детаљ слике: КРК Арт дизајн

СЛАТКА КОРУПЦИЈА

Скрећем из улице Кнеза Милоша у Немањину по пропису све са уједначеним кликтањем раздраганог мигавца и стајем десно уз тротоар на кратко да ми изађе сапутник из возила чије име у овој причи уопште није битно да се спомиње али ...тек што сам се укључио у колону аутомобила која су се споро кретала ка Славији хитајући послом ка древнојо Карабурми, саобраћајац, ни висок ни низак, ни млад ни стар, ни леп ни ружан као да је из асфалта изникао показа руком да станем ту негде близу њега, скоро па онако као оно керу ,'к нози'. Немам појма шта сам згрешио а он, то јест службено лице на задатку почиње конверзацију са необичном уједно веселом претњом која у старту ипак обећава крајњи повољан епилог. Каже или боље рећи пева:“Оде дозволица, одеееее”.

Како, зашто, шта сам то страшно урадио, мислим се и питам наглас али се искрено не стресирам превише јер имам и Америчку возачку (њу ми не могу одузети), и зато што сам у Београду само пар недеља годишње, и зато што сам што шта претурио у животу па ме мале малецке непогоде недотичу.

“Одееее дозволицаааа,”певши он увежбану арију, покушавајући да ме уплаши а саобраћајни случај даље наставља да спроводи по пропису тражећи на увид саобраћајну легитимацију.

“Јели, а колко' година ти имаш?”                                                                              “Верујем да си мислио да имам 'четерес' на први поглед али ниси погодио. Имам пуних 'шесет шест', “мало зајебавам, мало се надам још једној похвали мом физичком стању (на који је спорт а можда и ведар дух како кажу паметни стручњаци највише утиче) а уједно покушавам да му уђем у 'шеснаестерац' са његовим непосредним приступом и шаљивим пијачним речником у опхођењу. Успевам, мада стварно изгледа да искрено нисам свестан у којим озбиљним година сам тренутно па се обично у неформалној комуникацији понашам као тинејџер или бар старији момак или можда само парафразирам такво понашање и правим пародију око себа тако се забављајући. Не знам?

“Ма какви, 'двајес пет', “млати главом лево десно а шапка му на глави искусно мирује, истовремено помно осматра дешавања у саобраћају док се смеје својој духовитости и бесплатној дарежљивости изнуђеног подмлађивања чудног маторца.

“Колегинице, преузми случај”,

показује слободном руком на новог несрећника који је успут нешто згрешио.

“Па теби истекла дозволица, (не престаје да јој тепа), још прошле године у јануару кад си напунио 65! А ууууу. Џаба ти та твоја Америчка ако неносииш пасош са собом, не важи бато”. Осујећује моје покушаје да ублажим невеселу ситуацију.

“И шта ће мо сад”? Рекао сам то пар месеци пре Консртакте на Евровизији. Враћам саобраћајну дозволу у новчаник из кога вире и миришу свеже замењени тек оштампани гланц нови динари док он налакћен на прозор мојих кола пажљиво премерава његов садрзај.

“Не знам, ти кажи”, рече он скоро ко дете кад се прегања са другаром око замене сличица фудбалера а зна добро видим му паре у очима.

“Јел' у реду”, издвајам три 'сома' динара прстима тако да само он види.

“Стави их испод дозволе”, први пут смртно озбиљан, ( сад јој не тепа јел' весело ћаскање на улици прелази у пословну трансакцију) враћа ми је док шапуће преко длана којим нехајно чеше образ школована улична мангупчина а ја савијам динаре уредно са једне стране возачке држећи их са палцем све заједно.

“Одеш онамо, овамо па се вратиш тамо”... објашњава ми сада довољно гласно да чује колегиница како где да продужим документ коме је истекла важност, а кад јој окрене леђа тихо спомиње да пазим на околне камере док немирно врти главом све време а ја му излазећи из аутомобила театрално показујем прстом леве руке на возачку дозволу у десној шаци уз коју су паре на полеђини са лаконском констатацијом.“Јел' видиш да није мЛого истекла”?

“Па даааа, није мнооого истекла,” допала се саобраћајном милиционеру моја процена прекршаја иако није приметио кварно убачено Л у речи па отеже као у позоришту глумачки док увежбаним покретом преузима новчанице помирљивим гестом и погледом, притом их гужва спретно и враћа ми неважећу возачку пошто је наводно добро проверио то што сам му наводно показивао, како њему тако знатижељним пролазницима, могућим камерама и заузетој осматрањем ревносној колегиници на десетак метара од места где се инкриминисан случај одиграо тако спонтано и спретно да сви актери буду задовољни чак мање-више срећни а ја му после свега машем кроз прозор искрено као роду рођеном приликом срцепарајућег опраштања на аутобуској станици, додајући гас возилу јер имам заказану регистрацију Дачије у Мирјевском булевару.

“Задњи десни точак некочи”! Обавештава ме шатро забринуте фаце средовечни мајстор без доња два зуба по средини у доњем реду а ја га прихватам благо са разумевањем као комшију старог знанца коме треба мала позајмница до првог и лежерно већ  утренирано и искусно му очима показујем на клупу у хладу где ће мо да седнемо и договоримо се уз кафу ко' људи, да није баш да много не кочи?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: