

Питомац Лудовицеума, антимилитаристички настројени аустријски домобран у Првом светском рату, пештански пребег на српску страну, књижевник склон сликарству, све су то Крлежине животне теме и догађаји, али и теме његових романа, новела, есеја и песама. Тако да се Заставе, које су препуне ликова хрватских идеалиста који у вихору Првог светског рата гледају у Србију као на обалу спасења и слободе, и Хрватски бог Марс могу сматрати неком врстом фикцијске мемоаристике. Јер, погледавши големи Крлежин опус, све је то Крлежа преживео. У његовим делима политика, историја и друштвена збивања једини су извор фикције.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: