детаљ слике: Милорад Зечевић, КРК Арт дизајн

МОСТ КОЈИ ЈЕ ОСТАО БЕЗ РЕКЕ

     Упрло сунце овог јутра у прозоре. Стоји иза завеса и кроз њих на поду собе исцртава линијама своје зраке. Хоће да ме натера да устанем из кревета. Жмиркаво га гледам, вучем јастук и покривам главу. Нећу да устанем. Још ми јутра миришу на мраз, још сам успавана зимом, још сам лења за рана буђења. Упорно је, постаје топло. Једва је дочекало да отворим прозоре и да ми ускочи у кућу. Добро, направићу договор са  сунцем, ако се и сутра раном зором појави, крећем на пут по земљи са њим.

   Поранило је и овог јутра. На плавом небу, жута лопта отпочиње свој круг. Дала сам реч себи и њему, а реч је реч и кренула сам у потрагу за мостом који је без реке остао. О њему сам по неким сеоским буџацима нешто начула, несигурне приче, не тако важне онима који су га поменули. Дон кихотовски али нажалост без Санча, крећем да га тражим.

     Потрага почиње из места на обали Дунава, Винча. Оног места о чијој су култури старој 8000година написане бројне књиге, докторске дисертације и одржани многи симпозијуми. Колевка европске цивилизације којој је деценијама то место оспоравано од стране германске и нордијске школе тврдећи да је цивилизација створена на северу Европе. Нешто ме њихове тврдње не дотичу. Од успаване Европе која крављим миром прежива покрадено богатсво широм света, и не очекујем да “пимитивним и дивљим Словенима” по њима пристиглим тек у 6 веку из руских степа на просторе Балкана прихвати место цивилизованог народа које му припада. Оно што ми смета то је “фалсификована историја” која се већ деценијама учи у нашим школама.

Винчанска култура је захватала просторе данашње Србије, Босне и Херцеговине, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке, доказује супротно. Нису Срби овде стигли у 6 и 7 веку, они су аутохтони народ на просторима Балкана. Запањујући је податак да у винчанском писму старом 9000година налазимо двадесет истоветних симбола из данашње српске азбуке. О аутохтоности Срба је давно говорио проф.др средњовековне археологије Ђорђе Јанковић са Филозофског факултета у Београду,нажалост због тога превремено пензионисан и удаљен из наставе.

    Мота ми се све ово по глави док скелом прелазим Дунав од Винче до Маријиног Поља, а од њега до Старчева. Вожња је кратка, тек неких петнаестак минута. Из благо заталасане и валовите грочанске нахије стижем у раван Банат.  Негде на средини реке скела успорава да пропусти гурач са неколико шлепова. Овде је Дунав довољно дубок да њиме прођу и велики туристички бродови, тако звани крузери. Како нам лако иде да српски језик богатимо туђицама! О разлозима велике дубине Дунава на овом месту писао је у својим књигама проф. Михајло Петровић Алас. Математичар светског реномеа био је и страствени риболовац. Записао је да је на 27 км од Београда низводно ка Винчи, на средини Дунава постојала велика Винчанска ада обрасла густим топољарима, врбама и шибљацима око које су се ловиле углавном кечиге. Формално ада је припадала Аустроуграској али како је географски била ближа српској обали Мађари нису на њу долазили. Била је царство за кријумчарење робе са једне на другу обалу, из једног у друго царство. Први запис о скели потиче из 1719.из времена Хабзбуршке монархије. Као први скелеџија се помиње Немац Јохан Кирнхер из Гроцке. Много деценија касније кад је Србија добила статус слободне државе скелеџија је био хајдук Васа Чарапић звани “Змај од Авале”.  Обреновићи слаби на пару убрзо преузимају све скеле на Дунаву наплаћујући ђумрукану (накнаду) за робу која је преко њих ношена. У периоду Првог светског рата од 1914. до 1918. Мика Алас је записао да се повратници из рата нису чудом могли начудити кад су видели да је велика ада нестала. Каже да је дунавска матица не само подлокала аду  већ је и одвукла на своје дно те се ту створила велика речна дубина. Још један доказ да је моћ природе чудо које човек само привремено може да обузда. Поред мене на скели је трактор за чијим воланом седи добро дебељушан дедица. Започињем разговор са њим испитујући га.

Деда Тоза је кренуо да помогне брату у Старчево, заједно саде бостан, каже да је најбољи у Србији из ових крајева. Питам га за мост, да ли постоји и где је. Објасниће ми како да стигнем до села  Плочица и додаје да ништа о њему не зна. Брине бригу деда Тоза о лубеницама и дињама, о гориву које сваког петка поскупљује, о ђубриву коме је цена дупло скочила, о унуку који је на школе отишао и неће земљу да ради и чуди ми се што се ја бавим неким мостом за кога одавно никог брига није. Растајемо се у центру Старчева. До Плочица ћу другим превозом.

     Старчево је на супротној обали Дунава, тачно преко пута Винче. Везују их праисторијиски миленијуми времена. Две најстарије неолитске културе на тлу Европе тог доба. Правим паузу у центру Старчева. Хоћу да видим археолошки локалитет те древне цивилизације. Стојим разочарано и са неверицом гледам у запуштен и у коров зарастао простор старчевачке културе старе неколико хиљада година из које је проистекла сложенија и савршенија винчанска култура. Око мене хектари покривени травом, само шум ветра ремети тишину. Почетком 20века урађена су прва истраживања. Касније, тридесетих година, у сарадњи Народног музеја из Београда и Харвардског универзитета урађена су много озбиљнија сондажна истраживања и том приликом су откривене јаме-земунице елипсоидног и кружног облика пречника од 2до 6метра од којих су у двема пронађене и пећи. Пронађено је чак 50 000 фрагмената и керамичких посуда од којих је највећи број урађен техником барботин*. Предмети су на тај начин имали споља груб, рустичан изглед  чиме се повећавала њихова трајност. Неолитски човек је поштовао природне силе везујући свакодневни живот и ускладјујући га са њом. Данас смо бахати према природи и упорни да је потчинимо себи.  Пре десетак година пропао је пројекат архитекте Миодрага Младеновића о стварању археолошко-туристичког парка под меном “Неолитско Старчево” које је требало да буде изграђено на површини од 38хектара. Као малу замену за неостварени пројекат у Старчеву је отворен музеј смештен у згради немачке школе са поставком под именом “Старчево кроз векове.” Одлазим из њега са уверењем да ће се појавити млади  људи који ће га представити и оживети онако како Старчевачка култура завређује.    

          Стижем у Плочицу, село на крају света, иза њега ни једног места нема. Радни је дан па делује аветињски празно. Чисто и уредно, са малим клупама пред кућама. На једној од њих видим девојчицу која држи мацу у крилу.  Питам је за мост, бујица речи је потекла, мала причалица, упућује ме у улицу за коју каже долина, у таквој равници видим да је долина само благ нагиб улице, па онда лево и право је пут који води у њиве. Каже ми да би ишла самном али се плаши паса, има их много. Ето ти сад, и ја их се плашим, уздам се у планинарске штапове. У основи сам страшна кукавица и право је чудо како ме радозналост, та моја неутољива глад за новим чини храбром.

     Сунце је високо одскочило и бљешти чини ми се летњом врелином. Пут ме води у узоране њиве. Смењују се оне на којима се зелени жито са још не изниклим засадима.

Еурека!!! Нашла сам га! Видим га!

Стоји без почетка и краја, откинут са обе стране. Усправан је и стамен у сред равнице у њивама чија је граница негде у даљини само небо. Сјаји се црвена опека на сунцу. Мост, окупан тишином и тајном, три века одолева времену. Мост на земљи, нема реку већ само прокопан канал зарастао травом. Неми сведок ишчезлих епоха. Да ли још ишчекује путнике или војнике да опет нове ратове воде? Можда ишчекује реку која је под њим текла и рибарске шајке. Које ли је градове и земље овај мост спајао, да ли је љубавнике раздвајао? Колико судбина и недосањаних снова је запамтио? Да ли се преко њега од смрти и бесмисла бежало?

    Пењем се на мост дуг неких двадесетак метара и широк око три метра. Са једне стране је добро очувана ограда са правоугаоним отворима постављеним у правилним размацима. Да ли су то украси или су биле пушкарнице не знам. Са друге стране ограде нема. Право је чудо да је за три века постојања и оволико од моста остало. Мештани ми причају да је управа некад моћног пољоривредног комбината хтела да га сруши и цигле искористи за градњу штала. У тој  неоствареној намери много брже се урушио комбинат од кога је остао само један амбар него мост. Да будемо искрени нису ни мештани били имуни на његове лепе цигле. Увек оне зафале код градње. Мост им се “није дао”, јер је цемент од гашеног креча којом је опека везивана толико јак да је циглу тешко одвојити а не поломити је. Морам да наздравим неимарима који су га градили.  Цео мост лежи на три велика лука И три ледобрана. По њему је изникла трава. Одавно га нико није прелазио. Река која је под његовим луковима текла, давно је отекла. Са њега пуца поглед по банатској равници, воду ни у облику баре не видим, само тракторима избраздане њиве. Мало је сачуваних историјиских и архивских података код нас о њему, верујем да их Беч има. На старим аустроугарским картама се види да је под њим текла река Поњавица. Извирала је код Панчева, текла поред Плочице да би се код Ковина улила у Дунав. Педесетих година прошлог века био је убележен као један од најстаријих мостова на овим просторима. Најчешће га зову мостом Марије Терезије, што изгледа није тачно. Царица је 40година владала овим крајевима па отуда склоност Војвођана да све што је ту изграђено припишу њој.

     Јужни Банат је дуго био део Војне крајине и скоро сва насеља у овом подручју имала су веома важну одбрамбену и војну функцију. Била су живи штит измедђу Аустроугарске тј. централне Европе и Турске. Највероватније је да мост има везе са Еугеном Савојским који је освојио Банат 1717, можда је баш одавде правио планове за освајање Београда. Ко год да га је подигао, саградио га је да траје можда и сам не верујући да ће му век бити толико дуг. Одлазим остављајући га момку и девојци пристиглим бучним и мени баш несимпатичним квадом*. И да не будем старо закерало, ако мост који је био подигнут за време аустро-турских ратова данас обилазе само заљубљени млади људи онда га проглашавам за “мост љубави.”Мостарина се у том случају не наплаћује.

      Остављам га банатским ветровима да у сунчевим сенкама своју тишину одсликава. Корачам за сунцем равничарским путевима. Један од њих ме доводи до села Скореновац, најјужнијег места на планети у коме Мађари чине већину. Најпознатији становник овог села а богами посебно је добро знан војном НАТО савезу је Золтан Дани. Пензионисани пуковник Војске Југославије који је током НАТО агресије у ноћи 27марта у атару села Буђановци срушио амерички авионФ-117 „ноћни јастреб“ или како су га Амери од миља назвали„невидљивим”. Његово обарање у оном тромесечном нападу 19белосветских битанги од држава био је лек за наше страхове и сузе  за погинулима. Прижељкујем да га сретнем, нема га, његова кафаница не ради, само пекара. Купујем пециво, слано и слатко, врстан ракеташ постао је и врстан пекарски мајстор. Мораћу опет да дођем у Скореновац, да уз кафу чујем уживо причу од господина Золтана и из себе избацим сав бес и чемер накупљен у 78дана бомбардовања.

     Куд год да кренем, мене сви путеви не воде у Рим, мада им се не бих противила, већ на Дунав- ту царску реку која обале и људе спаја. Посматрам га са ковинске тврђаве кроз процветале гране дрвећа. Подигнута је у 12. веку. на узвишењу које је тада представљао природну заштиту преко реке. Често су се око њега  водиле битке између Угара, Византинаца и Турака. Одредбама Београдског мира из 1739. је срушен. Данас се види на лесној греди само мали део бедем, онај већи део кога нема је покраден. Оно мало што је преостало бедема крије се иза шибљака не би ли сачувало само себе и комад историје. . Тих стотињак метара до врха тврђаве се овде, изгледа, само колима мора прећи, јер како седети у башти ресторана ако у видокругу власника није његов статусни симбол. Ем се диви сам себи, ем му се диве и завиде пријатељи, ем му онај други род шаље обожавајуће погледе.  То што је само пар корака од њих даље запуштена, покривена опалим лишћем и гранама, без капи воде направљена јединствена макета Дунава у Европи од његовог уласка у Србију до изласка, никога нити брине, нити им смета. Направљена је пре изградње ХЕ„Ђердап”, 1964. Било је неопходно стручно, архитектонски, градитељски приказати како изградња бране утиче на ток Дунава. Изливена је од бетона и дуга 146м. Са невероватном верношћу је приказан ток Дунава, његова дубина и ширина, мендри, аде, рукавци и притоке, његове обале на којима су рођене најстарије цивилазије. Слике ове макета на интернету привукле су ме да дођем и видим је. Све дајем од себе да бих фотографисала тако да се њена запуштеност не види. Не успевам. Не знам више да ли ме ова небрига растужује или љути. Градским оцима Ковина не служи на част а не заслужују ни глас на изборима, минус имају и остала еколошка или како се већ зову удружења за заштиту природе. Покушавам да се, сва поносна, усликам поред табле на којој пише, Текија. Од свега тога видим себе како седим у јесењем лишћу у сред расцветалог пролећа. Степеницама са тврђаве се спуштам на обалу рукавца Дунава. Овде је већ боље, испод плавог неба на плавој реци љуљушкају се чамци.

 Сунце полако затвара свој дневни круг. Склапам очи и у њима чувам слику раскошног црног вранца кога сам данас на усамљеном салашу видела. Црна грива у коју се ветар увлачи и његов поглед пун поверења са којим ми спушта главу на длан. Захвална сам сунцу за овај дан, за полукруг који сам са њим прешла. Други део круга остављам месецу да ме у ноћ води.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: