detalj slike: KRK Art dizajn

SLATKA KORUPCIJA

Skrećem iz ulice Kneza Miloša u Nemanjinu po propisu sve sa ujednačenim kliktanjem razdraganog migavca i stajem desno uz trotoar na kratko da mi izađe saputnik iz vozila čije ime u ovoj priči uopšte nije bitno da se spominje ali ...tek što sam se uključio u kolonu automobila koja su se sporo kretala ka Slaviji hitajući poslom ka drevnojo Karaburmi, saobraćajac, ni visok ni nizak, ni mlad ni star, ni lep ni ružan kao da je iz asfalta iznikao pokaza rukom da stanem tu negde blizu njega, skoro pa onako kao ono keru ,'k nozi'. Nemam pojma šta sam zgrešio a on, to jest službeno lice na zadatku počinje konverzaciju sa neobičnom ujedno veselom pretnjom koja u startu ipak obećava krajnji povoljan epilog. Kaže ili bolje reći peva:“Ode dozvolica, odeeeee”.

Kako, zašto, šta sam to strašno uradio, mislim se i pitam naglas ali se iskreno ne stresiram previše jer imam i Američku vozačku (nju mi ne mogu oduzeti), i zato što sam u Beogradu samo par nedelja godišnje, i zato što sam što šta preturio u životu pa me male malecke nepogode nedotiču.

“Odeeee dozvolicaaaa,”pevši on uvežbanu ariju, pokušavajući da me uplaši a saobraćajni slučaj dalje nastavlja da sprovodi po propisu tražeći na uvid saobraćajnu legitimaciju.

“Jeli, a kolko' godina ti imaš?”                                                                              “Verujem da si mislio da imam 'četeres' na prvi pogled ali nisi pogodio. Imam punih 'šeset šest', “malo zajebavam, malo se nadam još jednoj pohvali mom fizičkom stanju (na koji je sport a možda i vedar duh kako kažu pametni stručnjaci najviše utiče) a ujedno pokušavam da mu uđem u 'šesnaesterac' sa njegovim neposrednim pristupom i šaljivim pijačnim rečnikom u ophođenju. Uspevam, mada stvarno izgleda da iskreno nisam svestan u kojim ozbiljnim godina sam trenutno pa se obično u neformalnoj komunikaciji ponašam kao tinejdžer ili bar stariji momak ili možda samo parafraziram takvo ponašanje i pravim parodiju oko seba tako se zabavljajući. Ne znam?

“Ma kakvi, 'dvajes pet', “mlati glavom levo desno a šapka mu na glavi iskusno miruje, istovremeno pomno osmatra dešavanja u saobraćaju dok se smeje svojoj duhovitosti i besplatnoj darežljivosti iznuđenog podmlađivanja čudnog matorca.

“Koleginice, preuzmi slučaj”,

pokazuje slobodnom rukom na novog nesrećnika koji je usput nešto zgrešio.

“Pa tebi istekla dozvolica, (ne prestaje da joj tepa), još prošle godine u januaru kad si napunio 65! A uuuuu. Džaba ti ta tvoja Američka ako nenosiiš pasoš sa sobom, ne važi bato”. Osujećuje moje pokušaje da ublažim neveselu situaciju.

“I šta će mo sad”? Rekao sam to par meseci pre Konsrtakte na Evroviziji. Vraćam saobraćajnu dozvolu u novčanik iz koga vire i mirišu sveže zamenjeni tek oštampani glanc novi dinari dok on nalakćen na prozor mojih kola pažljivo premerava njegov sadrzaj.

“Ne znam, ti kaži”, reče on skoro ko dete kad se preganja sa drugarom oko zamene sličica fudbalera a zna dobro vidim mu pare u očima.

“Jel' u redu”, izdvajam tri 'soma' dinara prstima tako da samo on vidi.

“Stavi ih ispod dozvole”, prvi put smrtno ozbiljan, ( sad joj ne tepa jel' veselo ćaskanje na ulici prelazi u poslovnu transakciju) vraća mi je dok šapuće preko dlana kojim nehajno češe obraz školovana ulična mangupčina a ja savijam dinare uredno sa jedne strane vozačke držeći ih sa palcem sve zajedno.

“Odeš onamo, ovamo pa se vratiš tamo”... objašnjava mi sada dovoljno glasno da čuje koleginica kako gde da produžim dokument kome je istekla važnost, a kad joj okrene leđa tiho spominje da pazim na okolne kamere dok nemirno vrti glavom sve vreme a ja mu izlazeći iz automobila teatralno pokazujem prstom leve ruke na vozačku dozvolu u desnoj šaci uz koju su pare na poleđini sa lakonskom konstatacijom.“Jel' vidiš da nije mLogo istekla”?

“Pa daaaa, nije mnooogo istekla,” dopala se saobraćajnom milicioneru moja procena prekršaja iako nije primetio kvarno ubačeno L u reči pa oteže kao u pozorištu glumački dok uvežbanim pokretom preuzima novčanice pomirljivim gestom i pogledom, pritom ih gužva spretno i vraća mi nevažeću vozačku pošto je navodno dobro proverio to što sam mu navodno pokazivao, kako njemu tako znatiželjnim prolaznicima, mogućim kamerama i zauzetoj osmatranjem revnosnoj koleginici na desetak metara od mesta gde se inkriminisan slučaj odigrao tako spontano i spretno da svi akteri budu zadovoljni čak manje-više srećni a ja mu posle svega mašem kroz prozor iskreno kao rodu rođenom prilikom srceparajućeg opraštanja na autobuskoj stanici, dodajući gas vozilu jer imam zakazanu registraciju Dačije u Mirjevskom bulevaru.

“Zadnji desni točak nekoči”! Obaveštava me šatro zabrinute face sredovečni majstor bez donja dva zuba po sredini u donjem redu a ja ga prihvatam blago sa razumevanjem kao komšiju starog znanca kome treba mala pozajmnica do prvog i ležerno već  utrenirano i iskusno mu očima pokazujem na klupu u hladu gde će mo da sednemo i dogovorimo se uz kafu ko' ljudi, da nije baš da mnogo ne koči?

PODELITE OVAJ TEKST NA: