detalj slike: KRK Art dizajn

Insert broj 1 možete pročitati OVDE

PITA OD ADAMČICA

ANICA I BRANKO

(Insert broj 2)

(…) Na dedinim trepavicama plesale su senke sa svetlom, izvijajući se u graciozne figure. Sestrin glas me odvojio od valcera, igre za koju su se parovi posebno spremali.

– Okreni se!

Okrenula sam se i pogledala u pravcu sestrine ispružene ruke. Na dedinom štapu, zašiljenom na vrhu (namenjenom za specijalnu, gastronomsku svrhu), cvrčala su creva, tek skinuta sa žara, zajedno sa pečenom jabukom.

– Odosmo drugim putem... gde sam ono stao... uzmi, pazi prste!

Ispio je, na dušak, čašu crnog vina i posle tog kratkog zastoja, priča je opet potekla.

– E, baš te zime, Švabe me sačekaše usred planine. Da nije bilo tog, prokletog, rata i pušaka „na gotovs”, mogli smo loviti fazane, a ne jedni druge – procedio je kroz zube još neohlađenu kašu sećanja krepki starčić i dodao:

– Zamišljao sam, dok smo se gledali preko nišana, kako bi na velikoj vatri, usred celca, lepo mirisala srnetina. A kad je prvi kuršum zazviždao, konji su skočili u propac. Jedva sam ih zadržao.

Sam samcit morao sam da prevezem pokojnog Branka. Kad su Nemci prišli, podigao sam poklopac sa kovčega i prekrstio se. Sva trojica su, bez oklevanja, uperila puške u njegovo mrtvo telo. Pucali su pravo u srce. Da provere da li je i ono mrtvo. Nisu ga pogodili. Iz praznog grudnog koša cureli su samo jauci slomljenih rebara. Ni traga od srca.

Dlake na mom levom brku počele su da se grle i upredaju u trijumfalni zagrljaj. Plašio sam se da mi na otkrivenoj usni ne primete znake trijumfa. Zubima donje vilice pritisnuo sam gornju usnu da je pokrijem i smirim. Brankovo srce je iščezlo. Tačnije, preselilo se u rajsko naselje. Ovde ga više niko ne može povrediti.

U to naselje nikad neće stići dvojica njegovih školskih drugova. Neću ni imena da im pomenem... bazde na greh i šire oko sebe zadah trulog mesa. Ni tvorovi tako ne smrde. Taj zadah trulog mesa prenosi klice bolesti u zdravog čoveka. Ko ih udahne, sigurno će oboleti od iste bolesti. Ja uvek zapušim nos kad ih neko izgovori. Od tog zadaha oljušti se kora na stablima i svo lišće opadne, čak i u proleće. Otruju se leptiri i ptice... da vam ne pričam šta se sve još desi... zato nemojte ih ni vi nikad izgovoriti i bežite sa mesta na kojima se izgovaraju.

Ni pakao nije prava sudnica za njihove grehove. Koju god kaznu da izmisle sudije u paklu, ne mogu da vrate izgubljene živote.

Branku su presudili na dvadesetdrugi rođendan, njegovoj devojci tri dana kasnije. Ni njima, ni mnogim mladićima i devojkama, koje su po kratkom postupku lišili života, krivica nije dokazana.

Još se ne zna ko je Sreskom načelniku policije pokazao kuću u kojoj se 12 mladih partizana spremalo za ratne operacije. Oni su uprli prst na Branka, a kad oni u nekog upru prst više ga nema.

Branko jeste bio kicoš i zavodnik, mada se to po njegovom izgledu i ponašanju ne bi moglo zaključiti. Vižljast i gotovo golobrad, velikog čela sa dve duboke poprečne bore, do samih zalizaka, slabe kose... kad biste me sad pitali koje boje, ne bih znao da vam kažem... ni plava, ni crna, pa ni kestenjasta, neka posebna nijansa, pre bih rekao bezbojna... eto tako je otprilike izgledao. Zadirkivali smo ga zbog malog nosa i ženskih usta. Nije voleo te vrste šale.  Vrlo lako i brzo bi se sprijateljio sa nepoznatim ljudima, ali  bi iz takta mogle da ga izbace, najbezazlanije sitnice. Srećom nije ga to stanje držalo dugo. U nekim situacijama bio je površan i lakomislen.

Da ste ga samo čuli kako peva! A kako je tek pevala njegova devojka Anica! Ptice bi zanemele očarane njenim glasom. Slavuji, često, doleću na Brankovo brdo i u Aničinu dolinu, mesta gde su sahranjeni. Tako se sad zovu ta mesta. Ponekad mi se učini da čujem i njihove glasove.

Prošlo je dosta godina dok suse stekli uslovi da ih, i posle smrti, zbližimo. Razni razlozi su na to uticali, da ih sada ne nabrajam. Nije bilo lako, ali smo uspeli. Napravili smo posebnu stazu od starog groblja, iz doline, do novog na vrhu brda i zasadili jorgovane, sa obe strane staze.

 Moram da priznam da sam bio dosta neprijatan i ponekad grub, zbog stalne nesloge i odugovlačenja. U izvesnim trenucima sam mislio i.sâm da odustanem, jer nije sve bilo kako treba i kako smo želeli. Najteže je bilo kad smo kroz stenoviti deo završavali stazu. Na kraju, sve se srećno završilo.

Verovao sam da će se njihove duše, bar jednom, sresti na toj stazi. Da je to moguće bilo mi je jasno posle nekoliko dana.

Otišao sam, tačno se sećam, tog dana, do detalja, da pokosim deo livadu, pored reke. Negde oko podne, seo sam u hlad da se odmorim i osvežim vodom. Otpio sam nekoliko gutljaja iz flaše i opružio se potrbuške, ispod jasike. Nikakav šum nisam čuo. Odakle i kako, ne znam, ali na ramena su mi se spustile dve ruke. Obe su me blago dodirnule. Muška je bila malo čvršća, a ženska nežna kao pena.

Znao sam da je to bila ruka mog najmilijeg kumića koga sam voleo kao sina. Mada su i druga kumova deca bila divna, on mi je nekako najviše prirastao za srce. Druga ruka mogla je biti samo Aničina. Bog ih je opet spojio. Uzalud su ih bezdušni stvorovi rastavljali.

Grčeviti stisak sestrine ruke i strujanje jeze ispod njenih nokata, prećutno su mi objasnili da je uradila isto što i ja.

– Nije to ništa. I ja sam to isto uradio kad su me tresnuli kundakom po glavi, ali ne zbog udarca. U drugom dnu sanduka bila je municija i nekoliko tajnih dokumenata i zapečaćenih poruka. Da su ih našli, digli bi crkvu u vazduh, zajedno sa popom Lukom i diverzantima, koji su se tamo sastajali. A poruke su bile za njih. Direktno iz Vrhovnog štaba. Šifrovane, doduše, ali sve to je rizik, znate i sami koliki.

Još uvek mokre, ali zahvalne zemlji što je brzo upila obe barice koje su izlili naši mokraćni mehuri, ja i sestra pogledale smo se saosećajno i nežno.

– A sad da vam ispričam nešto i o Anici. Bila je vrlo lepa i umiljata. Imala je tako svetle oči da je mogla da osvetli najgušći mrak u šumi. Čudne su bile te njene oči. Sve dok ih širom ne otvori, celo lice joj je bilo skladno, pravilnih crta.

No, kad ih je, u posebnim situacijama, otvarala, mnogo više nego obično, a to je bilo onda kada je bila mnogo ljuta, menjale su se proporcije lica. Obrazi su se smanjivali i grčila se koža lica.I njena lepa usta bila su, nekako, neprirodno stegnuta. Iskreno da vam kažem, nije bilo, nimalo, prijatno gledati je takvu.

Znate one kaskade kod Jerotijeve vodenice? Takav je bio njen osmeh. Blistav, raspevan, ponekad bučan. Prelazio je iz nivoa u nivo kao voda preko stenovitih litica. Biseri njenih zuba unosili su snežnu belinu u njen osmeh. Kad se smejala... kako bih vam to objasnio... njen smeh je ličio na vodu u kojoj se ljeskaju snežna jezerca. Mogao bih reći možda i ovako: njen smeh je žuborio kao voda u kojoj plivaju biserna ogledala.

Kod Anice su našli, pored Brankovih pisama i slika, jedan herbarijum sa upresovanim cvećem, lišćem i petolistom detelinom. Iz herbarijuma je ispalo krilo bubamare i jedan crtež. Odneli su ga sa pismima. Herbarijum su izgazili.

– Šta je bilo na tom crtežu?

Istrčalo je pred naratora usplahireno pitanje moga brata.

– Kuća sa dva ulaza.

– I ništa više?

U njegovom novom pitanju bilo je izraženo čuđenje i nas koji smo ćutali.

– Sudbinu su joj zapečatila dva broja. Jedinica pored prvog ulaza i dvojka pored drugog. U Sreskom načelstvu su procenili da kuća liči na onu u kojoj su se sastajali nesuđeni operativci. Jedinica i dvojka, spojene, daju broj dvanaest. Toliko je bilo partizana. Nije je opravdala ni godina, ispisana u donjem desnom uglu.

– Jesu li i nju...?

– Jesu. Iste ubice... a tek je zakoračila na prag punoletstva. Ni oni se nisu nanosili glave. Greh se vraća kao bumerang. Ko bi rekao da će iste puške i njima presuditi? Baš one kojima su, kao mladu travu, brzo i lako, pokosili nedužne živote.

Po grču, koji je skupio ujakove tanke usne u oskorušu, znali smo da odustaje od novih pitanja.

– Začudićete se još više kad vam ispričam pravu istinu. Na crtežu je bila kuća jednog dečaka, Aničine prve simpatije. Učiteljica ga se sećala po tome što devojčica nije htela da ga ostavi za školsku izložbu. Brojevi jedinica i dvojka su označavali trenutak prepoznavanja uzajamne simpatije.

Kada se spoje svi ovi brojevi u jedan datum 01.02. 1936. godine, vidi se da je kuća nacrtana pre rata.

Dečak se zvao Jovan. Anica je na crtežu, iznad ulaznih vrata, nacrtala dva venčića od petrovca u obliku dva slova. I oko njih zvezdice. Bila su to dva velika slova A. Kasnije je otkriveno da su to slova koja sadrže oba imena (Anica i Jovan).

Tajnu je odgonetnula učiteljica. Znali su to i svi učenici. Onima koji se vole svaki pogled i pokret, pa i svaka reč, mirišu na sreću i po tom ih mirisu prepoznaju prijatelji i bliski ljudi.

To zlikovci niti su znali, niti bi u to poverovali. U svemu su videli samo šifre.

Jovan je nacrtao dve topole. Da su iz Aničinog dvorišta, bilo je lako zaključiti. Samo te dve topole u celom kraju imale su lišće u obliku ljudskog uha... ne znam da li su topole... ako jesu, onda su neke posebne, u našim krajevima nepoznate. Iste su kao sve druge topole, sve dok ne čuju ljudski glas. Tada im se lišće savija u oblik sličan ljudskom uhu... Ja sam ih video. Još tuguju za Anicom i Brankom. Ne znam da li se posle svega što se desilo plaše ljudskog glasa, ali dok sam ih gledao, nijedan list se nije pomerio. Ni kad je dunuo vetar listovi nisu zatreperili. Možda i zato što sam i ja ćutao, jer ne umem da pevam. A i da umem, od bola ne bih mogao.

Taj crtež, na kome je Jovan nacrtao ispod stabala klupu i Anicu na klupi, sa buketom ljubičica, jedino je što je od nje ostalo. Da ga dečak nije poklonio školi, odnosno dao za školsku izložbu i učiteljica sačuvala sve bi pokrio zaborav...

Svi smo uronili u tu ogromnu dubinu bola i u tim trenucima smo bili bez pokreta i reči, naglo, skamenjeni. Deda je spustio pogled ka podu i još dugo vremena ostao u tom položaju, ne izustivši ni reč. Ruka mu je, prosto, bila zalepljena za štap, a meni se činilo i da je štap od tuge podrhtavao.

Tišinu je uznemirio nestašni mačak, penjući se u dedino krilo. Deda ga je nežno pomilovao i zagrlio, pogledao nas je i nešto tišim glasom, kao da je priča izgubila dah, najpre lagano, a onda sve življe ulazio u tok priče.  

Nijedan nas strani neprijatelj nije mogao uništiti toliko koliko smo sami sebe uništavali. Ovi naši bili su ponekad gori od Švaba. Presretali su nas i hapsili za sve i svašta. Oni su prvi otkrili da u mrtvačkom kovčegu švercujem duvan.

– U onom, o kome si malopre pričao?

– Nego šta! Koliko bi samo dece pomrlo od gladi i bolesti, da se toga nisam setio. Za prevoz hrane i melema sve drugo je bilo opasno. U početku nisu ni naši posumnjali. Kad bi videli sveće i krst, izjavili bi mi saučešće i izvinjavali se što su me zaustavili. Posle se sve promenilo. Ili su mi ušli u trag ili me neko otkucao. Dovijali smo se na razne načine, ali pusti Srbin svaki trag namiriše. Pošto nužda zakon menja, napravili smo duplo dno na sanduku i nismo više polazili bez mrtvaca, a njih je bilo na svakom koraku.

– Bože oprosti, ponekad više vajde imaš od mrtvih.

Kao u bunilu ispovraćao je ujak ijed i gorčinu nagomilanih nepravdi i besmislenih situacija, koje niko od nas nije mogao da svari.

Sigurno ni sam nije znao šta je rekao, niti bi mogao da ponovi tu rečenicu kroz koju je izbljuvao zaprepašćenje i nevericu.

– I ludih, sinko.

– Na koga misliš, tata?

– Na ludog Milojka. Da se on odnekud ne pojavi, ne biste me više videli. Jesam malo kljakav i bez uha, ali, Bogu hvala, još me noge dobro služe. To drugo uho uopšte mi ne treba i sa ovim čujem više nego što mi treba. Vidite li koliko je, a mogu i da ga istegnem.

Krckanje ušne školjke koja se širila kao lepeza, kostrešilo nam je kosmate delove tela. Najsmešniji je bio ujak. Od podlaktica do šaka, dlake su mu skroz probile rukave. Ispod razdrljene košulje, tik do vrata, pravi gustiš trnja. I naše kose su ličile na trnjake. Nijedan češalj ne bi mogao da ih vrati u prethodno stanje. Sigurno smo ličili na one vukove sa početka priče.

– Nije bilo lako videti svoje rođeno uho kako se, u jecajima, koprca i trza. Menjalo je boju od modroljubičaste do crvene, kao grožđana masa kad se cedi u vino. Biće obična komina, kad ga mraz potpuno iscedi, pomislio sam, ali nisam mogao ništa da učinim.

Nemci su gore prošli. Od eksplozije dvojica padoše odmah. Jedan bez glave, drugi bez donjeg dela trupa. Nećete mi verovati, izgledalo je kao da onaj drugi šutira glavu prvog, kad se survaše niz padinu. Da se onoj Nemčini, što se strovali na mene, ruka otkide samo tren ranije, ne bi stigao da pripuca.

Izrešetao je Milojka, baš u trenutku kad je iz džepa vadio treću bombu. No, Milojko uopšte nije hajao za svoju sudbinu.

Psovao je Hitlera na sav glas, sve dok se u komadima nije rasuo po snežnim dinama...

* * *

Ne znam da li je deda, ikad, saznao da je, gotovo, u svakoj piti od jabuka koju je pojeo posle ove priče, bila po jedna Adamčica. Nama se činilo da ih je jeo sa mnogo većim uživanjem. Uživali smo i mi u svojoj prevari, ako je to uopšte bila prevara. Krišom smo u strugane jabuke dodavali dobro isitnjenu adamčicu.

Garava, plehana tepsija još drema na brvnima. Čeka moje prste da je skinu sa drvenog klina. U njoj su sačuvani mirisi svih pita i mirisi ruku koje su ih spremale.

PODELITE OVAJ TEKST NA: