детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРЛЕЖА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ ДАНАС

Алекса Ђукановић

„Вријеме је, да се спали и уништи и разбије највећа  лаж свију наших сакросанктних лажи, легендарна лаж над лажима, лаж хрватске књижевности!”

Мирослав Крлежа, Хрватска књижевна лаж, 1919.

Баук Мирослава Крлеже кружи над Србијом.

Поменути књижевно дело Мирослава Крлеже огромној већини данашње српске читалачке јавности равно је помена имена Петера Хандкеа у БиХ и Хрватској, или спомена великог српског романсијера Добрице Ћосића у Великој Британији, Немачкој, Француској, Албанији, Црној Гори и на Косову и Метохији – где су његове књиге албански екстремисти и фундаменталисти спаљивали концем шездесетих година прошлог столећа када је напустио СКЈ и прешао у дисидентство плаћајући за тај свој морални подвиг највишу могућу цену – изопштење из друштвеног живота – управо оно што је задесило  Мирослава Крлежу крајем тридесетих година када је из својих левичарских, хуманих и социјалних побуда и уверења смогао снаге да устане и крикне против ждановског процеса који је био у повоју: да култура не може бити робиња идеологије, ниједне па ни социјалистичке, у коју је Крлежа искрено веровао.

Први и основни зазори према делу Мирослава Крлеже некњижевне су природе и потичу од оних најглупљих и најопскурнијих, дакле примитивних и незналачких, да је Крлежа „писао на немачком”, да је „франковац и усташа” па до оних идиотских да је „Крлежа мрзео Србе” па до оних још идиотскијих замисли у које без премца по свом идиотизму спада и ова тврдња: да је своју супругу Лепосаву Кангргу (која је била Српкиња) „прекрстио у Бела, јер није хтео да је зове њеним српским именом”; после ових јавља се следећи ступањ негативног расположења спрам Крлеже који, као и овај горенаведени (који је до овога историјског и културног тренутка заиста најпримитивнији), јесте одраз свеопште затрованости српске културе од репова свих могућих политика које су харале овим простором и на њему направиле огромне, дубоке ерозије.

Данашња наша перцепција према Крлежи одраз је опијености и омамљености српске културе утицајима који стижу од западних књижевних и културних кругова (над којима, на нашу јадост и вишевековну ћоравост, стоје још снажнији политички кругови – и увек су стајали) који су, мислим, коначно данас, после толико векова коначно успели да српски културни простор поробе и учнине га њиховом колонијом – простор који се највише није дао и који се борио пером и умом у једнакој снази са армијом у рату када је то било потребно и када је право на језик и слободу требало бранити. Ми смо данас поред свега, „постали колонија и стране књиге”, како је то светли и визионарски ум Милоша Црњанског предвидео пре осамдесетак година.

Следећи отпор према Крлежи отпор је получиталаца (јер је овај претходни био отпор оних који ни слово од њега нису прочитали), дакле оних који прочитају књигу „напола”, или оних који прочитају две реченице или два пасуса, и на основу тога слободно конструишу и крај – крај, дакле који нису прочитали нити ће. Они о теми о којој би полемисали поседују полузнање, које је вишеструко горе од незнања, јер пружа осећање свезнања уму који није способан да рационално прихвати и одбаци, разуме и осуди, него који прихвата и одбацује, „разуме” или осуђује само по личној жељи и укусу, па стога све што је по његовом укусу ваља, а што није – то треба избацити из лектире, повући из књижара и на концу – спалити.  Од тога и нисмо сувише далеко. Једна од последњих и највећих ломача за књиге била је она у Берлину 1933, када су они који су имали један укус (а засели су случајем на трон власти и моћи) уништавали све оно што се њима не свиђа, јер што није по њиховом укусу то и није вредно. Такав једноумни резон представља највећи вид примитивизма. Несхватање и неразумност другог и другачијег мишљења (под условом да друга страна има мишљење) јесте примитивизам свести; супротно од тога је стање разумности, стање интелектуалне способности за рационално расуђивање и разумевање противничких аргумената, чак и њихово прихватање ако су исправни и тачни.

Премда, није свако за то способан.

Из природне потребе превазилажења стања примитивља свести код разумног човека јавља се потреба за знањем, тачније за стицањем знања. Код примитиваца такав порив не постоји. Зато примитивац прочита књигу напола, те добије животињску снагу у себи (јер осетивши изненада да није само животиња која једе и спава, већ и да може потакнути свој дубокозапостављни интелектулани напон, он ће прочитати две реченице, и донекле ће разумети прочитано, што рађа код таквог читаоца огромну енергију вештачки добијену) и у стању је да због тог анималног у себи савлада неку седу умну главу, којој није ни до чланака. Наша је хиљадугодишња култура пуна таквих типова.

Када Крлежа пише о Београду он у своме Дневнику из 1942. пише:

„Мој лајтмотив Дунавом 1912; у овом граду неће побиједити цивилизација тако дуго, док не пропадне Еворпа, јер му Европа не да да се цивилизује”.

Како реагују на ову реченицу наши читаоци?

Прва категорија су незналице. Они који су огромним делом бића свог духом сиромашни. Они неће ништа од овог прочитати, већ ће се распитати код других и тако засновати своје (не)мишљење, које је свакако негативно.

Друга категорија су получитаоци (поткатегорија: примитивци). Они ће, дакле, узети књигу у руке. Да, доиста хоће. Они ће ову Крлежину реченицу прочитати, али само до пола; узеће и читати:

„Мој лајтмотив Дунавом 1912; у овом граду неће побиједити цивилизација тако дуго...”

И ту ће стати. За њих нема даље. Они су прочитали шта су хтели, задовољили су свој укус и нема тог Бога који ће њих у супротно уверити. Они ће рећи оно свима нама познато: „Крлежа је усташа и франковац! Он љага Србију и Београђане назива нецивилизованом стоком!” И притом ће зашкрипати ужасним шкргутањем зуба.

Трећа категорија су полуинтелектуалци. Они ће (сходно позиву свога посла) прочитати и половину другог дела реченице, мало више од ових гореспоменутих. Дакле, они ће прочитати ово:

„Мој лајтмотив Дунавом 1912; у овом граду неће побиједити цивилизација тако дуго, док не пропадне Еворпа...”

И они овде стају (примећујемо да су у читању одмакли мало даље получиталаца). Њихов је став полуисправан, сразмерно ономе што су прочитали. И они ће рећи: „Крлежа нит смрди нит мирише. Он љага и Евопу и Србију! Шта заиста мисли тај превејани Латин? Он мрзи све”.

Четврта категорија су зналци свога посла. Они прочитају целу реченицу и све разложе и поетички растумаче те анализирано и добијено аргументују и докажу. Наравно криво и погрешно, као и све раније текстове који су допали под њихову „критичарску” сатару. Они ће прочитати ову реченицу и написати чак и књигу о њој која ће свакако стилски и структурално бити по свим књижевним параметрима сјајна и без грешке, да – фантастична! Они ипак такође греше. Умни јесу, али не и дубокоумни. Јер дубокоумност је нужно потребна да би се потпуно схватила идеја и порука једног врло сложеног, компликованог, контрадикторног, и на концу ипак, дубокоумног ствараоца. Они и даље греше. Зашто? Они су врсни зналци свога посла, нашли су поруку у тој реченици, идеју, метафору коју су сјајно рашчланили и објаснили, препознали су уметничку вредност, али опет говоре криво: „Крлежа је био антисрпски настројен, овај је његов дневнички запис само одраз на папиру једног застрашеног старца који је у бојазни за свој живот од Павелићевих усташа (јер је био комуњара) подлегао својој патетици па ипак казао како се за време рата осјећао Србином.”

И то је донекле тачно. Крлежа јесте био патетичан. И те како је био када му је маљ Павелићевих бојовника висио над главом као и над неколико стотина хиљада Срба који су (на очиглед цивилизоване Европе која се у то време коњаком опијала и Бечки валцер играла) тај страшни маљ и осетили, тако страшно да ћемо га се сећати док нас буде било. Али ови зналци свога посла и даље греше. Зашто? Да, прочитали су ову напорну реченицу и објаснили  је онако како би је и сам Крлежа објаснио да је жив. Прочитали су и његове Дневнике, пет дебелих књижурина. Прочитали су и  Глембајеве, и новеле и драме, пар десетина песама и пар есеја. Прочитали су пет, шест, десет или дванаест његових књига. И ту су стали, вероватно заморени човеком који је написао преко осамдесет књига. 

Зато греше. 

На основу добијених знања из тих дванаест или петнаест књига они имају исправан суд у математичкој размери од: две шестине. Јер нису господа прочитали осталих шездесет књига и не знају шта је у њима. Наравно добија се одговор свих одговора: „Ко ће, бре, да прочита осамдесет књижурина?” Одговор је потпуно на месту. Заснован на разумности, не на примитивљу. Јер свакако да има и бољих дела за читање од Крлежиних писама, војно – аналитичких чланка, мање вредних песама, чак и лоших есеја, јер Крлежа има и такве поред бројних генијалних и заиста вредних. Али ту ступа на сцену мотив дубокоумности који треба да надвлада примитивље. Дубокоуман књижевни зналац, прочитавши петнаест или двадесет књига од аутора који има осамдесет наслова, својим дубокоумним и рационалним, али и уметничко-интелектуалном надареношћу формираће исправан књижевни суд о аутору, у овом случају Мирослава Крлеже, својом непогрешивом логиком и сугестијом математички тачне претпоставке. Дакле, то је она четврта мањинска категорија српских књижевних зналаца, критичара и књижевника којима није потребно да поред двадесет прочитају и осталих шездесет књига поменутог аутора да би имали исправан став о њему, већ на основу свога дара и свога искуственог рада могу и на основу прве две реченице у свакој од тих шездесет књижурина, с непогрешивом тачношћу оценити и тих шездесет, можда мање вредних и непрочитаних, књига и заокружити своје бављење тим аутором – исправним тумачењем њега и његовог дела. Међутим и ови аутори могу некада погрешити када суде о Крлежи – и то намерно, с предумишљајем, не због своје плиткоумности као што то чине „критичари” у претходне три наведене категорије, већ због свог личног и политичког става, јер Крлежа ни у ком случају није био аполитичан писац.

Мирослав Крлежа био је аутор чији је комплетан опус био забрањен у окупацијском и бесудном априлу 1941. када је Немачка окупациона команда у Београду саставила списак књига и аутора „који се имају забранити, уништити и спалити у свим библиотекама окупиране Србије”, што је прослеђено у извршавање марионетској Недићевој влади. На црној листи биле су тада све Крлежине књиге, све до једне. Иза њега, по цифри обележених дела за уништење био је руски писац Максим Горки. Иза њих двојице били су то још и Станислав Винавер, Бранислав Нушић, Димитрије Туцовић, Драгиша Васић, Светозар Марковић, и још неколико десетина аутора, домаћих и страних, чије су књиге намењене уништењу ипак дочекале крај рата и ослобођење, недирнуте, а све захваљујући Комисији која је одуговлачила „са радом на паљевини и уништењу” књига.

„Мирослав Крлежа углавном се позитивно изражавао о српској култури”, приметио је српски књижевни критичар Василије Калезић

 То потврђују и највећи српски књижевни критичари Никола Милошевић, Марко Ристић и Милан Богдановић у својим теоријским и критичарским делима. Истичући величину и значај Мирослава Крлеже професор Никола Милошевић га назива „Достојевским”, међутим како Крлежа је имао аверзију спрам Достојевског, а није било ни зогдно помињати име великог православног психолога људске душе уз име једног комунистичког писца, Никола Милошевић је додао један мали епитет: „Достојевски са левице!”

Данашњи српски књижевници оцењују вредност дела Мирослава Крлеже с несмањеном линијом дивљења, као што су то чинили Милан Богдановић и Марко Ристић пре осамдесет, а Никола Милошевић, Василије Калезић, Драшко Ређеп и Петар Џаџић пре четредесет година. В. Кецмановић о Крлежи: „Иако се с његовим ставовима не слажем, техника писања је маестрална.” Један други писац, приповедач М. Пантић, за Крлежу говори: „Крлежине књиге ће увек заузимати највреднија места у мојој библиотеци.” Такође, М. Баздуљ рекао је о Мирославу Крлежи: „Крлежа никада и после свих недаћа, није мислио да Мађари могу бити ближи Хрватима као народу од Срба”.

 Крлежина србистика спада у ред највреднијих и најбољих књижевних темата о Србима и српској култури, уз србистику Петера Хандкеа, Леонида Андрејева, Ј. В. Гетеа и Бернарда Шоа. Крлежини виспрени есеји о југословенским и српским темама зраче огромном ерудицијом, тешким енциклопедијским и уметничким знањем и свестраном упућеношћу аутора у догађаје о којима пише. Крлежина књижевна техника у есејима између два светска рата често је жестоко нападајућа, полемичка и преобојена политичким Крлежиним ставовима. Крлежа је био Југословен републиканске оријентације, те је ужасно грмео против краља Александра Ујединитеља, као „самовољца и диктатора”; не сме се ипак заборавити, да Крлежа никада није употребљавао тешке, политичко-пропагандно-мрзилачке речи за такву Краљеву  монархистичку политику, као што је реторичко одређење попут: „великосрпска хегемонија”, „монархо-фашистички великосрпски режим”. Крлежа никада није симпатисао усташки покрет, нити било који националистички покрет у Хрватској, као и у Србији, изрекао је многе тешке истине о Србима, али још теже о Хрватима, због чега Крлежа и данас има статус готово забрањеног писца у Хрватској што је апсурдно, јер Хрвати већега књижевника у својој повести - немају. У доба између два светска рата Крлежа је био снажно југословенски опредељен, био је пацифиста, антимилитариста, и пре свега писац социјалне литературе. Крлежа у својој поезији од 1914–1941. проговара о социјалним  проблемима свих југословенских народа, не раздвајајући ниједан по неком особитом негативитету или по некој „вишој вредности”. Крлежа снажно подржава опозициону Српско–хрватску коалицију Светозара Прибићевића. Своје песме у томе периоду често посвећује многим Србима, својим пријатељима – Драгиши Васићу, Марку Ристићу, Оскару Давичу и Светозару Прибићевићу. Године 1918. одушевљено је поздравио слом хабзбурговске Аустрије, а у својој мемоарској прози Пијана новембарска ноћ 1918, коју је писао у осами, заточен у Павелићевом окупираном Загребу 1942, он ће искрено и истинито написати:

„Моје је увјерење од најранијег дјетињства да су Срби и Хрвати један те исти народ, али да се тај народ под утицајем разних култура и цивлизација у повијести раздвојио и да свако политичко насиље и интервенирање у односу Срба и Хрвата може имати несразмерне посљедице по оба наша племена.”

Нешто раније године 1917, Крлежа је задивљен пред Лењиновом личношћу и Великим Октобром, видећи у социјалистичкој револуцији кончан мир међу људима и крај оног језовитог готског процеса што га људи воде од када су постали на земљи: како да једни другима овладају и како да једни другима отму хлеб из уста. Крлежа тих година тражи „хљеб за свакога”, Крлежа неутољиво пљује по хрватском малограђанском националистичком менталитету и говори да „из Хрватске треба бјежати као курве из запаљеног бордела”. Крлежа у својим новелама такође користи нападајући тон, као и у својим есејима, како би читаоца увукао у своју поетику и застрашио својим тоном, а све како би му лакше, дубље и брже пренео и изнео своје хуманистичке идеје. Крлежа жестоко користи нападајући стил када говори о „свим нашим недаћама”, о фашизму,  о „аустрокроатима”, какав је био пуковник Кватерник који је „1916 вјешао људе по Београду, а 1918. наздрављао српским часницима у Загребу као ослободитељима”, о социјалним неједнакостима, о усташама, о класној борби. Крлежа користи старовремске књижевне технике, он користи бујни барокни стил, налик на позну готику, што Крлежу као писца најподробније може објаснити и дефинисати као мешавину три пресудна књижевна утицаја: Аугуста Шеноа – Гетеа – Балзака, дакле у Крлежиној литератури преовлађује: историцизам–конзерватизам–иронизам, као преовлађујући мотиви.

Срби као ликови у Крлежином опусу, већином су позитивно приказани, а посебно у Заставама. Овај грандиозни роман-река несагледиво широко одише описом краљевске Србије с почетка 20. столећа, српском културом, да је Крлежа у овом свом последњем роману као писац-хроничар, то јест као сведок историјских догађаја и збиља, подробније, објективније и јасније изнео историју друштвених, политичких и културних догађаја у Србији од пада Обреновића 1903. до краја крваве Прве светске војне и настанка Краљевине СХС, него што је то учинио највећи историчар кога је имала Краљевина Југославија – Владимир Ћоровић у својој опширној књизи: Историја Југославије.  

Крлежа се одушевљавао Радојем Домановићем и „његовом бритком ријечју”, волео је поезију Војислава Илића, дивио се Стерији и критички-позитивно се изјашњавао о Матавуљу, а Милована Глишића је упоређивао са првим великим хрватским модернистом – Аугустом Шеноом, истичући снагу Глишићевих приповедака;  у својим младим данима великог српског песника Алексу Шантића лично је Крлежа посетио у његовом дому, у Мостару почетком двадесетих, истодобно пишући хвалоспевно о његовим стиховима:

„У Шантићевим стиховима живјела је једина мати наша, Србија, чијем смо Краљу сви ми у срцима нашим побожно стремили, да се искрцамо преко, на њену обалу, и поклонимо јој се.”

Небројено пута говорио је Крлежа о делу Владана Деснице са особито великим симпатијама, Драгиши Васићу посветио је једну од својих многобројних песама, те је изражавао велико дивљење о путописима Исидоре Секулић. О првим делима Добрице Ћосића  (Далеко је сунце, Корени и Деобе) Крлежа је прометејски говорио као о „првим посљератним великим дјелима југославенске књижевности”. О Данилу Кишу имао је мишљење највећег дивљења. О његовом делу говорио је, као о делу „најдаровитијег и најбољег савременог југославенског књижевника”. Неизмерно је поштовао идеје Димитрија Туцовића и Светозара Милетића.

Сложени лични односи између Крлеже и Црњанског Крлежи нису сметали да се о Роману о Лондону изрази позитивно, и да овај роман Црњанског назове „романом који је заслужио да се његовом аутору додијели Нобелова награда за књижевност”. Крлежина констатација да Црњански „пише мутно, али сугестивно”, спада у ред оних дубоко моралних, господских признања која један другом могу упутити само књижевници који су изнад свега антиподи, а истодобно моралне громаде, неизоставно поштујући вредност књижевног или идеолошког противника, у свакој ситуацији.

Андрића – Крлежа није подносио, као ни његово дело, коме је почесто одбацивао сваку вредност. Андрића је називао „уњкавим и кењкавим бизантским медиокритетом”; као његов антипод у тематском, стилском, па и језичном смислу ова сурова констатација може се разумети са становишта Крлежиног експлозивног, полемичког карактера, али не и оправадати.

Године 1931. Крлежа је био на Његошевом гробу, на Ловћену, са супругом Белом, где је Великом Владици оставио венац с натписом:

„Од пјесника – пјеснику”.

Након крвавог и бесудног Другог светског рата који је у прах однео шездесет милиона људи, Крлежа ће постати лауреат Његошеве награде. Крлежини свестрани, барокни и осебујни Дневници сведоче о Крлежиној блискости са српском културом којој је исказивао велику вредност. Ако би се математски анализирала Крлежина повезаност с Београдом то би онда овако изгледало: 60% свих његових познаника и пријатеља било је у Београду.

Крлежин путопис Излет у Русију 1925 издат је на ћирилици у Београду у другом издању Нолита 1958.

Друго, двотомно издање Застава изашло је, дакако, на ћирилици у издању Нолита 1968.

Крлежа одлучно брани српску културу у тешким и осетљивим питањима по Србе. Његови есеји о православним немањићким фрескама у српским манастирима на Косову и Метохији и у Старој Србији, то јест у – Македонији, појављују се непосредно након одвајања тзв. „Македонске православне цркве” од Српске православне цркве, као недвојбени израз солидарности, што са мотришта многих изгледа лажно и неистинито, али је ипак истинито, ма колико Крлежа веровао у Лењина и КПЈ. Крлежа пише о Првом српском устанку на његову стопедесетогодишњицу, 1954. када никоме од српских литерата није „падало на ум” да испише иједно слово или запету у част „српске ребелије”, коју је Крлежа називао „нашом ребелијом”, ризикујући да их оптуже за „великосрпски хегемонизам”. Учинио је то један Хрват, Мирослав Крлежа. Пред Други светски рат Крлежа се снажно, прометејски, трибунски успротивио својој Комунистичкој партији Југославије која је под директивом из Москве говорила о прекој потреби ограничења слободе уметности зарад социјалистичких идеја. Полемика коју је Крлежа тада повео са Зоговићем, Ђиласом и са самим Титом, довела га је у позицију да га дојучерашњи другови одбаце као „троцкистичку гамад”, по констатацији Гојка Тешића. Године 1941. Крлежа дочекује рат депримиран, разочаран и очајан. Рат проводи у окупираном Загребу у строгој ћутњи; књиге му се забрањују, преостали тиражи његових Сабраних дјела у издању загребачке Минерве уништавају се и спаљују. Једини разлог зашто га усташе нису мучки стрељале као Аугуста Цесарца 15. ВИИ 1941, јесте тај што су његову ратну полемику с КПЈ пред рат оценили као „његово одрицање од социјалистичких и југословенских идеала”, што се наравно, код Крлеже није десило. За те четири године самоће Крлежа не објављује и не пише ништа, сем свог исповедног Дневника. Страхује за свој живот и живи затвореничким, аскетским животом, једно време и у санаторијуму свога пријатеља Ђуре Вранешића. Два пута је хапшен и извођен на фиктивно стрељање („Од страха, мислио сам да би ми све длаке с лубање отпале, да сам имао косе”, рекао је доције Енесу Ченгићу, свом верном биографу). У Крлежином загребачком Дневнику из 1942. и 1943. осећа се снажна потиштеност, животна безвољност, и патолошка доза страха. Трећи пут, престрашеног Крлежу, 1943, опет одводе, али не на стрељање, већ директно код поглавника Павелића, који га покушава придобити за себе. То је, дакле, онај завршни део рата када Немачка после Москве, Стаљинграда и Африке на свим фронтовима губи рат, заједно са Италијом које је већ савезницима подигла белу заставу. Павелић тада Крлежи нуди место директора Националне библиотеке и министра културе НДХ, што Крлежа вешто и у страху одбија, правдајући се да ради на непостојећој студији о Анти Старчевићу. („Гледао сам само како да извучем живу главу од безизражајног и животињског погледа тога криминалца, који је чекао сваки трен да ме шчепа”, рећи ће Крлежа при крају живота свом пријатељу Енесу Ченгићу.)

Крлежин потпис на Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967. проблематичан је и сумњив с више аспекта. Крлежа није био иницијатор тог „документа”, већ Матица хрватска и Савез књижевника Хрватске, на чијим су челима били тврдо проверени и лојални комунисти, што би сваком здравом логиком, са ове дистанце од пола века, водило ка једној могућој помисли: да је то, дакле, био план „из врха” културне политике СФРЈ, јер већ је десет година пре тог догађаја било много, исувише много међурепубличких проблема у Југославији који су заиста својом драматичношћу доводили у питање опстанак читаве заједнице, и тражени су многи излази, решења и путеви спаса. Решење је, као што је познато, и пронађено 1974. доношењем тзв. „Кардељевог” Устава који је седамнаест година касније омогућио уставни и легални распад земље на штету само једног народа – Срба, а који је по питању „слободе језика” и овлашћења република апсолутно испуњавао захтеве и хрватске Декларације и „Прољећара”из 1971. Крлежа је свој потпис одмах повукао (једини је повукао свој потпис од свих који су га дали) и неколико недеља после стишања буре дао је своју изјаву на Загребачком књижевном петку:

„Српски и хрватски језик су један језик, кога су Срби увек звали својим српским именом, а Хрвати својим српским именом”. 

Крлежино „пријатељевање” с Фрањом Туђманом током шездесетих и почетком седамдесетих била је, очито, велика заблуда од стране Мирослава Крлеже. „Крлежа се радовао људима попут Туђмана, интелектуалаца и комуниста који су из Београда дошли у Хрватску да помогну даљи напредак социјализма”, писао је Предраг Матвејевић. Треба споменути и да је Туђман тада био угледни југословенски генерал, предавач на војним школама, и историчар, и који је у својим књигама писао „да наши народи не могу опстати ако су подељени, већ само ако су заједно”, Туђман у својој књизи Рат против рата из 1957. године смело пише: „За све недаће и проблеме међу нашим народима криве су Цркве, а понајвише Католичка црква!” Но, после угушења Маспока 1971. и Туђмановог хапшења, Крлежа је и даље одржавао контакте с њим, заблудно мислећи да се тада већ бивши генерал ЈНА Фрањо Туђман у свом основном хтењу бори за више слободе, све до краја осамдесетих година, када је, по сећању Предрага Матвејевића Крлежа заувек раскантао са тада умногоме националистички острашћеним Туђманом. Матвејевић је сведочио да је на једној вечери код Туђманових у стану, расправљајући о националним темама, Туђман изустио о Босни: „Ми ћемо помаћи границу до Дрине, као што је била Бановина Хрватска!”

Крлежа је пренеражен викнуо: „Шта?! Зар опет да ратујемо са Србима и Босанцима?!” Устао је од стола и отишао. Матвејевић касније сведочи и да му је Крлежа огорчен рекао за Туђмана: „Клоните се тога човјека! То је опасан човјек!” „Није више хтио ни да чује ни да види Туђмана”, спомиње Предраг Матвејевић у поговору у своје књиге Разговори с Крлежом.

Но, што се, пак, тиче негативних Крлежиних односа спрам српске културе после 1945, који су заиста минорни, који се односе на Крлежин рад на можебити кривом тумачењу неких историјских чињеница у Енциклопедији Лексикографског Завода, чији је био директор, и у својој, више пута исказаној, тврдњи да Дубровачка књижевност „није српска већ хрватска”,  Крлежа је, дакако и без двојбе, као лојални војник  своје Партије – то радио по жељи и наредби тадашње псеудокомунистичке Брозове идеологије, у чијој је немилости био након 1945. и полемике са Титом, када му је све било „опроштено”. Јер, човек, писац, уметник и ерудита који говори о српском народу као „најпросвећенијем јужнославенском народу” 1914, засигурно није својом вољом негирао право тога народа да своје манастире и црвке зове својим, српским наслеђем, а не византијским.

Крлежино „негирање” јасеновачког геноцида пука је и злонамерна измишљотина и политичка подвала. Крлежа никада ни јавно, ни тајно, ни писано, ни усмено, није изрекао нити једну једину реч која умањује страхоте усташких злочина над невиним српским цивилима, осим ове тврдње:

„Јасеновац ће се Хрватима увијек, као утвара, враћати, тачно у поноћ.”

За све време Крлежиног тродеценијског уредниковања Југословенском Енциклопедијом, под чланком „Јасеновац”, стајала је цифра свеукупног броја жртава: седам стотина хиљада – од 1954. до 1990. када се брише, и на њено место ставља процена Туђмановог Института за хисторију радничког покрета из 1971. године: „од седамдесет до осамдесет тисућа” жртава.

На питање Данила Киша: зашто не учини нешто ауторитетом своје личности како би се стање у Југославији и култури бар мало поправило, како у односима Срба и Хрвата, тако и по питању језика и друштвених догађаја и потреса, велики југословенски књижевник Крлежа који је силом прилика био дворски писац, слегнуо је раменима и искрено рекао:

„Данилушка, шта може ту једна старкеља да учини, моје мјешање у те ствари личило би на давање шамара локомотиви!”

Као и сви велики писци, Мирослав Крлежа био је велика, особита, сложена и контрадикторна појава. Свако једнострано и искључиво посматрање Крлежиног дела, а посебно у српској култури, попут оних старих идиотских фраза „да је Крлежа био мрзитељ Срба” одраз су примитивизма, и такво резоновање погубно је понајвише за оне који тако гледају и тумаче, то јест за нашу културу и литературу.

Она мисао Петера Хандкеа „да једино контрадикторност води ка Истини” мора бити аксиом књижевног и уметничког проматрања сваке појаве па и дела велико књижевника Мирослава Крлеже.

2020.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: