|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
УЗБУЂЕНО M.
Знао сам да све што следи мора бити најбоље. Иако дивљи и нескладан, никада са планом, прецизан, по први пут знао сам да то је једино исправно. Успео сам да обуздам себе, сопствену разузданост, хаотични ход корака, мисли. Миран сам и парадоксално је, тако узбуђен, али миран и спокојан. Корачам, успорено, без журбе. И бирам место, неку клупу тражим промрзло сунце које ће ме будити, хранити лице. Запалићу цигарету, још једну... Опасни изглед пса нечујно ми прилази, посматра ме пријатељски, и мир који имам говори му да одлутао сам. И одлази, оставља ме самог. Леђима окренут сам и замишљам... Чујем гласове, ретких пролазника, мајке која позива своје дете. Чујем и не чујем било шта. Чекам. Стигао си? Буди ме порука. Брже боље одговарам и немир брише претходно стање нирване. Још мало. Буди стрпљив...................
Без наглих покрета, корачам. Избегавам погледе ретких. Сигурно корачам и ... Мавел...Тишина прелива собу. Поглед. Моћан, суров и препун нанежнијих боја. „Запали ми цигарету.“ Ја нисам ја, ја сам... „ Узбуђен си. Најлепше могуће је видети твоје узбуђење. „ „ Да...“ глас једва изговара и не иду речи. „ Волим то. Узбуђење, потпуна преданост мени...“
„Понећеш мој мирис? Волим то. Волим обележену страст коју са поносом носиш кроз празнину људи. Мирис и укус мене. Волим твоју понизну оданост. Достојан си да ти поклоним своје емоције које немам. Свиђа ми се твоја страст....“ „ Дајем себе сасвим или ништа. „ Осмехнула се, погледом задовољства. У мојим очима назирала је ... „ Време је да идеш... До следећег доласка... Све говори, да ја и ти нисмо обичан сплет околности. Али често не заврше се приче на прави начин. Потруди се да ова прича не избледи, нестане. Ти ниси баналан....“ „ А ВИ сте...“ додиром прстију спречила је реченицу. „ Знам да нисам. Ја сам посебна.“ Климнуо сам главом. Приближила је лице и посматрала очи. Трајао је тренутак. Осетио сам додир меких прстију на лицу и .... „ Желим... Да ми је да сам у твом погледу, да посматрам из твог тужног погледа себе... Лавиринт мисли, мрачан, затворен... Видим, ослобођење ума. Срећна сам што чиним сречним, несхваћеног, тужног човека....“
Воз је клизио назад. Већ уморан од узбуђења само сам желео да заспим, сањам. Мирис. Укус . Дана, пријатна језа тела испод влажне изгужване мајице и сан који не долази.
|
