Urlam i vrtim u sebi
potapam kapaka dah,
tonem potpuno gonjen.
Odlazim i dolazim,
sve srebro daljina prstima prizivam.
Vrtim i kidam se dok klecam,
sabijam razlamam gnev,
on postaje jači od mene,
gnev se u meni bori,
ljuti i urla i on.
Tonem dok pogledom ispraćam senku tvog obrisa,
gušim se u sopstvenom
košmarnom snu
koji me budi
iz tebe, iz sebe,
semena, ovoga, onoga,
prokletog, smernog i ne.
Ja ćutim dok bih te kidao, suzdržavam poslednji muk,
na kraju se samo nasmejem.
Moje vene ne venu
dok na čelu bubre
lobanja postaje pretesan roj, ruka mi drhti kao sito što bi te samlelo svog.
Ja neću više da čekam
ja ću ti zadati udarac poslednji,
nije me briga
ne zavaravaj sebe.
Još uvek su poslednji dani.
