detalj slike: KRK Art dizajn

KRLEŽA U SRPSKOJ KULTURI DANAS

Aleksa Đukanović

„Vrijeme je, da se spali i uništi i razbije najveća  laž sviju naših sakrosanktnih laži, legendarna laž nad lažima, laž hrvatske književnosti!”

Miroslav Krleža, Hrvatska književna laž, 1919.

Bauk Miroslava Krleže kruži nad Srbijom.

Pomenuti književno delo Miroslava Krleže ogromnoj većini današnje srpske čitalačke javnosti ravno je pomena imena Petera Handkea u BiH i Hrvatskoj, ili spomena velikog srpskog romansijera Dobrice Ćosića u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Albaniji, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji – gde su njegove knjige albanski ekstremisti i fundamentalisti spaljivali koncem šezdesetih godina prošlog stoleća kada je napustio SKJ i prešao u disidentstvo plaćajući za taj svoj moralni podvig najvišu moguću cenu – izopštenje iz društvenog života – upravo ono što je zadesilo  Miroslava Krležu krajem tridesetih godina kada je iz svojih levičarskih, humanih i socijalnih pobuda i uverenja smogao snage da ustane i krikne protiv ždanovskog procesa koji je bio u povoju: da kultura ne može biti robinja ideologije, nijedne pa ni socijalističke, u koju je Krleža iskreno verovao.

Prvi i osnovni zazori prema delu Miroslava Krleže neknjiževne su prirode i potiču od onih najglupljih i najopskurnijih, dakle primitivnih i neznalačkih, da je Krleža „pisao na nemačkom”, da je „frankovac i ustaša” pa do onih idiotskih da je „Krleža mrzeo Srbe” pa do onih još idiotskijih zamisli u koje bez premca po svom idiotizmu spada i ova tvrdnja: da je svoju suprugu Leposavu Kangrgu (koja je bila Srpkinja) „prekrstio u Bela, jer nije hteo da je zove njenim srpskim imenom”; posle ovih javlja se sledeći stupanj negativnog raspoloženja spram Krleže koji, kao i ovaj gorenavedeni (koji je do ovoga istorijskog i kulturnog trenutka zaista najprimitivniji), jeste odraz sveopšte zatrovanosti srpske kulture od repova svih mogućih politika koje su harale ovim prostorom i na njemu napravile ogromne, duboke erozije.

Današnja naša percepcija prema Krleži odraz je opijenosti i omamljenosti srpske kulture uticajima koji stižu od zapadnih književnih i kulturnih krugova (nad kojima, na našu jadost i viševekovnu ćoravost, stoje još snažniji politički krugovi – i uvek su stajali) koji su, mislim, konačno danas, posle toliko vekova konačno uspeli da srpski kulturni prostor porobe i učnine ga njihovom kolonijom – prostor koji se najviše nije dao i koji se borio perom i umom u jednakoj snazi sa armijom u ratu kada je to bilo potrebno i kada je pravo na jezik i slobodu trebalo braniti. Mi smo danas pored svega, „postali kolonija i strane knjige”, kako je to svetli i vizionarski um Miloša Crnjanskog predvideo pre osamdesetak godina.

Sledeći otpor prema Krleži otpor je polučitalaca (jer je ovaj prethodni bio otpor onih koji ni slovo od njega nisu pročitali), dakle onih koji pročitaju knjigu „napola”, ili onih koji pročitaju dve rečenice ili dva pasusa, i na osnovu toga slobodno konstruišu i kraj – kraj, dakle koji nisu pročitali niti će. Oni o temi o kojoj bi polemisali poseduju poluznanje, koje je višestruko gore od neznanja, jer pruža osećanje sveznanja umu koji nije sposoban da racionalno prihvati i odbaci, razume i osudi, nego koji prihvata i odbacuje, „razume” ili osuđuje samo po ličnoj želji i ukusu, pa stoga sve što je po njegovom ukusu valja, a što nije – to treba izbaciti iz lektire, povući iz knjižara i na koncu – spaliti.  Od toga i nismo suviše daleko. Jedna od poslednjih i najvećih lomača za knjige bila je ona u Berlinu 1933, kada su oni koji su imali jedan ukus (a zaseli su slučajem na tron vlasti i moći) uništavali sve ono što se njima ne sviđa, jer što nije po njihovom ukusu to i nije vredno. Takav jednoumni rezon predstavlja najveći vid primitivizma. Neshvatanje i nerazumnost drugog i drugačijeg mišljenja (pod uslovom da druga strana ima mišljenje) jeste primitivizam svesti; suprotno od toga je stanje razumnosti, stanje intelektualne sposobnosti za racionalno rasuđivanje i razumevanje protivničkih argumenata, čak i njihovo prihvatanje ako su ispravni i tačni.

Premda, nije svako za to sposoban.

Iz prirodne potrebe prevazilaženja stanja primitivlja svesti kod razumnog čoveka javlja se potreba za znanjem, tačnije za sticanjem znanja. Kod primitivaca takav poriv ne postoji. Zato primitivac pročita knjigu napola, te dobije životinjsku snagu u sebi (jer osetivši iznenada da nije samo životinja koja jede i spava, već i da može potaknuti svoj dubokozapostavljni intelektulani napon, on će pročitati dve rečenice, i donekle će razumeti pročitano, što rađa kod takvog čitaoca ogromnu energiju veštački dobijenu) i u stanju je da zbog tog animalnog u sebi savlada neku sedu umnu glavu, kojoj nije ni do članaka. Naša je hiljadugodišnja kultura puna takvih tipova.

Kada Krleža piše o Beogradu on u svome Dnevniku iz 1942. piše:

„Moj lajtmotiv Dunavom 1912; u ovom gradu neće pobijediti civilizacija tako dugo, dok ne propadne Evorpa, jer mu Evropa ne da da se civilizuje”.

Kako reaguju na ovu rečenicu naši čitaoci?

Prva kategorija su neznalice. Oni koji su ogromnim delom bića svog duhom siromašni. Oni neće ništa od ovog pročitati, već će se raspitati kod drugih i tako zasnovati svoje (ne)mišljenje, koje je svakako negativno.

Druga kategorija su polučitaoci (potkategorija: primitivci). Oni će, dakle, uzeti knjigu u ruke. Da, doista hoće. Oni će ovu Krležinu rečenicu pročitati, ali samo do pola; uzeće i čitati:

„Moj lajtmotiv Dunavom 1912; u ovom gradu neće pobijediti civilizacija tako dugo...”

I tu će stati. Za njih nema dalje. Oni su pročitali šta su hteli, zadovoljili su svoj ukus i nema tog Boga koji će njih u suprotno uveriti. Oni će reći ono svima nama poznato: „Krleža je ustaša i frankovac! On ljaga Srbiju i Beograđane naziva necivilizovanom stokom!” I pritom će zaškripati užasnim škrgutanjem zuba.

Treća kategorija su poluintelektualci. Oni će (shodno pozivu svoga posla) pročitati i polovinu drugog dela rečenice, malo više od ovih gorespomenutih. Dakle, oni će pročitati ovo:

„Moj lajtmotiv Dunavom 1912; u ovom gradu neće pobijediti civilizacija tako dugo, dok ne propadne Evorpa...”

I oni ovde staju (primećujemo da su u čitanju odmakli malo dalje polučitalaca). Njihov je stav poluispravan, srazmerno onome što su pročitali. I oni će reći: „Krleža nit smrdi nit miriše. On ljaga i Evopu i Srbiju! Šta zaista misli taj prevejani Latin? On mrzi sve”.

Četvrta kategorija su znalci svoga posla. Oni pročitaju celu rečenicu i sve razlože i poetički rastumače te analizirano i dobijeno argumentuju i dokažu. Naravno krivo i pogrešno, kao i sve ranije tekstove koji su dopali pod njihovu „kritičarsku” sataru. Oni će pročitati ovu rečenicu i napisati čak i knjigu o njoj koja će svakako stilski i strukturalno biti po svim književnim parametrima sjajna i bez greške, da – fantastična! Oni ipak takođe greše. Umni jesu, ali ne i dubokoumni. Jer dubokoumnost je nužno potrebna da bi se potpuno shvatila ideja i poruka jednog vrlo složenog, komplikovanog, kontradiktornog, i na koncu ipak, dubokoumnog stvaraoca. Oni i dalje greše. Zašto? Oni su vrsni znalci svoga posla, našli su poruku u toj rečenici, ideju, metaforu koju su sjajno raščlanili i objasnili, prepoznali su umetničku vrednost, ali opet govore krivo: „Krleža je bio antisrpski nastrojen, ovaj je njegov dnevnički zapis samo odraz na papiru jednog zastrašenog starca koji je u bojazni za svoj život od Pavelićevih ustaša (jer je bio komunjara) podlegao svojoj patetici pa ipak kazao kako se za vreme rata osjećao Srbinom.”

I to je donekle tačno. Krleža jeste bio patetičan. I te kako je bio kada mu je malj Pavelićevih bojovnika visio nad glavom kao i nad nekoliko stotina hiljada Srba koji su (na očigled civilizovane Evrope koja se u to vreme konjakom opijala i Bečki valcer igrala) taj strašni malj i osetili, tako strašno da ćemo ga se sećati dok nas bude bilo. Ali ovi znalci svoga posla i dalje greše. Zašto? Da, pročitali su ovu napornu rečenicu i objasnili  je onako kako bi je i sam Krleža objasnio da je živ. Pročitali su i njegove Dnevnike, pet debelih knjižurina. Pročitali su i  Glembajeve, i novele i drame, par desetina pesama i par eseja. Pročitali su pet, šest, deset ili dvanaest njegovih knjiga. I tu su stali, verovatno zamoreni čovekom koji je napisao preko osamdeset knjiga. 

Zato greše. 

Na osnovu dobijenih znanja iz tih dvanaest ili petnaest knjiga oni imaju ispravan sud u matematičkoj razmeri od: dve šestine. Jer nisu gospoda pročitali ostalih šezdeset knjiga i ne znaju šta je u njima. Naravno dobija se odgovor svih odgovora: „Ko će, bre, da pročita osamdeset knjižurina?” Odgovor je potpuno na mestu. Zasnovan na razumnosti, ne na primitivlju. Jer svakako da ima i boljih dela za čitanje od Krležinih pisama, vojno – analitičkih članka, manje vrednih pesama, čak i loših eseja, jer Krleža ima i takve pored brojnih genijalnih i zaista vrednih. Ali tu stupa na scenu motiv dubokoumnosti koji treba da nadvlada primitivlje. Dubokouman književni znalac, pročitavši petnaest ili dvadeset knjiga od autora koji ima osamdeset naslova, svojim dubokoumnim i racionalnim, ali i umetničko-intelektualnom nadarenošću formiraće ispravan književni sud o autoru, u ovom slučaju Miroslava Krleže, svojom nepogrešivom logikom i sugestijom matematički tačne pretpostavke. Dakle, to je ona četvrta manjinska kategorija srpskih književnih znalaca, kritičara i književnika kojima nije potrebno da pored dvadeset pročitaju i ostalih šezdeset knjiga pomenutog autora da bi imali ispravan stav o njemu, već na osnovu svoga dara i svoga iskustvenog rada mogu i na osnovu prve dve rečenice u svakoj od tih šezdeset knjižurina, s nepogrešivom tačnošću oceniti i tih šezdeset, možda manje vrednih i nepročitanih, knjiga i zaokružiti svoje bavljenje tim autorom – ispravnim tumačenjem njega i njegovog dela. Međutim i ovi autori mogu nekada pogrešiti kada sude o Krleži – i to namerno, s predumišljajem, ne zbog svoje plitkoumnosti kao što to čine „kritičari” u prethodne tri navedene kategorije, već zbog svog ličnog i političkog stava, jer Krleža ni u kom slučaju nije bio apolitičan pisac.

Miroslav Krleža bio je autor čiji je kompletan opus bio zabranjen u okupacijskom i besudnom aprilu 1941. kada je Nemačka okupaciona komanda u Beogradu sastavila spisak knjiga i autora „koji se imaju zabraniti, uništiti i spaliti u svim bibliotekama okupirane Srbije”, što je prosleđeno u izvršavanje marionetskoj Nedićevoj vladi. Na crnoj listi bile su tada sve Krležine knjige, sve do jedne. Iza njega, po cifri obeleženih dela za uništenje bio je ruski pisac Maksim Gorki. Iza njih dvojice bili su to još i Stanislav Vinaver, Branislav Nušić, Dimitrije Tucović, Dragiša Vasić, Svetozar Marković, i još nekoliko desetina autora, domaćih i stranih, čije su knjige namenjene uništenju ipak dočekale kraj rata i oslobođenje, nedirnute, a sve zahvaljujući Komisiji koja je odugovlačila „sa radom na paljevini i uništenju” knjiga.

„Miroslav Krleža uglavnom se pozitivno izražavao o srpskoj kulturi”, primetio je srpski književni kritičar Vasilije Kalezić

 To potvrđuju i najveći srpski književni kritičari Nikola Milošević, Marko Ristić i Milan Bogdanović u svojim teorijskim i kritičarskim delima. Ističući veličinu i značaj Miroslava Krleže profesor Nikola Milošević ga naziva „Dostojevskim”, međutim kako Krleža je imao averziju spram Dostojevskog, a nije bilo ni zogdno pominjati ime velikog pravoslavnog psihologa ljudske duše uz ime jednog komunističkog pisca, Nikola Milošević je dodao jedan mali epitet: „Dostojevski sa levice!”

Današnji srpski književnici ocenjuju vrednost dela Miroslava Krleže s nesmanjenom linijom divljenja, kao što su to činili Milan Bogdanović i Marko Ristić pre osamdeset, a Nikola Milošević, Vasilije Kalezić, Draško Ređep i Petar Džadžić pre četredeset godina. V. Kecmanović o Krleži: „Iako se s njegovim stavovima ne slažem, tehnika pisanja je maestralna.” Jedan drugi pisac, pripovedač M. Pantić, za Krležu govori: „Krležine knjige će uvek zauzimati najvrednija mesta u mojoj biblioteci.” Takođe, M. Bazdulj rekao je o Miroslavu Krleži: „Krleža nikada i posle svih nedaća, nije mislio da Mađari mogu biti bliži Hrvatima kao narodu od Srba”.

 Krležina srbistika spada u red najvrednijih i najboljih književnih temata o Srbima i srpskoj kulturi, uz srbistiku Petera Handkea, Leonida Andrejeva, J. V. Getea i Bernarda Šoa. Krležini vispreni eseji o jugoslovenskim i srpskim temama zrače ogromnom erudicijom, teškim enciklopedijskim i umetničkim znanjem i svestranom upućenošću autora u događaje o kojima piše. Krležina književna tehnika u esejima između dva svetska rata često je žestoko napadajuća, polemička i preobojena političkim Krležinim stavovima. Krleža je bio Jugosloven republikanske orijentacije, te je užasno grmeo protiv kralja Aleksandra Ujedinitelja, kao „samovoljca i diktatora”; ne sme se ipak zaboraviti, da Krleža nikada nije upotrebljavao teške, političko-propagandno-mrzilačke reči za takvu Kraljevu  monarhističku politiku, kao što je retoričko određenje poput: „velikosrpska hegemonija”, „monarho-fašistički velikosrpski režim”. Krleža nikada nije simpatisao ustaški pokret, niti bilo koji nacionalistički pokret u Hrvatskoj, kao i u Srbiji, izrekao je mnoge teške istine o Srbima, ali još teže o Hrvatima, zbog čega Krleža i danas ima status gotovo zabranjenog pisca u Hrvatskoj što je apsurdno, jer Hrvati većega književnika u svojoj povesti - nemaju. U doba između dva svetska rata Krleža je bio snažno jugoslovenski opredeljen, bio je pacifista, antimilitarista, i pre svega pisac socijalne literature. Krleža u svojoj poeziji od 1914–1941. progovara o socijalnim  problemima svih jugoslovenskih naroda, ne razdvajajući nijedan po nekom osobitom negativitetu ili po nekoj „višoj vrednosti”. Krleža snažno podržava opozicionu Srpsko–hrvatsku koaliciju Svetozara Pribićevića. Svoje pesme u tome periodu često posvećuje mnogim Srbima, svojim prijateljima – Dragiši Vasiću, Marku Ristiću, Oskaru Daviču i Svetozaru Pribićeviću. Godine 1918. oduševljeno je pozdravio slom habzburgovske Austrije, a u svojoj memoarskoj prozi Pijana novembarska noć 1918, koju je pisao u osami, zatočen u Pavelićevom okupiranom Zagrebu 1942, on će iskreno i istinito napisati:

„Moje je uvjerenje od najranijeg djetinjstva da su Srbi i Hrvati jedan te isti narod, ali da se taj narod pod uticajem raznih kultura i civlizacija u povijesti razdvojio i da svako političko nasilje i interveniranje u odnosu Srba i Hrvata može imati nesrazmerne posljedice po oba naša plemena.”

Nešto ranije godine 1917, Krleža je zadivljen pred Lenjinovom ličnošću i Velikim Oktobrom, videći u socijalističkoj revoluciji končan mir među ljudima i kraj onog jezovitog gotskog procesa što ga ljudi vode od kada su postali na zemlji: kako da jedni drugima ovladaju i kako da jedni drugima otmu hleb iz usta. Krleža tih godina traži „hljeb za svakoga”, Krleža neutoljivo pljuje po hrvatskom malograđanskom nacionalističkom mentalitetu i govori da „iz Hrvatske treba bježati kao kurve iz zapaljenog bordela”. Krleža u svojim novelama takođe koristi napadajući ton, kao i u svojim esejima, kako bi čitaoca uvukao u svoju poetiku i zastrašio svojim tonom, a sve kako bi mu lakše, dublje i brže preneo i izneo svoje humanističke ideje. Krleža žestoko koristi napadajući stil kada govori o „svim našim nedaćama”, o fašizmu,  o „austrokroatima”, kakav je bio pukovnik Kvaternik koji je „1916 vješao ljude po Beogradu, a 1918. nazdravljao srpskim časnicima u Zagrebu kao osloboditeljima”, o socijalnim nejednakostima, o ustašama, o klasnoj borbi. Krleža koristi starovremske književne tehnike, on koristi bujni barokni stil, nalik na poznu gotiku, što Krležu kao pisca najpodrobnije može objasniti i definisati kao mešavinu tri presudna književna uticaja: Augusta Šenoa – Getea – Balzaka, dakle u Krležinoj literaturi preovlađuje: istoricizam–konzervatizam–ironizam, kao preovlađujući motivi.

Srbi kao likovi u Krležinom opusu, većinom su pozitivno prikazani, a posebno u Zastavama. Ovaj grandiozni roman-reka nesagledivo široko odiše opisom kraljevske Srbije s početka 20. stoleća, srpskom kulturom, da je Krleža u ovom svom poslednjem romanu kao pisac-hroničar, to jest kao svedok istorijskih događaja i zbilja, podrobnije, objektivnije i jasnije izneo istoriju društvenih, političkih i kulturnih događaja u Srbiji od pada Obrenovića 1903. do kraja krvave Prve svetske vojne i nastanka Kraljevine SHS, nego što je to učinio najveći istoričar koga je imala Kraljevina Jugoslavija – Vladimir Ćorović u svojoj opširnoj knjizi: Istorija Jugoslavije.  

Krleža se oduševljavao Radojem Domanovićem i „njegovom britkom riječju”, voleo je poeziju Vojislava Ilića, divio se Steriji i kritički-pozitivno se izjašnjavao o Matavulju, a Milovana Glišića je upoređivao sa prvim velikim hrvatskim modernistom – Augustom Šenoom, ističući snagu Glišićevih pripovedaka;  u svojim mladim danima velikog srpskog pesnika Aleksu Šantića lično je Krleža posetio u njegovom domu, u Mostaru početkom dvadesetih, istodobno pišući hvalospevno o njegovim stihovima:

„U Šantićevim stihovima živjela je jedina mati naša, Srbija, čijem smo Kralju svi mi u srcima našim pobožno stremili, da se iskrcamo preko, na njenu obalu, i poklonimo joj se.”

Nebrojeno puta govorio je Krleža o delu Vladana Desnice sa osobito velikim simpatijama, Dragiši Vasiću posvetio je jednu od svojih mnogobrojnih pesama, te je izražavao veliko divljenje o putopisima Isidore Sekulić. O prvim delima Dobrice Ćosića  (Daleko je sunce, Koreni i Deobe) Krleža je prometejski govorio kao o „prvim posljeratnim velikim djelima jugoslavenske književnosti”. O Danilu Kišu imao je mišljenje najvećeg divljenja. O njegovom delu govorio je, kao o delu „najdarovitijeg i najboljeg savremenog jugoslavenskog književnika”. Neizmerno je poštovao ideje Dimitrija Tucovića i Svetozara Miletića.

Složeni lični odnosi između Krleže i Crnjanskog Krleži nisu smetali da se o Romanu o Londonu izrazi pozitivno, i da ovaj roman Crnjanskog nazove „romanom koji je zaslužio da se njegovom autoru dodijeli Nobelova nagrada za književnost”. Krležina konstatacija da Crnjanski „piše mutno, ali sugestivno”, spada u red onih duboko moralnih, gospodskih priznanja koja jedan drugom mogu uputiti samo književnici koji su iznad svega antipodi, a istodobno moralne gromade, neizostavno poštujući vrednost književnog ili ideološkog protivnika, u svakoj situaciji.

Andrića – Krleža nije podnosio, kao ni njegovo delo, kome je počesto odbacivao svaku vrednost. Andrića je nazivao „unjkavim i kenjkavim bizantskim mediokritetom”; kao njegov antipod u tematskom, stilskom, pa i jezičnom smislu ova surova konstatacija može se razumeti sa stanovišta Krležinog eksplozivnog, polemičkog karaktera, ali ne i opravadati.

Godine 1931. Krleža je bio na Njegoševom grobu, na Lovćenu, sa suprugom Belom, gde je Velikom Vladici ostavio venac s natpisom:

„Od pjesnika – pjesniku”.

Nakon krvavog i besudnog Drugog svetskog rata koji je u prah odneo šezdeset miliona ljudi, Krleža će postati laureat Njegoševe nagrade. Krležini svestrani, barokni i osebujni Dnevnici svedoče o Krležinoj bliskosti sa srpskom kulturom kojoj je iskazivao veliku vrednost. Ako bi se matematski analizirala Krležina povezanost s Beogradom to bi onda ovako izgledalo: 60% svih njegovih poznanika i prijatelja bilo je u Beogradu.

Krležin putopis Izlet u Rusiju 1925 izdat je na ćirilici u Beogradu u drugom izdanju Nolita 1958.

Drugo, dvotomno izdanje Zastava izašlo je, dakako, na ćirilici u izdanju Nolita 1968.

Krleža odlučno brani srpsku kulturu u teškim i osetljivim pitanjima po Srbe. Njegovi eseji o pravoslavnim nemanjićkim freskama u srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji i u Staroj Srbiji, to jest u – Makedoniji, pojavljuju se neposredno nakon odvajanja tzv. „Makedonske pravoslavne crkve” od Srpske pravoslavne crkve, kao nedvojbeni izraz solidarnosti, što sa motrišta mnogih izgleda lažno i neistinito, ali je ipak istinito, ma koliko Krleža verovao u Lenjina i KPJ. Krleža piše o Prvom srpskom ustanku na njegovu stopedesetogodišnjicu, 1954. kada nikome od srpskih literata nije „padalo na um” da ispiše ijedno slovo ili zapetu u čast „srpske rebelije”, koju je Krleža nazivao „našom rebelijom”, rizikujući da ih optuže za „velikosrpski hegemonizam”. Učinio je to jedan Hrvat, Miroslav Krleža. Pred Drugi svetski rat Krleža se snažno, prometejski, tribunski usprotivio svojoj Komunističkoj partiji Jugoslavije koja je pod direktivom iz Moskve govorila o prekoj potrebi ograničenja slobode umetnosti zarad socijalističkih ideja. Polemika koju je Krleža tada poveo sa Zogovićem, Đilasom i sa samim Titom, dovela ga je u poziciju da ga dojučerašnji drugovi odbace kao „trockističku gamad”, po konstataciji Gojka Tešića. Godine 1941. Krleža dočekuje rat deprimiran, razočaran i očajan. Rat provodi u okupiranom Zagrebu u strogoj ćutnji; knjige mu se zabranjuju, preostali tiraži njegovih Sabranih djela u izdanju zagrebačke Minerve uništavaju se i spaljuju. Jedini razlog zašto ga ustaše nisu mučki streljale kao Augusta Cesarca 15. VII 1941, jeste taj što su njegovu ratnu polemiku s KPJ pred rat ocenili kao „njegovo odricanje od socijalističkih i jugoslovenskih ideala”, što se naravno, kod Krleže nije desilo. Za te četiri godine samoće Krleža ne objavljuje i ne piše ništa, sem svog ispovednog Dnevnika. Strahuje za svoj život i živi zatvoreničkim, asketskim životom, jedno vreme i u sanatorijumu svoga prijatelja Đure Vranešića. Dva puta je hapšen i izvođen na fiktivno streljanje („Od straha, mislio sam da bi mi sve dlake s lubanje otpale, da sam imao kose”, rekao je docije Enesu Čengiću, svom vernom biografu). U Krležinom zagrebačkom Dnevniku iz 1942. i 1943. oseća se snažna potištenost, životna bezvoljnost, i patološka doza straha. Treći put, prestrašenog Krležu, 1943, opet odvode, ali ne na streljanje, već direktno kod poglavnika Pavelića, koji ga pokušava pridobiti za sebe. To je, dakle, onaj završni deo rata kada Nemačka posle Moskve, Staljingrada i Afrike na svim frontovima gubi rat, zajedno sa Italijom koje je već saveznicima podigla belu zastavu. Pavelić tada Krleži nudi mesto direktora Nacionalne biblioteke i ministra kulture NDH, što Krleža vešto i u strahu odbija, pravdajući se da radi na nepostojećoj studiji o Anti Starčeviću. („Gledao sam samo kako da izvučem živu glavu od bezizražajnog i životinjskog pogleda toga kriminalca, koji je čekao svaki tren da me ščepa”, reći će Krleža pri kraju života svom prijatelju Enesu Čengiću.)

Krležin potpis na Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967. problematičan je i sumnjiv s više aspekta. Krleža nije bio inicijator tog „dokumenta”, već Matica hrvatska i Savez književnika Hrvatske, na čijim su čelima bili tvrdo provereni i lojalni komunisti, što bi svakom zdravom logikom, sa ove distance od pola veka, vodilo ka jednoj mogućoj pomisli: da je to, dakle, bio plan „iz vrha” kulturne politike SFRJ, jer već je deset godina pre tog događaja bilo mnogo, isuviše mnogo međurepubličkih problema u Jugoslaviji koji su zaista svojom dramatičnošću dovodili u pitanje opstanak čitave zajednice, i traženi su mnogi izlazi, rešenja i putevi spasa. Rešenje je, kao što je poznato, i pronađeno 1974. donošenjem tzv. „Kardeljevog” Ustava koji je sedamnaest godina kasnije omogućio ustavni i legalni raspad zemlje na štetu samo jednog naroda – Srba, a koji je po pitanju „slobode jezika” i ovlašćenja republika apsolutno ispunjavao zahteve i hrvatske Deklaracije i „Proljećara”iz 1971. Krleža je svoj potpis odmah povukao (jedini je povukao svoj potpis od svih koji su ga dali) i nekoliko nedelja posle stišanja bure dao je svoju izjavu na Zagrebačkom književnom petku:

„Srpski i hrvatski jezik su jedan jezik, koga su Srbi uvek zvali svojim srpskim imenom, a Hrvati svojim srpskim imenom”. 

Krležino „prijateljevanje” s Franjom Tuđmanom tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih bila je, očito, velika zabluda od strane Miroslava Krleže. „Krleža se radovao ljudima poput Tuđmana, intelektualaca i komunista koji su iz Beograda došli u Hrvatsku da pomognu dalji napredak socijalizma”, pisao je Predrag Matvejević. Treba spomenuti i da je Tuđman tada bio ugledni jugoslovenski general, predavač na vojnim školama, i istoričar, i koji je u svojim knjigama pisao „da naši narodi ne mogu opstati ako su podeljeni, već samo ako su zajedno”, Tuđman u svojoj knjizi Rat protiv rata iz 1957. godine smelo piše: „Za sve nedaće i probleme među našim narodima krive su Crkve, a ponajviše Katolička crkva!” No, posle ugušenja Maspoka 1971. i Tuđmanovog hapšenja, Krleža je i dalje održavao kontakte s njim, zabludno misleći da se tada već bivši general JNA Franjo Tuđman u svom osnovnom htenju bori za više slobode, sve do kraja osamdesetih godina, kada je, po sećanju Predraga Matvejevića Krleža zauvek raskantao sa tada umnogome nacionalistički ostrašćenim Tuđmanom. Matvejević je svedočio da je na jednoj večeri kod Tuđmanovih u stanu, raspravljajući o nacionalnim temama, Tuđman izustio o Bosni: „Mi ćemo pomaći granicu do Drine, kao što je bila Banovina Hrvatska!”

Krleža je preneražen viknuo: „Šta?! Zar opet da ratujemo sa Srbima i Bosancima?!” Ustao je od stola i otišao. Matvejević kasnije svedoči i da mu je Krleža ogorčen rekao za Tuđmana: „Klonite se toga čovjeka! To je opasan čovjek!” „Nije više htio ni da čuje ni da vidi Tuđmana”, spominje Predrag Matvejević u pogovoru u svoje knjige Razgovori s Krležom.

No, što se, pak, tiče negativnih Krležinih odnosa spram srpske kulture posle 1945, koji su zaista minorni, koji se odnose na Krležin rad na možebiti krivom tumačenju nekih istorijskih činjenica u Enciklopediji Leksikografskog Zavoda, čiji je bio direktor, i u svojoj, više puta iskazanoj, tvrdnji da Dubrovačka književnost „nije srpska već hrvatska”,  Krleža je, dakako i bez dvojbe, kao lojalni vojnik  svoje Partije – to radio po želji i naredbi tadašnje pseudokomunističke Brozove ideologije, u čijoj je nemilosti bio nakon 1945. i polemike sa Titom, kada mu je sve bilo „oprošteno”. Jer, čovek, pisac, umetnik i erudita koji govori o srpskom narodu kao „najprosvećenijem južnoslavenskom narodu” 1914, zasigurno nije svojom voljom negirao pravo toga naroda da svoje manastire i crvke zove svojim, srpskim nasleđem, a ne vizantijskim.

Krležino „negiranje” jasenovačkog genocida puka je i zlonamerna izmišljotina i politička podvala. Krleža nikada ni javno, ni tajno, ni pisano, ni usmeno, nije izrekao niti jednu jedinu reč koja umanjuje strahote ustaških zločina nad nevinim srpskim civilima, osim ove tvrdnje:

„Jasenovac će se Hrvatima uvijek, kao utvara, vraćati, tačno u ponoć.”

Za sve vreme Krležinog trodecenijskog urednikovanja Jugoslovenskom Enciklopedijom, pod člankom „Jasenovac”, stajala je cifra sveukupnog broja žrtava: sedam stotina hiljada – od 1954. do 1990. kada se briše, i na njeno mesto stavlja procena Tuđmanovog Instituta za historiju radničkog pokreta iz 1971. godine: „od sedamdeset do osamdeset tisuća” žrtava.

Na pitanje Danila Kiša: zašto ne učini nešto autoritetom svoje ličnosti kako bi se stanje u Jugoslaviji i kulturi bar malo popravilo, kako u odnosima Srba i Hrvata, tako i po pitanju jezika i društvenih događaja i potresa, veliki jugoslovenski književnik Krleža koji je silom prilika bio dvorski pisac, slegnuo je ramenima i iskreno rekao:

„Daniluška, šta može tu jedna starkelja da učini, moje mješanje u te stvari ličilo bi na davanje šamara lokomotivi!”

Kao i svi veliki pisci, Miroslav Krleža bio je velika, osobita, složena i kontradiktorna pojava. Svako jednostrano i isključivo posmatranje Krležinog dela, a posebno u srpskoj kulturi, poput onih starih idiotskih fraza „da je Krleža bio mrzitelj Srba” odraz su primitivizma, i takvo rezonovanje pogubno je ponajviše za one koji tako gledaju i tumače, to jest za našu kulturu i literaturu.

Ona misao Petera Handkea „da jedino kontradiktornost vodi ka Istini” mora biti aksiom književnog i umetničkog promatranja svake pojave pa i dela veliko književnika Miroslava Krleže.

2020.

PODELITE OVAJ TEKST NA: