detalj slike: KRK Art dizajn

FATALNA ZAMENA

Ne znam tačno kad sam se srela sa sobom i kako je taj susret izgledao. Zatamnili su ga drugi događaji. To sigurno nije bilo u trenutku kada sam, nepozvana, ušla u (amfi)t e -  t a r rođenih. Tada sam, otkinuvši se sa pupčane vrpce, kao metak prozviždala kroz katakombe majčine utrobe. Na opšte zaprepašćenje prisutnih aterirala sam glavom. Modri i pihtijasti deminutiv, ljudskog oblika, koji se zakoprcao po podu, toliko je uplašio moje roditelje, da im i danas drhte kosti.

* * *

Budući da sam stalno istrčavala iz sebe, kao iz tuđeg dvorišta, da bih se srela sa putnicima, koji su iza sebe ostavljali ljušturu telesnog oblika, kako bi lakše plutali kroz etar vremena, nije ni čudo što više pamtim njih nego susrete sa sobom.

U rosi zenica još čuvam azur jednog pogleda, koji se u vodopadima prelivao u mene. Galebovi moje duše, opet, lete tamo. Gledam ih kako se provlače kroz zamršene niti razgovora, u koji se sad uplela i žena Maska. Posle svakog zamaha krilima, u vazduhu zasvetle varnice. Deset pokreta krilima u jednoj sekundi ni pogled ne može da prati, pa je sasvim razumljivo što se vazduh pri takvoj brzini previše zagreva i varniči. Skoro da ne primećuju evropski deo Sredozemnog mora.

Na takvom letu pozavideo bi im i marabu iz Kenije, čiji raspon krila od četiri metra ne bi bio dovoljan da ih nadmaši.

* * *

Sećanja su mi tako sveža, kao da sam samo pre nekoliko sati, a ne pre toliko godina, šetala sa Ismailom strmim ulicama, koje su nas vodile do kamenih rtova i jahting-luke.

Uveče smo sedeli na skveru, slušali andaluzijsku muziku i gledali kako se spaja nebesko i morsko plavetnilo i razliva niz ozarenu belinu luksuznih kuća i kafea. Senke tirkizno-plavih žaluzina, urešenih čipkama od kovanog gvožđa, mazno su skakutale po fasadama i bacale se u zagrljaj vitkim čempresima. Ulazna vrata - ta velika usta kuća - pri svakom otvaranju otkrivala su bajkovitu raskoš odaja.

* * *

Misterije su zanimljive sve dok ne uđu u naš život. Tada je već kasno da se izborimo sa njima. Ne samo da nas vuku za nos, već kao vešti majstori haosa i pometnje rade sa nama što im je volja.

Evo kako je mene zbunio čovek sa senkom:

– Your palm, madam...

O kakvoj je palmi reč?

Visoki Arapin dahom je ispisivao neke hijeroglife u vazduhu. Moje neizgovoreno pitanje zurilo je u mršavu senku koju je sa lakoćom dodirnuo čelom pri dubokom naklonu. Senka se pridigla, mljacnula ustima i sočno ga poljubila. Kada se uspravio, lice mu je buknulo kao bulka. Upirao je kažiprst desne ruke u levi dlan.

 ... Palmistry... destiny...

Buknulo je i moje lice. Od stida. Palma je samo jedno značenje. Kako se nisam setila drugog? U magnovenju pružila sam ruku...

Ta reakcija probudila je tek usnulu svest. Pospana i podbula, od stalnog bdenja, trapavo je istrčala na scenu i povukla ruku. Zagledala sam se u njene podočnjake tako da mi je promaklo ono najvažnije.

Šta je izazvalo prigušeni krik?

Kada sam se okrenula, Tunižanin je još držao šaku na ustima. Ne znam šta je video na mom dlanu. Otišao je bez ijedne reči, čak i bez pozdrava naklonom.

* * *

Sidi Bu Said (Sidi Bou Said)  zaista liči na carstvo plavetnila i magije. Zato umetnici iz celog sveta dolaze u to malo seoce. Naročito slikari. Ne samo zbog nadahnuća i inspiracije. Mnogo više zbog uverenja da ovde snovi direktno utiču na javu.

Kada je Antonio Rivas ovamo došao iz Španije, nije više ni pomislio da se vrati. Nije se mnogo dvoumio između dva izazova. Trgovina će mu biti glavno zanimanje, a slikarstvo hobi. Znatno brže nego što je očekivao rezultati su bili vidljivi. U svoj početni kapital, za dve godine, uknjižio je dva čamca i jedan brod. Možda bi se time i zadovoljio da ga posesivna izabranica - trgovina, svojom škorpijskom glađu za uspehom, nije uvukla u dublje vode.

Ponekad mu je bilo žao ljudi, koji su zbog njega osiromašili, ali ga to nije, previše, opterećivalo. Mučilo ga je nešto drugo. Jedan tuđi san. Uljez koji se uvukao u njegove snove.

Toga je postao svestan tek kada se probudio jednog petka popodne. Retko kad bi zaspao posle ručka. Nije čak ni u Španiji spavao za vreme sieste. Tog petka zaspao je u fotelji. Sve što je posle toga usledilo ličilo je na snovidni film.

Najpre su u kadar ušli nepoznati fluidni likovi. Lako su menjali fizički oblik. Mogli su da se smanje ili povećaju po potrebi. Jurili su se oko nekog stola i protrčavali jedni kroz druge. Padali ničice i dizali se do oblaka.

Usledilo je kratko zatamnjenje posle koga je kroz lepezu svetlosti mogao, doduše sa velikim naprezanjem, da vidi nešto jasnije slike. Vidno iznenađen, prepoznao je sebe, zapravo, svog dvojnika. Prilazio je tom istom stolu, za kojim su sedeli i bučno razgovarali tek prispeli putnici.

Bože, kako su mu brkovi smešni! Nikad jasnije nije video svoj profil. Nos mu je veći i deblji. A tek uši! Zar su toliko klempave?

Tek kada je seo, pogledali su se direktno. Face to face.

Nakašljao se da skrene pažnju na sebe, ali ga dvojnik nije čuo. Nazdravljao je dami preko puta. Dok su se još gledali, namignuo mu je dva puta. Opet ništa.

Neočekivano, film se prekida. Posle tog kratkog prekida, vrpca se lagano pokrenula. Usledile su sekvence sa razvodnjenim i nepovezanim slikama: kroz maglu promiče neka glava sa gustom, kovrdžavom kosom... pretvara se u balon... oko nje se umnožavaju fluidne aveti... ceo horizont je crven...

Traka se opet zaustavila. Pauza je, ovog puta, bila duža. Kao da je neko u tom času, posle premotavanja trake izoštravao sliku. Sledeća sekvenca je sasvim jasna. Olujni talasi odnose deo obale... Voda guta sve... Potop bez Nojeve barke! Deo po deo kopna nestaje.

– Nema mi spasa – šapuće, jedva čujno, i krsti se. Sam je u kući.

Vratio bi sada i bazar, u kojem se kupovala najbolja koža, i plantažu mandarina, da je bivši vlasnik živ. Dobio ih je za jedno veče na kocki, ali na prevaru.

Bog sve vidi. Sve zna.

Platio je njegovom susedu veliku sumu novca da mu u piće sipa neki opojni narkotik...

Sve što sad ima ništa ne vredi. Više vredi onaj kaktus bez bodlja u Hamametu, u blizini njegove plantaže.

Koliko je ljubavi bilo u tom siromahu koji ga je odnegovao! Svaki dan je razgovarao sa svojom biljkom.

U početku svi su se smejali. Sad svi dolaze da ga vide. Ne mogu da se načude. Kaktus je poverovao čoveku! Prestao je da luči supstancu koja proizvodi bodlje. Naučnici su utvrdili da je u genskom kodu, potpuno, izbrisana poruka koja emituje opasnost...

Pomiren sa sudbinom, mrmljao je neku molitvu, kojom se verovatno opraštao od svega, kad je snažan vetar iz suprotnog pravca zaustavio talase i vratio ih nazad, preko dvorišne ograde. Voda se, naglo, povukla, jenjavala je i oluja, ali iznenađenje ga je sačekalo pred vratima. Samo što ih je otvorio, na prvom stepeniku, prepoznao je telo bez glave...

* * *

Ponovo sam pročitala deo priče, pisan pre nekoliko meseci.

Poslednja prazna kutija zevala je nemarno i gledala radoznalo kako listam papire. Čini mi se da je i ona volela da sačuvam neke rukopise. Bacala sam ih prilikom svake selidbe. Ne znam gde su ih sahranili. U meni su ostale samo njihove prazne humke.

Odjednom, zbunjeno je zadrhtala. Zadrhtala su i nedočitana slova na papiru. Ne bez razloga. Oštar zvuk zario se u pluća tišine. U istom trenutku odškrinula su se vrata.

– Da pogledaju sobe – zacvrkutala je vlasnica stana kroz poluotvorena vrata.

Veštim i uigranim grimasama pokrivala je lukav izraz lica, pretvarajući ga u zbunjenu nevinost. Sveže maske nisu mogle da sakriju bajati osmeh. Kao plesnivo i prekislo testo kipeo je niz napućene usne i lepio se po bradi i vratu. Ponekad bi veština zatajila i na ko(lažnim) maskama mogao se uočiti ogoljeni vidik č(istine). Biološki korektor brisao je naslage mutnih boja, ispod kojih se otkrivala realna slika njenog karaktera. Mada je žena Maska kratko zadržala prst na tasteru za zvonce, u ušima mi je još dugo odjekivalo nesnosno zvr... zvrrr... zv. r.. r... r.... r.

– U redu, evo...

Mrmljala sam, a nisam se pomerala ni korak.

– Brzo ćemo... Saše još nema?

Okrenula se prema dvojici mladića koji su, neodlučno, stajali iza nje i pozvala ih ljubazno:

– Izvol’ te, uđite!

* * *

Još samo nekoliko sitnica i knjiga nije bilo spakovano.

Prikupljala sam ih nespretno. Verovatno ih je moja grubost iznenadila. Neke su to podnele mirno. One najjogunastije otrgle su se i pale na tepih.

Debelo iskustvo podstanara nije me zaštitilo od veštoobrađenih mamaca. Naivno bih se upecala na galantnu ponudu na početku.

– Kao da ste u svojoj kući... nismo mi neki čudaci pa da nam smetaju posete... taman posla! Sve što Vam zatreba, slobodno, tražite...

Ponekad bi samo posle mesec-dva svaki dogovor bio izneveren. Kako su ti, neumoljivi, zelenaši gazili preko leševa svojih obećanja, bezbolno i lako, a da im, pritom, ni đonovi ne zasuze. Sve što sam mogla i ovog puta je da se, po ko zna koji put, uverim da je novac najsuroviji vladar. Svojim podanicima oduzima i dušu i razum.

Oba mladića su pokušala da mi pomognu. Nekako, u isti mah, svo troje dohvatili smo album. On se gicnuo, odvažno i smelo, i iskliznuo iz šatora ruku. Nismo stigli ni prste da razdvojimo, a on je, sav razlistan, ležao na leđima, posle strmoglavog lupinga.

– Is... mail?

Klimnula sam glavom. Bar tako mi se činilo. Ili je to bio neki drugi pokret? U svakom slučaju, bila je to neka nesvesna reakcija.

Podsvest je kao akumulaciono jezero. Neprekidno se puni i prazni, ali mutni talog, uvek, zadržava na svom dnu. I najednom, kada se najmanje nadamo, na površinu svesti izrnjaju gnjurci. U teškim rancima nose ostatke grešne prošlosti.

I pitanja i odgovori slili su se u jedan nemušti znak, rečitiji od govora, a koji može biti preveden ovako: laž nije mesto za skrivanje, istina će nas, uvek, pronaći.

Budući student stomatologije, u Jugoslaviji, tražio je stan, a našao mene - izgubljenu epizodu iz životne storije svoga brata, bez koje ne bi rešio enigmu njegovog nestanka.

* * *

Na putovanjima sam bila slobodna i svoja, a to znači izaći iz sebe i sretati se sa dušama, koje čiste i nage lebde u etru vremena. Ta veličanstvena seansa samo je sublimacija ranijih poznanstava i susreta kojih, svakako, nismo svesni. Ko zna gde su se i kad naše duše srele i upoznale da bi se, konačno, dodirnule kroz tela.

Jezik duše je jedini jezik koji se ne može naučiti. Jedinstven je i neponovljiv. Stvoren samo za uzvišeni govor osećanja. Svi ostali uglavnom zato i postoje da ga, bar delimično objasne.

Tela su releji za uspostavljanje veze i mediji za emitovanje tog uzvišenog govora kroz vibracije i talase.

Na jednom takvom putovanju upoznala sam Ismaila.

Ne propustite zalazak sunca u Sidi Bu Saidu! Nikad ga nećete zaboraviti.

Ovaj poziv, sa brojnih panoa u blizini aerodroma, bio je dovoljan da odustanem od izleta za Keruan i Nabel.

Osim toga, ovo poznato izletište blizu Kartagine nije mnogo udaljeno ni od Tunisa, glavnog grada istoimene države, tako da je, eventualna, dosada lako mogla biti izbegnuta. U toku jednog dana, ko je želeo, mogao je biti na sva tri mesta.

Dan sam provela u šetnji i kupanju. Na krstarenje sam zakasnila.

Ma koliko da sam zavolela neko mesto, nisam mogla dugo ostati u njemu. Nostalgija bi me snažno povukla nazad i ja sam joj, kao zahvalno kuče, lizala prste, srećna što se vraćam.

Izranjajući kroz penu talasa, obuhvatala sam pogledom egzotičnu i čarobnu lepotu Sidi Bu Saida. Poželela sam da tu ostanem zauvek. I baš, u tom trenutku, zažario se vazduh...

Čovek - ptica, tako je meni izgledao skakač sa visoke stene, poleteo je prema meni. Podigla sam glavu još više. Sve se umirilo. Sunce je zastalo. I ptice u letu. Vetar je cupkao u mestu, blago podižući talase... i ja i letač zaustavili smo dah.

Iz njegovih zenica u mene se prelivao vodopad neba, sa srebrnim zvezdama...

Sve drugo ne umem da opišem. Ne verujem da je to mogao i Ismail.

* * *

Zaista, čudni su putevi Gospodnji!

Na jednom hodočašću Ismailova porodica se sprijateljila sa nekim Muslimanima iz Sarajeva. Povremeno su se posećivali. Činjenica da je već nekoliko puta bio u Jugoslaviji znatno nam je olakšala sporazumevanje. Zbog nekih Srba, koje je tada upoznao, i koji su mu bili dragi, počeo je da uči i naš jezik. Jedno vreme bio je i turistički vodič za turiste iz naše zemlje.

Te iste večeri otišli smo na jahtu Antonio Rivas. Pili smo, uglavnom, ista pića, meni nepoznate koktele sa džinom, kamparijem, sokovima od ananasa i nara i ko zna čega još.

Najviše su mi se dopadali mali kišobrani od limunova i cvetova azaleja, na plastičnim drškama, pobodeni u čaše. Iznad nas su plovili „oblaci u pubertetu”. Štipkali su zvezde i zacenjivali se od smeha.

Gosti su poručivali riblje specijalitete, rakove, školjke i druge morske plodove, garnirane sa raznovrsnim i raznobojnim dodacima plodova sa kopna. Dimljeno meso od hobotnice i francuska vina konzumirali su, sa najvećim uživanjem Italijani, koji su sa mnom tog jutra doputovali. Izazvane tim užitkom, vodene čežnje želudaca, gostiju i konobara, u slapovima, su se obrušavale niz usta...

Meni je kod drugog zalogaja riblja kost zastala u grlu.

Zagrcnula sam se, osećajući se toliko neprijatno, da sam poželela da pobegnem bez traga. To bi već bilo i previše. Ionako su svi buljili u mene.   Brisala sam parčiće nesažvakane hrane, koji su se iz mog ždrela rasuli po besprekorno čistom stolnjaku sa izvezenim ružama, a suze su se kao perle skotrljale u Ismailovu otvorenu šaku.

Drugom rukom mahnuo je konobaru.

– Da smo u Brazilu, kupio bih leptire.

Nisam razumela šta pokušava da mi kaže.

– Ne znaš zašto?

I dalje sam ćutala.

– Gledao sam amazonske leptire kako piju suze.

On je, u stvari, pokušavao da me izvuče iz neprijatne situacije.

– Ništa ne izmišljam. Stvarno je tako. Da... da... zbog soli... ali bolje je da ih sačuvam.

I, pre nego što je konobar stigao, bile su u čaši. Iz čaše su prešle u malu staklenu posudu, sa hermetičkim zatvaračem, koju je usput kupio.

* * *

Posle Habiba Burgibe, bivšeg predsednika Tunisa, koji ovde ima sasvim mali letnjikovac, najzvučnije je ime Antonia Rivasa. Nedavno je svom nemalom imetku dodao i deo obale.

No jedna neobična pojedinost mnoge je zaintrigirala. Već mesec dana nije dolazio u restorane na obali ni na jahtu. Kakvo je tek iznenađenje izazvala vest o prodaji svih nekretnina, i to po nepojmljivo niskim cenama.

Priču o Antoniu Rivasu poželela sam da napišem, već posle nekoliko meseci, kada su, posle njegove smrti, pronašli beleške koje je uredno vodio.

Ni govora da je tu nešto bilo o imovini i intimi!

Pisao je o nekom ko mu je ulazio u snove i progonio ga. Nikako nije mogao da mu utvrdi identitet, a zadao mu je toliko straha, jer se potera nastavljala iz noći u noć, da više nije smeo ni kročiti u vodu, a kamoli plivati ili roniti. Uzalud je smišljao načine kako da doskoči nepoznatom posetiocu. Satima ga je čekao, budan, u zasedi. U zoru bi bio toliko iscrpljen, pa bi samo tren opuštanja bio dovoljan da se oči sklope. Uvežbao je čak i buđenje u drugoj fazi sna, što mu je bilo i najteže, jer tada dolazi do uspavljivanja i najupornijih, ali mu ni to nije pomoglo.

Uvek postoji neko ko više može i zna, pa samim tim i dovoljno dugo da čeka svoj trenutak, a to je nepoznati, nesumljivo, znao.

Sve je uradio kako treba. Čak se i probudio brže nego što je planirao.

– E, sad mi nećeš umaći – poručio je beguncu (jer je sad on jurio progonitelja).

Možda i ne bi da se nije protegao i zevnuo. I eto prilike da se snalažljivi uzurpator, hitrim premetom, prebaci na željeno mesto - u REM - stadium, u kojem sve vidiš i sve znaš, a ništa ne možeš. Znaš da sanjaš i šta sanjaš. Puls je ubrzan. Ispod sklopljenih kapaka pomeraju se očne jabučice, ali mišići su tromi i mlohavi, ni pokret da naprave.

* * *

Priču, naravno, nikad nisam završila, a nije ni Antonio Rivas spasao glavu, kada se odselio. Otišao je na izlet sa porodicom i prijateljima. Potajno je želeo da se i sam provoza gliserom, da oseti milovanje mora, kao nekad, i da roni u njegove dubine. Gotovo ceo život proveo je uz more. More je bio i sam, i sva platna, koja je naslikao, odjeci su „rapsodije u plavom”.

Šetao je obalom, primetno setan, misleći o tome kako će se jednog dana osmeliti i sa žarom neustrašivog moreplovca opet otisnuti niz pučinu, kad se deo kopna, podlokan vodom, prosto otkinuo...

Čak i da nije udario glavom u šiljati vrh stene, ko zna da li bi od straha i pokušao da pliva.

* * *

Ne znam šta je bilo sa Ismailom. Pisao mi je o Rivasu i o svom dolasku u Jugoslaviju. Nisam otišla da ga sačekam. Verovatno je iz Beograda otišao u Sarajevo.

Nisam zaboravila nijedan tren koji smo proveli zajedo. Ni boju njegovog glasa. Ni erotsku lavu mišića, što je kuljala kroz vrelu bronzu njegove kože i palila baklje požude u vazduhu.

I sad mi se čini da vidim velikog leptira, koji će nas odneti u predele gde reči cvetaju i dodiri pevaju. Možda ga i nismo izmislili. Možda negde i postoji.

Nismo se rastali kad sam otišla, mada se nešto čudno događalo sa mediteranskom egzotikom. Boje su, naglo, bledele i gubile živopisni pigment afričkog podneblja. Opojni mirisi cveća i južnog voća rasplinjavali su se i nisu više dopirali do mojih nozdrva.

Ali, nažalost, jesmo kada sam u novinama pročitala zastrašujuće vesti o trgovini belim robljem i videla kako na surčinskom aerodromu posebno proveravaju grupu muslimanskih hodočasnika.

Svi od reda klečali su na malim prostirkama i klanjali se Alahu. Tom činu prisustvovali su, njihovi intimni prijatelji (ako ih tako mogu nazvati) - posude za ličnu higijenu. One su poslušno i dobrodušno čekale da se molitva završi, pa da, opet, zajedno sa svojim vlasnicima pođu u predvorje malobrojnih i po pravilu zauzetih toaletnih prostorija.

 Čekali su i policajci, mada im se prilično žurilo. Videlo se to po nervoznom cupkanju nogu i skupljanju šaka u pesnice.

Od tada nikako nisam mogla da se oslobodim projekcija, koje su snimale skrivene kamere mojih pretpostavki, rođenih u mutnoj viziji slutnje.

Ponekad sam zalazila u Ismailovu brojnu porodicu. Oni me, naravno, nisu videli. Muškarci su pušili nargilu. Buljuk dece tiskao se oko njih. Neka su možda njegova? Čupkaju im zamršene brade i zadižu galabije (duge bele haljine).

Negde u meni odjekivao je radosni vrisak i zvonki smeh dece. Radost im je nadimala obraščiće kad bi u samo nekoliko poteza odmotala turbane sa glava muškaraca. Potom bi otrčala do kuhinje da od majki, tetaka ili baka, zavisno od toga ko je bio zadužen za spremanje hrane, uzmu parče bureka, baklavu ili neki drugi kolač.

Ruka mi je poželela da ih štipne za bucmaste krofne obraščića u trenu, kad su ti ljupki vragolani, priljubljeni uz noge nasmejanih žena, udisali mirise prolećnog cveća sa dugih, širokih dimija. U njihove prćaste nosiće uvlačio se dah poljskog cveća sa dimija i oblagao svilu nozdrva, nagriženu žestokim vonjom nikotina.

Lojna isparenja upijala su u sebe sve kuhinjske pare i kondenzovala se u pokretnu zavesu, kroz koju se provlačio nikotin i sve te arome upijao i raznosio po odajama.

Drugi put sam videla Ismaila kako ženama spušta feredže do pola vrata pre nego što izađu na ulicu. Tada bi laste njegovih poljubaca sletale na njihova ramena da im požele srećan put i brz povratak na jug porodičnog kontinenta.

Sve mi je to bilo simpatično i drago, dok se nije pojavila prva fatalna slutnja: da li se u liku jednog tako nežnog, romantičnog i otmenog bića krije gramzivi trgovac? Hladnokrvni i okrutni trgovac ljudskim životima.

  * * *

Nikako da razlučim šta je istina od onoga što mi je Antonio Rivas rekao, kada sam ga, OVDE, srela. Ako sam dobro razumela, on je sada drugima ulazio u snove. Ko sam to ja, pitao me podrugljivo, pa da pišem o njemu.

Dok sam bila živa, misli su mi bile nezaštićene tajnom šifrom. Nije bilo potrebno da ih čita. Sama sam pisala svoj dosije, jer sam govoreći onako kako mislim, zapravo, ono što mislim, naivno, odavala sebe.

– Ismail je pre tebe stigao ovamo, ali ga više nikad nećeš sresti.

– Zašto?!

– Pitaj Sašu. I on je te godine bio u Sarajevu.

Setila sam se da je Saša jedne noći premotavao traku sa moje skrivene kamere. Zujanje me i probudilo.

Da li je on u svom traganju za čuvenim trgovcem belim robljem zalutao i stigao na pogrešnu adresu ili je lovio pravog čoveka?!

Zaista ne znam, ali me grize savest. Kao ajkula svoj plen. Bolno slušam hrskavi jauk mesa između njenih zuba.

Biće mi lakše kad ostanem bez tela...

PODELITE OVAJ TEKST NA: