детаљ слике: КРК Арт дизајн

Инсерт број 1 можете прочитати ОВДЕ

ПИТА ОД АДАМЧИЦА

АНИЦА И БРАНКО

(Инсерт број 2)

(…) На дединим трепавицама плесале су сенке са светлом, извијајући се у грациозне фигуре. Сестрин глас ме одвојио од валцера, игре за коју су се парови посебно спремали.

– Окрени се!

Окренула сам се и погледала у правцу сестрине испружене руке. На дедином штапу, зашиљеном на врху (намењеном за специјалну, гастрономску сврху), цврчала су црева, тек скинута са жара, заједно са печеном јабуком.

– Одосмо другим путем... где сам оно стао... узми, пази прсте!

Испио је, на душак, чашу црног вина и после тог кратког застоја, прича је опет потекла.

– Е, баш те зиме, Швабе ме сачекаше усред планине. Да није било тог, проклетог, рата и пушака „на готовс”, могли смо ловити фазане, а не једни друге – процедио је кроз зубе још неохлађену кашу сећања крепки старчић и додао:

– Замишљао сам, док смо се гледали преко нишана, како би на великој ватри, усред целца, лепо мирисала срнетина. А кад је први куршум зазвиждао, коњи су скочили у пропац. Једва сам их задржао.

Сам самцит морао сам да превезем покојног Бранка. Кад су Немци пришли, подигао сам поклопац са ковчега и прекрстио се. Сва тројица су, без оклевања, уперила пушке у његово мртво тело. Пуцали су право у срце. Да провере да ли је и оно мртво. Нису га погодили. Из празног грудног коша цурели су само јауци сломљених ребара. Ни трага од срца.

Длаке на мом левом брку почеле су да се грле и упредају у тријумфални загрљај. Плашио сам се да ми на откривеној усни не примете знаке тријумфа. Зубима доње вилице притиснуо сам горњу усну да је покријем и смирим. Бранково срце је ишчезло. Тачније, преселило се у рајско насеље. Овде га више нико не може повредити.

У то насеље никад неће стићи двојица његових школских другова. Нећу ни имена да им поменем... базде на грех и шире око себе задах трулог меса. Ни творови тако не смрде. Тај задах трулог меса преноси клице болести у здравог човека. Ко их удахне, сигурно ће оболети од исте болести. Ја увек запушим нос кад их неко изговори. Од тог задаха ољушти се кора на стаблима и сво лишће опадне, чак и у пролеће. Отрују се лептири и птице... да вам не причам шта се све још деси... зато немојте их ни ви никад изговорити и бежите са места на којима се изговарају.

Ни пакао није права судница за њихове грехове. Коју год казну да измисле судије у паклу, не могу да врате изгубљене животе.

Бранку су пресудили на двадесетдруги рођендан, његовој девојци три дана касније. Ни њима, ни многим младићима и девојкама, које су по кратком поступку лишили живота, кривица није доказана.

Још се не зна ко је Среском начелнику полиције показао кућу у којој се 12 младих партизана спремало за ратне операције. Они су упрли прст на Бранка, а кад они у неког упру прст више га нема.

Бранко јесте био кицош и заводник, мада се то по његовом изгледу и понашању не би могло закључити. Вижљаст и готово голобрад, великог чела са две дубоке попречне боре, до самих зализака, слабе косе... кад бисте ме сад питали које боје, не бих знао да вам кажем... ни плава, ни црна, па ни кестењаста, нека посебна нијанса, пре бих рекао безбојна... ето тако је отприлике изгледао. Задиркивали смо га због малог носа и женских уста. Није волео те врсте шале.  Врло лако и брзо би се спријатељио са непознатим људима, али  би из такта могле да га избаце, најбезазланије ситнице. Срећом није га то стање држало дуго. У неким ситуацијама био је површан и лакомислен.

Да сте га само чули како пева! А како је тек певала његова девојка Аница! Птице би занемеле очаране њеним гласом. Славуји, често, долећу на Бранково брдо и у Аничину долину, места где су сахрањени. Тако се сад зову та места. Понекад ми се учини да чујем и њихове гласове.

Прошло је доста година док сусе стекли услови да их, и после смрти, зближимо. Разни разлози су на то утицали, да их сада не набрајам. Није било лако, али смо успели. Направили смо посебну стазу од старог гробља, из долине, до новог на врху брда и засадили јорговане, са обе стране стазе.

 Морам да признам да сам био доста непријатан и понекад груб, због сталне неслоге и одуговлачења. У извесним тренуцима сам мислио и.сâм да одустанем, јер није све било како треба и како смо желели. Најтеже је било кад смо кроз стеновити део завршавали стазу. На крају, све се срећно завршило.

Веровао сам да ће се њихове душе, бар једном, срести на тој стази. Да је то могуће било ми је јасно после неколико дана.

Отишао сам, тачно се сећам, тог дана, до детаља, да покосим део ливаду, поред реке. Негде око подне, сео сам у хлад да се одморим и освежим водом. Отпио сам неколико гутљаја из флаше и опружио се потрбушке, испод јасике. Никакав шум нисам чуо. Одакле и како, не знам, али на рамена су ми се спустиле две руке. Обе су ме благо додирнуле. Мушка је била мало чвршћа, а женска нежна као пена.

Знао сам да је то била рука мог најмилијег кумића кога сам волео као сина. Мада су и друга кумова деца била дивна, он ми је некако највише прирастао за срце. Друга рука могла је бити само Аничина. Бог их је опет спојио. Узалуд су их бездушни створови растављали.

Грчевити стисак сестрине руке и струјање језе испод њених ноката, прећутно су ми објаснили да је урадила исто што и ја.

– Није то ништа. И ја сам то исто урадио кад су ме треснули кундаком по глави, али не због ударца. У другом дну сандука била је муниција и неколико тајних докумената и запечаћених порука. Да су их нашли, дигли би цркву у ваздух, заједно са попом Луком и диверзантима, који су се тамо састајали. А поруке су биле за њих. Директно из Врховног штаба. Шифроване, додуше, али све то је ризик, знате и сами колики.

Још увек мокре, али захвалне земљи што је брзо упила обе барице које су излили наши мокраћни мехури, ја и сестра погледале смо се саосећајно и нежно.

– А сад да вам испричам нешто и о Аници. Била је врло лепа и умиљата. Имала је тако светле очи да је могла да осветли најгушћи мрак у шуми. Чудне су биле те њене очи. Све док их широм не отвори, цело лице јој је било складно, правилних црта.

Но, кад их је, у посебним ситуацијама, отварала, много више него обично, а то је било онда када је била много љута, мењале су се пропорције лица. Образи су се смањивали и грчила се кожа лица.И њена лепа уста била су, некако, неприродно стегнута. Искрено да вам кажем, није било, нимало, пријатно гледати је такву.

Знате оне каскаде код Јеротијеве воденице? Такав је био њен осмех. Блистав, распеван, понекад бучан. Прелазио је из нивоа у ниво као вода преко стеновитих литица. Бисери њених зуба уносили су снежну белину у њен осмех. Кад се смејала... како бих вам то објаснио... њен смех је личио на воду у којој се љескају снежна језерца. Могао бих рећи можда и овако: њен смех је жуборио као вода у којој пливају бисерна огледала.

Код Анице су нашли, поред Бранкових писама и слика, један хербаријум са упресованим цвећем, лишћем и петолистом детелином. Из хербаријума је испало крило бубамаре и један цртеж. Однели су га са писмима. Хербаријум су изгазили.

– Шта је било на том цртежу?

Истрчало је пред наратора усплахирено питање мога брата.

– Кућа са два улаза.

– И ништа више?

У његовом новом питању било је изражено чуђење и нас који смо ћутали.

– Судбину су јој запечатила два броја. Јединица поред првог улаза и двојка поред другог. У Среском начелству су проценили да кућа личи на ону у којој су се састајали несуђени оперативци. Јединица и двојка, спојене, дају број дванаест. Толико је било партизана. Није је оправдала ни година, исписана у доњем десном углу.

– Јесу ли и њу...?

– Јесу. Исте убице... а тек је закорачила на праг пунолетства. Ни они се нису наносили главе. Грех се враћа као бумеранг. Ко би рекао да ће исте пушке и њима пресудити? Баш оне којима су, као младу траву, брзо и лако, покосили недужне животе.

По грчу, који је скупио ујакове танке усне у оскорушу, знали смо да одустаје од нових питања.

– Зачудићете се још више кад вам испричам праву истину. На цртежу је била кућа једног дечака, Аничине прве симпатије. Учитељица га се сећала по томе што девојчица није хтела да га остави за школску изложбу. Бројеви јединица и двојка су означавали тренутак препознавања узајамне симпатије.

Када се споје сви ови бројеви у један датум 01.02. 1936. године, види се да је кућа нацртана пре рата.

Дечак се звао Јован. Аница је на цртежу, изнад улазних врата, нацртала два венчића од петровца у облику два слова. И око њих звездице. Била су то два велика слова А. Касније је откривено да су то слова која садрже оба имена (Аница и Јован).

Тајну је одгонетнула учитељица. Знали су то и сви ученици. Онима који се воле сваки поглед и покрет, па и свака реч, миришу на срећу и по том их мирису препознају пријатељи и блиски људи.

То зликовци нити су знали, нити би у то поверовали. У свему су видели само шифре.

Јован је нацртао две тополе. Да су из Аничиног дворишта, било је лако закључити. Само те две тополе у целом крају имале су лишће у облику људског уха... не знам да ли су тополе... ако јесу, онда су неке посебне, у нашим крајевима непознате. Исте су као све друге тополе, све док не чују људски глас. Тада им се лишће савија у облик сличан људском уху... Ја сам их видео. Још тугују за Аницом и Бранком. Не знам да ли се после свега што се десило плаше људског гласа, али док сам их гледао, ниједан лист се није померио. Ни кад је дунуо ветар листови нису затреперили. Можда и зато што сам и ја ћутао, јер не умем да певам. А и да умем, од бола не бих могао.

Тај цртеж, на коме је Јован нацртао испод стабала клупу и Аницу на клупи, са букетом љубичица, једино је што је од ње остало. Да га дечак није поклонио школи, односно дао за школску изложбу и учитељица сачувала све би покрио заборав...

Сви смо уронили у ту огромну дубину бола и у тим тренуцима смо били без покрета и речи, нагло, скамењени. Деда је спустио поглед ка поду и још дуго времена остао у том положају, не изустивши ни реч. Рука му је, просто, била залепљена за штап, а мени се чинило и да је штап од туге подрхтавао.

Тишину је узнемирио несташни мачак, пењући се у дедино крило. Деда га је нежно помиловао и загрлио, погледао нас је и нешто тишим гласом, као да је прича изгубила дах, најпре лагано, а онда све живље улазио у ток приче.  

Ниједан нас страни непријатељ није могао уништити толико колико смо сами себе уништавали. Ови наши били су понекад гори од Шваба. Пресретали су нас и хапсили за све и свашта. Они су први открили да у мртвачком ковчегу шверцујем дуван.

– У оном, о коме си малопре причао?

– Него шта! Колико би само деце помрло од глади и болести, да се тога нисам сетио. За превоз хране и мелема све друго је било опасно. У почетку нису ни наши посумњали. Кад би видели свеће и крст, изјавили би ми саучешће и извињавали се што су ме зауставили. После се све променило. Или су ми ушли у траг или ме неко откуцао. Довијали смо се на разне начине, али пусти Србин сваки траг намирише. Пошто нужда закон мења, направили смо дупло дно на сандуку и нисмо више полазили без мртваца, а њих је било на сваком кораку.

– Боже опрости, понекад више вајде имаш од мртвих.

Као у бунилу исповраћао је ујак ијед и горчину нагомиланих неправди и бесмислених ситуација, које нико од нас није могао да свари.

Сигурно ни сам није знао шта је рекао, нити би могао да понови ту реченицу кроз коју је избљувао запрепашћење и неверицу.

– И лудих, синко.

– На кога мислиш, тата?

– На лудог Милојка. Да се он однекуд не појави, не бисте ме више видели. Јесам мало кљакав и без уха, али, Богу хвала, још ме ноге добро служе. То друго ухо уопште ми не треба и са овим чујем више него што ми треба. Видите ли колико је, а могу и да га истегнем.

Крцкање ушне шкољке која се ширила као лепеза, кострешило нам је космате делове тела. Најсмешнији је био ујак. Од подлактица до шака, длаке су му скроз пробиле рукаве. Испод раздрљене кошуље, тик до врата, прави густиш трња. И наше косе су личиле на трњаке. Ниједан чешаљ не би могао да их врати у претходно стање. Сигурно смо личили на оне вукове са почетка приче.

– Није било лако видети своје рођено ухо како се, у јецајима, копрца и трза. Мењало је боју од модрољубичасте до црвене, као грожђана маса кад се цеди у вино. Биће обична комина, кад га мраз потпуно исцеди, помислио сам, али нисам могао ништа да учиним.

Немци су горе прошли. Од експлозије двојица падоше одмах. Један без главе, други без доњег дела трупа. Нећете ми веровати, изгледало је као да онај други шутира главу првог, кад се сурваше низ падину. Да се оној Немчини, што се стровали на мене, рука откиде само трен раније, не би стигао да припуца.

Изрешетао је Милојка, баш у тренутку кад је из џепа вадио трећу бомбу. Но, Милојко уопште није хајао за своју судбину.

Псовао је Хитлера на сав глас, све док се у комадима није расуо по снежним динама...

* * *

Не знам да ли је деда, икад, сазнао да је, готово, у свакој пити од јабука коју је појео после ове приче, била по једна Aдамчица. Нама се чинило да их је јео са много већим уживањем. Уживали смо и ми у својој превари, ако је то уопште била превара. Кришом смо у стругане јабуке додавали добро иситњену адамчицу.

Гарава, плехана тепсија још дрема на брвнима. Чека моје прсте да је скину са дрвеног клина. У њој су сачувани мириси свих пита и мириси руку које су их спремале.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: