detalj slike: Milorad Zečević, KRK Art dizajn

MOST KOJI JE OSTAO BEZ REKE

     Uprlo sunce ovog jutra u prozore. Stoji iza zavesa i kroz njih na podu sobe iscrtava linijama svoje zrake. Hoće da me natera da ustanem iz kreveta. Žmirkavo ga gledam, vučem jastuk i pokrivam glavu. Neću da ustanem. Još mi jutra mirišu na mraz, još sam uspavana zimom, još sam lenja za rana buđenja. Uporno je, postaje toplo. Jedva je dočekalo da otvorim prozore i da mi uskoči u kuću. Dobro, napraviću dogovor sa  suncem, ako se i sutra ranom zorom pojavi, krećem na put po zemlji sa njim.

   Poranilo je i ovog jutra. Na plavom nebu, žuta lopta otpočinje svoj krug. Dala sam reč sebi i njemu, a reč je reč i krenula sam u potragu za mostom koji je bez reke ostao. O njemu sam po nekim seoskim budžacima nešto načula, nesigurne priče, ne tako važne onima koji su ga pomenuli. Don kihotovski ali nažalost bez Sanča, krećem da ga tražim.

     Potraga počinje iz mesta na obali Dunava, Vinča. Onog mesta o čijoj su kulturi staroj 8000godina napisane brojne knjige, doktorske disertacije i održani mnogi simpozijumi. Kolevka evropske civilizacije kojoj je decenijama to mesto osporavano od strane germanske i nordijske škole tvrdeći da je civilizacija stvorena na severu Evrope. Nešto me njihove tvrdnje ne dotiču. Od uspavane Evrope koja kravljim mirom preživa pokradeno bogatsvo širom sveta, i ne očekujem da “pimitivnim i divljim Slovenima” po njima pristiglim tek u 6 veku iz ruskih stepa na prostore Balkana prihvati mesto civilizovanog naroda koje mu pripada. Ono što mi smeta to je “falsifikovana istorija” koja se već decenijama uči u našim školama.

Vinčanska kultura je zahvatala prostore današnje Srbije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Crne Gore, Makedonije i Grčke, dokazuje suprotno. Nisu Srbi ovde stigli u 6 i 7 veku, oni su autohtoni narod na prostorima Balkana. Zapanjujući je podatak da u vinčanskom pismu starom 9000godina nalazimo dvadeset istovetnih simbola iz današnje srpske azbuke. O autohtonosti Srba je davno govorio prof.dr srednjovekovne arheologije Đorđe Janković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu,nažalost zbog toga prevremeno penzionisan i udaljen iz nastave.

    Mota mi se sve ovo po glavi dok skelom prelazim Dunav od Vinče do Marijinog Polja, a od njega do Starčeva. Vožnja je kratka, tek nekih petnaestak minuta. Iz blago zatalasane i valovite gročanske nahije stižem u ravan Banat.  Negde na sredini reke skela usporava da propusti gurač sa nekoliko šlepova. Ovde je Dunav dovoljno dubok da njime prođu i veliki turistički brodovi, tako zvani kruzeri. Kako nam lako ide da srpski jezik bogatimo tuđicama! O razlozima velike dubine Dunava na ovom mestu pisao je u svojim knjigama prof. Mihajlo Petrović Alas. Matematičar svetskog renomea bio je i strastveni ribolovac. Zapisao je da je na 27 km od Beograda nizvodno ka Vinči, na sredini Dunava postojala velika Vinčanska ada obrasla gustim topoljarima, vrbama i šibljacima oko koje su se lovile uglavnom kečige. Formalno ada je pripadala Austrougraskoj ali kako je geografski bila bliža srpskoj obali Mađari nisu na nju dolazili. Bila je carstvo za krijumčarenje robe sa jedne na drugu obalu, iz jednog u drugo carstvo. Prvi zapis o skeli potiče iz 1719.iz vremena Habzburške monarhije. Kao prvi skeledžija se pominje Nemac Johan Kirnher iz Grocke. Mnogo decenija kasnije kad je Srbija dobila status slobodne države skeledžija je bio hajduk Vasa Čarapić zvani “Zmaj od Avale”.  Obrenovići slabi na paru ubrzo preuzimaju sve skele na Dunavu naplaćujući đumrukanu (naknadu) za robu koja je preko njih nošena. U periodu Prvog svetskog rata od 1914. do 1918. Mika Alas je zapisao da se povratnici iz rata nisu čudom mogli načuditi kad su videli da je velika ada nestala. Kaže da je dunavska matica ne samo podlokala adu  već je i odvukla na svoje dno te se tu stvorila velika rečna dubina. Još jedan dokaz da je moć prirode čudo koje čovek samo privremeno može da obuzda. Pored mene na skeli je traktor za čijim volanom sedi dobro debeljušan dedica. Započinjem razgovor sa njim ispitujući ga.

Deda Toza je krenuo da pomogne bratu u Starčevo, zajedno sade bostan, kaže da je najbolji u Srbiji iz ovih krajeva. Pitam ga za most, da li postoji i gde je. Objasniće mi kako da stignem do sela  Pločica i dodaje da ništa o njemu ne zna. Brine brigu deda Toza o lubenicama i dinjama, o gorivu koje svakog petka poskupljuje, o đubrivu kome je cena duplo skočila, o unuku koji je na škole otišao i neće zemlju da radi i čudi mi se što se ja bavim nekim mostom za koga odavno nikog briga nije. Rastajemo se u centru Starčeva. Do Pločica ću drugim prevozom.

     Starčevo je na suprotnoj obali Dunava, tačno preko puta Vinče. Vezuju ih praistorijiski milenijumi vremena. Dve najstarije neolitske kulture na tlu Evrope tog doba. Pravim pauzu u centru Starčeva. Hoću da vidim arheološki lokalitet te drevne civilizacije. Stojim razočarano i sa nevericom gledam u zapušten i u korov zarastao prostor starčevačke kulture stare nekoliko hiljada godina iz koje je proistekla složenija i savršenija vinčanska kultura. Oko mene hektari pokriveni travom, samo šum vetra remeti tišinu. Početkom 20veka urađena su prva istraživanja. Kasnije, tridesetih godina, u saradnji Narodnog muzeja iz Beograda i Harvardskog univerziteta urađena su mnogo ozbiljnija sondažna istraživanja i tom prilikom su otkrivene jame-zemunice elipsoidnog i kružnog oblika prečnika od 2do 6metra od kojih su u dvema pronađene i peći. Pronađeno je čak 50 000 fragmenata i keramičkih posuda od kojih je najveći broj urađen tehnikom barbotin*. Predmeti su na taj način imali spolja grub, rustičan izgled  čime se povećavala njihova trajnost. Neolitski čovek je poštovao prirodne sile vezujući svakodnevni život i uskladjujući ga sa njom. Danas smo bahati prema prirodi i uporni da je potčinimo sebi.  Pre desetak godina propao je projekat arhitekte Miodraga Mladenovića o stvaranju arheološko-turističkog parka pod menom “Neolitsko Starčevo” koje je trebalo da bude izgrađeno na površini od 38hektara. Kao malu zamenu za neostvareni projekat u Starčevu je otvoren muzej smešten u zgradi nemačke škole sa postavkom pod imenom “Starčevo kroz vekove.” Odlazim iz njega sa uverenjem da će se pojaviti mladi  ljudi koji će ga predstaviti i oživeti onako kako Starčevačka kultura zavređuje.    

          Stižem u Pločicu, selo na kraju sveta, iza njega ni jednog mesta nema. Radni je dan pa deluje avetinjski prazno. Čisto i uredno, sa malim klupama pred kućama. Na jednoj od njih vidim devojčicu koja drži macu u krilu.  Pitam je za most, bujica reči je potekla, mala pričalica, upućuje me u ulicu za koju kaže dolina, u takvoj ravnici vidim da je dolina samo blag nagib ulice, pa onda levo i pravo je put koji vodi u njive. Kaže mi da bi išla samnom ali se plaši pasa, ima ih mnogo. Eto ti sad, i ja ih se plašim, uzdam se u planinarske štapove. U osnovi sam strašna kukavica i pravo je čudo kako me radoznalost, ta moja neutoljiva glad za novim čini hrabrom.

     Sunce je visoko odskočilo i blješti čini mi se letnjom vrelinom. Put me vodi u uzorane njive. Smenjuju se one na kojima se zeleni žito sa još ne izniklim zasadima.

Eureka!!! Našla sam ga! Vidim ga!

Stoji bez početka i kraja, otkinut sa obe strane. Uspravan je i stamen u sred ravnice u njivama čija je granica negde u daljini samo nebo. Sjaji se crvena opeka na suncu. Most, okupan tišinom i tajnom, tri veka odoleva vremenu. Most na zemlji, nema reku već samo prokopan kanal zarastao travom. Nemi svedok iščezlih epoha. Da li još iščekuje putnike ili vojnike da opet nove ratove vode? Možda iščekuje reku koja je pod njim tekla i ribarske šajke. Koje li je gradove i zemlje ovaj most spajao, da li je ljubavnike razdvajao? Koliko sudbina i nedosanjanih snova je zapamtio? Da li se preko njega od smrti i besmisla bežalo?

    Penjem se na most dug nekih dvadesetak metara i širok oko tri metra. Sa jedne strane je dobro očuvana ograda sa pravougaonim otvorima postavljenim u pravilnim razmacima. Da li su to ukrasi ili su bile puškarnice ne znam. Sa druge strane ograde nema. Pravo je čudo da je za tri veka postojanja i ovoliko od mosta ostalo. Meštani mi pričaju da je uprava nekad moćnog poljorivrednog kombinata htela da ga sruši i cigle iskoristi za gradnju štala. U toj  neostvarenoj nameri mnogo brže se urušio kombinat od koga je ostao samo jedan ambar nego most. Da budemo iskreni nisu ni meštani bili imuni na njegove lepe cigle. Uvek one zafale kod gradnje. Most im se “nije dao”, jer je cement od gašenog kreča kojom je opeka vezivana toliko jak da je ciglu teško odvojiti a ne polomiti je. Moram da nazdravim neimarima koji su ga gradili.  Ceo most leži na tri velika luka I tri ledobrana. Po njemu je iznikla trava. Odavno ga niko nije prelazio. Reka koja je pod njegovim lukovima tekla, davno je otekla. Sa njega puca pogled po banatskoj ravnici, vodu ni u obliku bare ne vidim, samo traktorima izbrazdane njive. Malo je sačuvanih istorijiskih i arhivskih podataka kod nas o njemu, verujem da ih Beč ima. Na starim austrougarskim kartama se vidi da je pod njim tekla reka Ponjavica. Izvirala je kod Pančeva, tekla pored Pločice da bi se kod Kovina ulila u Dunav. Pedesetih godina prošlog veka bio je ubeležen kao jedan od najstarijih mostova na ovim prostorima. Najčešće ga zovu mostom Marije Terezije, što izgleda nije tačno. Carica je 40godina vladala ovim krajevima pa otuda sklonost Vojvođana da sve što je tu izgrađeno pripišu njoj.

     Južni Banat je dugo bio deo Vojne krajine i skoro sva naselja u ovom području imala su veoma važnu odbrambenu i vojnu funkciju. Bila su živi štit izmedđu Austrougarske tj. centralne Evrope i Turske. Najverovatnije je da most ima veze sa Eugenom Savojskim koji je osvojio Banat 1717, možda je baš odavde pravio planove za osvajanje Beograda. Ko god da ga je podigao, sagradio ga je da traje možda i sam ne verujući da će mu vek biti toliko dug. Odlazim ostavljajući ga momku i devojci pristiglim bučnim i meni baš nesimpatičnim kvadom*. I da ne budem staro zakeralo, ako most koji je bio podignut za vreme austro-turskih ratova danas obilaze samo zaljubljeni mladi ljudi onda ga proglašavam za “most ljubavi.”Mostarina se u tom slučaju ne naplaćuje.

      Ostavljam ga banatskim vetrovima da u sunčevim senkama svoju tišinu odslikava. Koračam za suncem ravničarskim putevima. Jedan od njih me dovodi do sela Skorenovac, najjužnijeg mesta na planeti u kome Mađari čine većinu. Najpoznatiji stanovnik ovog sela a bogami posebno je dobro znan vojnom NATO savezu je Zoltan Dani. Penzionisani pukovnik Vojske Jugoslavije koji je tokom NATO agresije u noći 27marta u ataru sela Buđanovci srušio američki avionF-117 „noćni jastreb“ ili kako su ga Ameri od milja nazvali„nevidljivim”. Njegovo obaranje u onom tromesečnom napadu 19belosvetskih bitangi od država bio je lek za naše strahove i suze  za poginulima. Priželjkujem da ga sretnem, nema ga, njegova kafanica ne radi, samo pekara. Kupujem pecivo, slano i slatko, vrstan raketaš postao je i vrstan pekarski majstor. Moraću opet da dođem u Skorenovac, da uz kafu čujem uživo priču od gospodina Zoltana i iz sebe izbacim sav bes i čemer nakupljen u 78dana bombardovanja.

     Kud god da krenem, mene svi putevi ne vode u Rim, mada im se ne bih protivila, već na Dunav- tu carsku reku koja obale i ljude spaja. Posmatram ga sa kovinske tvrđave kroz procvetale grane drveća. Podignuta je u 12. veku. na uzvišenju koje je tada predstavljao prirodnu zaštitu preko reke. Često su se oko njega  vodile bitke između Ugara, Vizantinaca i Turaka. Odredbama Beogradskog mira iz 1739. je srušen. Danas se vidi na lesnoj gredi samo mali deo bedem, onaj veći deo koga nema je pokraden. Ono malo što je preostalo bedema krije se iza šibljaka ne bi li sačuvalo samo sebe i komad istorije. . Tih stotinjak metara do vrha tvrđave se ovde, izgleda, samo kolima mora preći, jer kako sedeti u bašti restorana ako u vidokrugu vlasnika nije njegov statusni simbol. Em se divi sam sebi, em mu se dive i zavide prijatelji, em mu onaj drugi rod šalje obožavajuće poglede.  To što je samo par koraka od njih dalje zapuštena, pokrivena opalim lišćem i granama, bez kapi vode napravljena jedinstvena maketa Dunava u Evropi od njegovog ulaska u Srbiju do izlaska, nikoga niti brine, niti im smeta. Napravljena je pre izgradnje HE„Đerdap”, 1964. Bilo je neophodno stručno, arhitektonski, graditeljski prikazati kako izgradnja brane utiče na tok Dunava. Izlivena je od betona i duga 146m. Sa neverovatnom vernošću je prikazan tok Dunava, njegova dubina i širina, mendri, ade, rukavci i pritoke, njegove obale na kojima su rođene najstarije civilazije. Slike ove maketa na internetu privukle su me da dođem i vidim je. Sve dajem od sebe da bih fotografisala tako da se njena zapuštenost ne vidi. Ne uspevam. Ne znam više da li me ova nebriga rastužuje ili ljuti. Gradskim ocima Kovina ne služi na čast a ne zaslužuju ni glas na izborima, minus imaju i ostala ekološka ili kako se već zovu udruženja za zaštitu prirode. Pokušavam da se, sva ponosna, uslikam pored table na kojoj piše, Tekija. Od svega toga vidim sebe kako sedim u jesenjem lišću u sred rascvetalog proleća. Stepenicama sa tvrđave se spuštam na obalu rukavca Dunava. Ovde je već bolje, ispod plavog neba na plavoj reci ljuljuškaju se čamci.

 Sunce polako zatvara svoj dnevni krug. Sklapam oči i u njima čuvam sliku raskošnog crnog vranca koga sam danas na usamljenom salašu videla. Crna griva u koju se vetar uvlači i njegov pogled pun poverenja sa kojim mi spušta glavu na dlan. Zahvalna sam suncu za ovaj dan, za polukrug koji sam sa njim prešla. Drugi deo kruga ostavljam mesecu da me u noć vodi.  

PODELITE OVAJ TEKST NA: