|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
UZBUĐENO M.
Znao sam da sve što sledi mora biti najbolje. Iako divlji i neskladan, nikada sa planom, precizan, po prvi put znao sam da to je jedino ispravno. Uspeo sam da obuzdam sebe, sopstvenu razuzdanost, haotični hod koraka, misli. Miran sam i paradoksalno je, tako uzbuđen, ali miran i spokojan. Koračam, usporeno, bez žurbe. I biram mesto, neku klupu tražim promrzlo sunce koje će me buditi, hraniti lice. Zapaliću cigaretu, još jednu... Opasni izgled psa nečujno mi prilazi, posmatra me prijateljski, i mir koji imam govori mu da odlutao sam. I odlazi, ostavlja me samog. Leđima okrenut sam i zamišljam... Čujem glasove, retkih prolaznika, majke koja poziva svoje dete. Čujem i ne čujem bilo šta. Čekam. Stigao si? Budi me poruka. Brže bolje odgovaram i nemir briše prethodno stanje nirvane. Još malo. Budi strpljiv...................
Bez naglih pokreta, koračam. Izbegavam poglede retkih. Sigurno koračam i ... Mavel...Tišina preliva sobu. Pogled. Moćan, surov i prepun nanežnijih boja. „Zapali mi cigaretu.“ Ja nisam ja, ja sam... „ Uzbuđen si. Najlepše moguće je videti tvoje uzbuđenje. „ „ Da...“ glas jedva izgovara i ne idu reči. „ Volim to. Uzbuđenje, potpuna predanost meni...“
„Ponećeš moj miris? Volim to. Volim obeleženu strast koju sa ponosom nosiš kroz prazninu ljudi. Miris i ukus mene. Volim tvoju poniznu odanost. Dostojan si da ti poklonim svoje emocije koje nemam. Sviđa mi se tvoja strast....“ „ Dajem sebe sasvim ili ništa. „ Osmehnula se, pogledom zadovoljstva. U mojim očima nazirala je ... „ Vreme je da ideš... Do sledećeg dolaska... Sve govori, da ja i ti nismo običan splet okolnosti. Ali često ne završe se priče na pravi način. Potrudi se da ova priča ne izbledi, nestane. Ti nisi banalan....“ „ A VI ste...“ dodirom prstiju sprečila je rečenicu. „ Znam da nisam. Ja sam posebna.“ Klimnuo sam glavom. Približila je lice i posmatrala oči. Trajao je trenutak. Osetio sam dodir mekih prstiju na licu i .... „ Želim... Da mi je da sam u tvom pogledu, da posmatram iz tvog tužnog pogleda sebe... Lavirint misli, mračan, zatvoren... Vidim, oslobođenje uma. Srećna sam što činim srečnim, neshvaćenog, tužnog čoveka....“
Voz je klizio nazad. Već umoran od uzbuđenja samo sam želeo da zaspim, sanjam. Miris. Ukus . Dana, prijatna jeza tela ispod vlažne izgužvane majice i san koji ne dolazi.
|
