detalj slike: KRK Art dizajn

POSLEDNjA ZIMA KONSTANTINA DANILA

    Zvuk zvona sa crkvenog tornja širio se lagano i mirno gradom. Prvi sumrak je poput sivog maglenog vela pao rano, a odmah za njim prokapao je i sneg. Poslednji decembarski dani su kratki i hladni, pa ipak svet je radosno dočekao pahulje koje su padajući brzo poput nebeskog vodopada hitro pokrile zaleđene pločnike, puteve i staze. Gusti pokrov od te bele baršun svile posuo je gradske krovove, ograde i drveće, izgledalo je kao da su na ulicama žive samo visoke ulične svetiljke koje su sijale poput svetionika ove hladne večeri. Pod strehu jednog stana, u potkrovlju zgrade koju je advokat Jović godinama izdavao siromašnim, a čestitim porodicama, sklonili su se i ove večeri golubovi i golubice, njih desetak. Poređali su se po gredi iznad prozora da u tom skrovitom i mirnom kutku provedu još jednu bezbednu noć. Prozor je bio osvetljen. Lampa koja je gorela u sobi bacala je snažnu svetlost i na ulicu. Poneka ptica bi privirila u unutrašnjost potkrovlja i posmatrala njegove stanovnike, udovicu Sofiju Rajićevu i njene tri kćeri koje su sedele oko stola na kome je sijala velika sveća u drvenom čiraku naspram koje su njih četiri nešto radile. Njihove siluete su se nazirale kroz tanku kukičanu zavesu na prozoru, nagnute nad svojim radovima. Starac koji je zastao na pločniku pred ovom kućom ih je gledao kroz veo krupnih pahulja koje su neprestano padale i ne sluteći da su i one opazile njega ali da se prave da ga ne primećuju. Stajao je on pored ulične svetiljke, zaštititivši se od vejavice kišobranom. Nije mu bilo hladno, štitila ga je topla bunda, šubara i krzneni okovratnik, kožne rukavice i čizme, nisu mu smetale pahuljice koje su mu sledeći svoj put padale po licu i topile se na trepavicama i usnama. Osećao je samo veliku hladnoću u srcu jer on se vraćao u praznu kuću. Godinama je živeo u ovoj ulici i prolazio je pored ovog zdanja koje je pripadalo njegovom prijatelju advokatu Joviću i dugo je poznavao pomenutu porodicu kao i ostale stanare jer ljudi koje je primao advokat ostajali bi tu dugo, dugo...Sad u zgradi živi samo udovica sa kćerima. Jesenas je umrla baka koja je živela u prizemlju, a oni mladi ljudi koji su boravili na prvom spratu su se odse- lili. Advokat mu je tad rekao da neće više izdavati. Kao da je slutio da neće poživeti još dugo i stvarno juče su mu izdavali prvu subotu. Udovica je stavljala fotografije svog sina u veliki album, a devojke su je posmatrale pošto su podelile hrpu slika na četiri gomile. Najmlađa devojčica, desetogodišnja Ljuba je sedela pored peći držeći starog belog mačka u krilu. Ona je stojeći pored prozora i posmatrajući let pahulja prva i opazila starca pod svetiljkom i rekla to no majka joj kaza da se skloni i sedne pored peći.
- On se sigurno vraća sa groblja - kazala je Nada, -, i juče je bio tamo, na parastosu.
- Danas je verovatno išao ženi na grob - reče Vera vezujući crvenom vrpcom pisma koja joj je nekad slao jedan mladi oficir. Poslednje je stiglo baš na današnji dan pre dve godine.
- Njih dvoje je vezivala velika ljubav - uzdahnula je Vera - žao mi je njegove gospođe,  divna žena, lepotica, tako dugo je bolovala i mučila se, mogla je još malo da poživi u svoj toj dobroti koju joj je gospodin Danil omogućio.
- Pa možda ga je njena smrt oslobodila - reče Nada uzimajući belog mačka od Ljubice - nije gospođa bila baš tako divna. Na nas je gledala s visoka, nije htela ni da se javi na ulici kad bismo se srele, majku nije htela da primi da radi kod njih. Nikad nije ništa radila, sve su za nju činile sluškinje, a ona ih je omalovažavala i prezirala. Njena plava krv nije bila ništa vrednija od naše, zaboravila je da je do udaje živela od milostinje u kući barona Ištvana Karačija i da je nije uzeo gospodin Danil verovatno se nikad ne bi ni udala.
- Šta to pričaš - začudi se Vera - ja sam čula da su roditelji pokojne gospođe Sofije bili plemići...
- To je tačno - kaza majka - no oni su umrli i nju je primio stari baron. Imala je sigurno teško detinstvo...
- Zašto je opravdavaš majko?- upita Nada- i ti si imala teško detinstvo i tvoji su roditelji umrli, od osme godine si služila po tuđim kućama - pokojnica je imala lepši život nego ti, a bila je tako ohola...
- Ne treba nikog osuđivati - mirno reče majka- ona jeste živela mirnije i bezbrižnije, ali ja sam sretnija od nje jer mi je Bog dao vas četvoro zdrave i pametne dece, zar čovek može poželeti nešto više? Kad budete i vi imale svoju decu osetićete pravu vrednost mojih reči.
- Ja se neću udati nikada - skrušeno reče Vera- imam već dvadeset i jednu godinu i niko me neće...
- Možda je i bolje tako, - reče Nada - da imamo novaca oko nas bi leteli udvarači koji bi uz vernost tražili i pozamašni miraz.
- Lako je tebi da tako govoriš, ti si odbila dva prosca - tužno će Vera.
- Jaki su to bili prosci, večito pijani apotekar i onaj udovac sa četvoro dece, njima nije trebala supruga nego sluga...ogorčeno kaza Nada.
- Nemojte klonuti duhom, deco moja,- tešila ih je majka - Bog će pogledati i vas kao i va- šeg brata, jednog dana upoznaćete dobre mladiće za koje ćete se udati.Treba samo verovati i moliti se. Jednog dana brat će dobiti parohiju pa ćemo imati svoj dom.
 Mala Ljubica se samo smeškala slušajući razgovor. Beli mačak je spokojno preo u Nadinom naručju.Sneg je padao i dalje. Kišobran u ruci gospodina Danilova je otežao od tereta napadalog snega i on se trže, otrese sneg sa kišobrana i pođe svojoj kući. Razmišljao je o udovici i njenoj deci. Znao ju je više od petnaest godina. Došla je sa mužem i dečicom, on je bio radnik , brzo je oboleo i umro, ona je ostala sama, radila je po tuđim kućama, borila sa za svoju decu. Srećom deca su joj bila pametna i dobri đaci pa su završili školu, a dečaku Petru prošle godine pomogao je pokojni Jović da upiše bogosloviju. Pre sedam godina udovica Sofija je uzela da odgaji malo siroče Ljubicu kad je umrla Ljubičina majka, sirota Marija koja je služila u advokatovoj kući. Sve u svemu, udovica će proživeti lepu starost. Nije joj pozavideo, on je imao čisto srce i bilo mu je drago kada mu je advokat Jović dan pred smrt poverio jednu veliku tajnu znajući da mu se kraj bliži, pre tri godine on je prepisao udovici kuću u kojoj je stanovala i eto juče kad je pročitana oporuka u krugu advokatovih naslednika i pozvanih najbližih prijatelja, čuo je da je osim kuće ostavio i izvesnu svotu novaca i ženi i svakoj od devojaka. Lepo od njega. Bio je plemenit i dobar čovek pokojnik. Rečeno je da se to saopšti udovici zadnjeg dana ove godine. - Bog ne ostavlja nikog - pomislio je Danilov otključavajući vrata - svakom na kraju daje po zasluzi. Mračno stepenište ga je plašilo, na zidovima su bile njegove slike, a svetlost ulične svetiljke koja je prodirala kroz prozor u vrhu stepeništa je stvarala čudne senke.
 - Moram nabaviti nekog psa, sad kad Sofije nema, mogu uzeti i mačku - pomislio je - njoj su ljubimci smetali, pa je tako i njegov beli mačak pre pet godina prebegao kod udovice. Sad kad Sofije više nema - neobično mu odjeknu ta misao u glavi kao da ju je neko drugi izgovorio, sad može drugačije živeti. Potražiće služavku, možda čak i neku mladu ženu sa detetom da mu pomaže, sa detetom biće u kući veselije. Od mlekadžije će nabaviti mačiće i jednog psa za dvorište, ili da uzme onu malu skitnicu mešanca koja se šunja uveče ulicom od kapije do kapije. Ponovo će petkom uveče zvati prijatelje, pisaće sestričini i pozvaće nju i njenog sina u goste, nabaviće i jelku za novu godinu...
Prošlo je pola godine od kako je Sofija umrla, a on eto odjednom ne oseća više nikakvu žalost, štaviše danas na groblju gledajući u njen spomenik i sliku u jedan mah pomisli kako on tu svoju ženu zapravo nikad nije zaista upoznao. Sećao se njihovog prvog susreta kad mu se učinila prekrasna ta mlada lepotica, setio se njihovog kratkog poznanstva i venčanja, prvih divnih godina zajedničkog života, nade i očekivanja potomstva koje se nisu ostvarile...Setio se i dana kad je tražila da izbaci iz kuće mladu služavku koju je verenik ostavio trudnu, njenog odbijanja da na njeno mesto primi udovicu, njenog prvog odlaska od kuće kada nije imao dovoljno dovaca da joj da da pošalje tetki u Bavarsku, histerije kad je predložio da oni usvoje siroče Ljubicu... I odjednom u ovoj mračnoj  decembarskoj noći dok se peo stepenik po stepenik javljala su se neugodna sećanja na njegovu ženu koju je voleo iskrenom ljubavlju do zadnjeg njenog dana. Ta sećanja behu stvarna i istinita i nešto poče da ga guši. Seti se i anonimnih pisama koja je dobijao i koja su govorila o ljudima sa kojima se ona krišom sastajala dok je on slikao ikone po crkvama i manastirima. Sinu mu odjednom da su ta pisma pisali njegovi prijatelji koji su ga oprezno u nekoliko navrata upozoravali na glasine koje su kružile gradom. Na pola stepe- ništa on upali sveću i ponese svećnjak na sprat. Kroz prozorčić ugleda svetlost u udo- vičinom potkrovlju. Eto, nju je znao duže nego suprugu, oduvek joj se divio i voleo je njenu dečicu, a nikad nije ni pomislio do danas na to da bi mu ona bila bolja i vernija žena nego njegova Sofija, možda bi mu čak bar jedno dete rodila...Da je uzeo udovicu spasao bi nju i njenu decu siromaštva i bede, a svojoj duši i sebi bi veliko dobro uči- nio. Čak i pre mnogo godina kad je Sofija tražila razvod on je učinio sve da to spreči, da je zadrži, i tek sad mu je jasno da njih dvoje nije ovako dugo zajedno držala ljubav nego njegov novac. Tad da ju je pustio da ode kako su mi i savetovali prijatelji, bio bi slobodan da otpočne nov život, tad je mogao usvojiti malu Ljubicu... Umesto toga on - čuveni slikar Konstantin Danil u svakom domuu lepo dočekan, slavljen i hvaljen, on kome je dopušteno da oslikava svetinje, dobrovoljno je ostao rob jedne ništavne žene. Pred njenim portretom podigao je sveću da ga bolje vidi. Sa koliko ljubavi je on radio ovu i njene druge slike... Kako su strašni okovi koje čovek sam sebi meće! Kako je strašno kad se čovek probudi iz sna koji ga je morio godinama i kad shvati da su godine prošle, vreme mu ističe, smrt se bliži, a on je sam u pustoj kući... Prekrstio se i krenuo u svoju sobu. Učinilo mu se da pred njim promače neka senka. Zatvorio je prozor kroz koji je ulazio sneg i pogledao još jednom na pustu zavejanu ulicu. Svud je bio mrak, samo je svetleo  udovičin prozor i anđeli iskukičani na njegovoj zavesi kao da su se pomerali tamo-amo, a mati Sofija i njene kćeri Vera, Nada i Ljuba sedele su i dalje okupljene oko stola, dok je stari beli mačak stajao na prozorskoj dasci, posmatrao ulicu i činilo mu se da on gleda baš u njega...

PODELITE OVAJ TEKST NA: