Урлам и вртим у себи
потапам капака дах,
тонем потпуно гоњен.
Одлазим и долазим,
све сребро даљина прстима призивам.
Вртим и кидам се док клецам,
сабијам разламам гнев,
он постаје јачи од мене,
гнев се у мени бори,
љути и урла и он.
Тонем док погледом испраћам сенку твог обриса,
гушим се у сопственом
кошмарном сну
који ме буди
из тебе, из себе,
семена, овога, онога,
проклетог, смерног и не.
Ја ћутим док бих те кидао, суздржавам последњи мук,
на крају се само насмејем.
Моје вене не вену
док на челу бубре
лобања постаје претесан рој, рука ми дрхти као сито што би те самлело свог.
Ја нећу више да чекам
ја ћу ти задати ударац последњи,
није ме брига
не заваравај себе.
Још увек су последњи дани.
