детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОСЛЕДЊА ЗИМА КОНСТАНТИНА ДАНИЛА

    Звук звона са црквеног торња ширио се лагано и мирно градом. Први сумрак је попут сивог магленог вела пао рано, а одмах за њим прокапао је и снег. Последњи децембарски дани су кратки и хладни, па ипак свет је радосно дочекао пахуље које су падајући брзо попут небеског водопада хитро покриле залеђене плочнике, путеве и стазе. Густи покров од те беле баршун свиле посуо је градске кровове, ограде и дрвеће, изгледало је као да су на улицама живе само високе уличне светиљке које су сијале попут светионика ове хладне вечери. Под стреху једног стана, у поткровљу зграде коју је адвокат Јовић годинама издавао сиромашним, а честитим породицама, склонили су се и ове вечери голубови и голубице, њих десетак. Поређали су се по греди изнад прозора да у том скровитом и мирном кутку проведу још једну безбедну ноћ. Прозор је био осветљен. Лампа која је горела у соби бацала је снажну светлост и на улицу. Понека птица би привирила у унутрашњост поткровља и посматрала његове становнике, удовицу Софију Рајићеву и њене три кћери које су седеле око стола на коме је сијала велика свећа у дрвеном чираку наспрам које су њих четири нешто радиле. Њихове силуете су се назирале кроз танку кукичану завесу на прозору, нагнуте над својим радовима. Старац који је застао на плочнику пред овом кућом их је гледао кроз вео крупних пахуља које су непрестано падале и не слутећи да су и оне опазиле њега али да се праве да га не примећују. Стајао је он поред уличне светиљке, заштититивши се од вејавице кишобраном. Није му било хладно, штитила га је топла бунда, шубара и крзнени оковратник, кожне рукавице и чизме, нису му сметале пахуљице које су му следећи свој пут падале по лицу и топиле се на трепавицама и уснама. Осећао је само велику хладноћу у срцу јер он се враћао у празну кућу. Годинама је живео у овој улици и пролазио је поред овог здања које је припадало његовом пријатељу адвокату Јовићу и дуго је познавао поменуту породицу као и остале станаре јер људи које је примао адвокат остајали би ту дуго, дуго...Сад у згради живи само удовица са кћерима. Јесенас је умрла бака која је живела у приземљу, а они млади људи који су боравили на првом спрату су се одсе- лили. Адвокат му је тад рекао да неће више издавати. Као да је слутио да неће поживети још дуго и стварно јуче су му издавали прву суботу. Удовица је стављала фотографије свог сина у велики албум, а девојке су је посматрале пошто су поделиле хрпу слика на четири гомиле. Најмлађа девојчица, десетогодишња Љуба је седела поред пећи држећи старог белог мачка у крилу. Она је стојећи поред прозора и посматрајући лет пахуља прва и опазила старца под светиљком и рекла то но мајка јој каза да се склони и седне поред пећи.
- Он се сигурно враћа са гробља - казала је Нада, -, и јуче је био тамо, на парастосу.
- Данас је вероватно ишао жени на гроб - рече Вера везујући црвеном врпцом писма која јој је некад слао један млади официр. Последње је стигло баш на данашњи дан пре две године.
- Њих двоје је везивала велика љубав - уздахнула је Вера - жао ми је његове госпође,  дивна жена, лепотица, тако дуго је боловала и мучила се, могла је још мало да поживи у свој тој доброти коју јој је господин Данил омогућио.
- Па можда га је њена смрт ослободила - рече Нада узимајући белог мачка од Љубице - није госпођа била баш тако дивна. На нас је гледала с висока, није хтела ни да се јави на улици кад бисмо се среле, мајку није хтела да прими да ради код њих. Никад није ништа радила, све су за њу чиниле слушкиње, а она их је омаловажавала и презирала. Њена плава крв није била ништа вреднија од наше, заборавила је да је до удаје живела од милостиње у кући барона Иштвана Карачија и да је није узео господин Данил вероватно се никад не би ни удала.
- Шта то причаш - зачуди се Вера - ја сам чула да су родитељи покојне госпође Софије били племићи...
- То је тачно - каза мајка - но они су умрли и њу је примио стари барон. Имала је сигурно тешко детинство...
- Зашто је оправдаваш мајко?- упита Нада- и ти си имала тешко детинство и твоји су родитељи умрли, од осме године си служила по туђим кућама - покојница је имала лепши живот него ти, а била је тако охола...
- Не треба никог осуђивати - мирно рече мајка- она јесте живела мирније и безбрижније, али ја сам сретнија од ње јер ми је Бог дао вас четворо здраве и паметне деце, зар човек може пожелети нешто више? Кад будете и ви имале своју децу осетићете праву вредност мојих речи.
- Ја се нећу удати никада - скрушено рече Вера- имам већ двадесет и једну годину и нико ме неће...
- Можда је и боље тако, - рече Нада - да имамо новаца око нас би летели удварачи који би уз верност тражили и позамашни мираз.
- Лако је теби да тако говориш, ти си одбила два просца - тужно ће Вера.
- Јаки су то били просци, вечито пијани апотекар и онај удовац са четворо деце, њима није требала супруга него слуга...огорчено каза Нада.
- Немојте клонути духом, децо моја,- тешила их је мајка - Бог ће погледати и вас као и ва- шег брата, једног дана упознаћете добре младиће за које ћете се удати.Треба само веровати и молити се. Једног дана брат ће добити парохију па ћемо имати свој дом.
 Мала Љубица се само смешкала слушајући разговор. Бели мачак је спокојно прео у Надином наручју.Снег је падао и даље. Кишобран у руци господина Данилова је отежао од терета нападалог снега и он се трже, отресе снег са кишобрана и пође својој кући. Размишљао је о удовици и њеној деци. Знао ју је више од петнаест година. Дошла је са мужем и дечицом, он је био радник , брзо је оболео и умро, она је остала сама, радила је по туђим кућама, борила са за своју децу. Срећом деца су јој била паметна и добри ђаци па су завршили школу, а дечаку Петру прошле године помогао је покојни Јовић да упише богословију. Пре седам година удовица Софија је узела да одгаји мало сироче Љубицу кад је умрла Љубичина мајка, сирота Марија која је служила у адвокатовој кући. Све у свему, удовица ће проживети лепу старост. Није јој позавидео, он је имао чисто срце и било му је драго када му је адвокат Јовић дан пред смрт поверио једну велику тајну знајући да му се крај ближи, пре три године он је преписао удовици кућу у којој је становала и ето јуче кад је прочитана опорука у кругу адвокатових наследника и позваних најближих пријатеља, чуо је да је осим куће оставио и извесну своту новаца и жени и свакој од девојака. Лепо од њега. Био је племенит и добар човек покојник. Речено је да се то саопшти удовици задњег дана ове године. - Бог не оставља никог - помислио је Данилов откључавајући врата - сваком на крају даје по заслузи. Мрачно степениште га је плашило, на зидовима су биле његове слике, а светлост уличне светиљке која је продирала кроз прозор у врху степеништа је стварала чудне сенке.
 - Морам набавити неког пса, сад кад Софије нема, могу узети и мачку - помислио је - њој су љубимци сметали, па је тако и његов бели мачак пре пет година пребегао код удовице. Сад кад Софије више нема - необично му одјекну та мисао у глави као да ју је неко други изговорио, сад може другачије живети. Потражиће служавку, можда чак и неку младу жену са дететом да му помаже, са дететом биће у кући веселије. Од млекаџије ће набавити мачиће и једног пса за двориште, или да узме ону малу скитницу мешанца која се шуња увече улицом од капије до капије. Поново ће петком увече звати пријатеље, писаће сестричини и позваће њу и њеног сина у госте, набавиће и јелку за нову годину...
Прошло је пола године од како је Софија умрла, а он ето одједном не осећа више никакву жалост, штавише данас на гробљу гледајући у њен споменик и слику у један мах помисли како он ту своју жену заправо никад није заиста упознао. Сећао се њиховог првог сусрета кад му се учинила прекрасна та млада лепотица, сетио се њиховог кратког познанства и венчања, првих дивних година заједничког живота, наде и очекивања потомства које се нису оствариле...Сетио се и дана кад је тражила да избаци из куће младу служавку коју је вереник оставио трудну, њеног одбијања да на њено место прими удовицу, њеног првог одласка од куће када није имао довољно доваца да јој да да пошаље тетки у Баварску, хистерије кад је предложио да они усвоје сироче Љубицу... И одједном у овој мрачној  децембарској ноћи док се пео степеник по степеник јављала су се неугодна сећања на његову жену коју је волео искреном љубављу до задњег њеног дана. Та сећања беху стварна и истинита и нешто поче да га гуши. Сети се и анонимних писама која је добијао и која су говорила о људима са којима се она кришом састајала док је он сликао иконе по црквама и манастирима. Сину му одједном да су та писма писали његови пријатељи који су га опрезно у неколико наврата упозоравали на гласине које су кружиле градом. На пола степе- ништа он упали свећу и понесе свећњак на спрат. Кроз прозорчић угледа светлост у удо- вичином поткровљу. Ето, њу је знао дуже него супругу, одувек јој се дивио и волео је њену дечицу, а никад није ни помислио до данас на то да би му она била боља и вернија жена него његова Софија, можда би му чак бар једно дете родила...Да је узео удовицу спасао би њу и њену децу сиромаштва и беде, а својој души и себи би велико добро учи- нио. Чак и пре много година кад је Софија тражила развод он је учинио све да то спречи, да је задржи, и тек сад му је јасно да њих двоје није овако дуго заједно држала љубав него његов новац. Тад да ју је пустио да оде како су ми и саветовали пријатељи, био би слободан да отпочне нов живот, тад је могао усвојити малу Љубицу... Уместо тога он - чувени сликар Константин Данил у сваком домуу лепо дочекан, слављен и хваљен, он коме је допуштено да осликава светиње, добровољно је остао роб једне ништавне жене. Пред њеним портретом подигао је свећу да га боље види. Са колико љубави је он радио ову и њене друге слике... Како су страшни окови које човек сам себи меће! Како је страшно кад се човек пробуди из сна који га је морио годинама и кад схвати да су године прошле, време му истиче, смрт се ближи, а он је сам у пустој кући... Прекрстио се и кренуо у своју собу. Учинило му се да пред њим промаче нека сенка. Затворио је прозор кроз који је улазио снег и погледао још једном на пусту завејану улицу. Свуд је био мрак, само је светлео  удовичин прозор и анђели искукичани на његовој завеси као да су се померали тамо-амо, а мати Софија и њене кћери Вера, Нада и Љуба седеле су и даље окупљене око стола, док је стари бели мачак стајао на прозорској дасци, посматрао улицу и чинило му се да он гледа баш у њега...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: