детаљ слике: КРК Арт дизајн

ФАТАЛНА ЗАМЕНА

Не знам тачно кад сам се срела са собом и како је тај сусрет изгледао. Затамнили су га други догађаји. То сигурно није било у тренутку када сам, непозвана, ушла у (амфи)т е -  т а р рођених. Тада сам, откинувши се са пупчане врпце, као метак прозвиждала кроз катакомбе мајчине утробе. На опште запрепашћење присутних атерирала сам главом. Модри и пихтијасти деминутив, људског облика, који се закопрцао по поду, толико је уплашио моје родитеље, да им и данас дрхте кости.

* * *

Будући да сам стално истрчавала из себе, као из туђег дворишта, да бих се срела са путницима, који су иза себе остављали љуштуру телесног облика, како би лакше плутали кроз етар времена, није ни чудо што више памтим њих него сусрете са собом.

У роси зеница још чувам азур једног погледа, који се у водопадима преливао у мене. Галебови моје душе, опет, лете тамо. Гледам их како се провлаче кроз замршене нити разговора, у који се сад уплела и жена Маска. После сваког замаха крилима, у ваздуху засветле варнице. Десет покрета крилима у једној секунди ни поглед не може да прати, па је сасвим разумљиво што се ваздух при таквој брзини превише загрева и варничи. Скоро да не примећују европски део Средоземног мора.

На таквом лету позавидео би им и марабу из Кеније, чији распон крила од четири метра не би био довољан да их надмаши.

* * *

Сећања су ми тако свежа, као да сам само пре неколико сати, а не пре толико година, шетала са Исмаилом стрмим улицама, које су нас водиле до камених ртова и јахтинг-луке.

Увече смо седели на скверу, слушали андалузијску музику и гледали како се спаја небеско и морско плаветнило и разлива низ озарену белину луксузних кућа и кафеа. Сенке тиркизно-плавих жалузина, урешених чипкама од кованог гвожђа, мазно су скакутале по фасадама и бацале се у загрљај витким чемпресима. Улазна врата - та велика уста кућа - при сваком отварању откривала су бајковиту раскош одаја.

* * *

Мистерије су занимљиве све док не уђу у наш живот. Тада је већ касно да се изборимо са њима. Не само да нас вуку за нос, већ као вешти мајстори хаоса и пометње раде са нама што им је воља.

Ево како је мене збунио човек са сенком:

– Your palm, madam...

О каквој је палми реч?

Високи Арапин дахом је исписивао неке хијероглифе у ваздуху. Моје неизговорено питање зурило је у мршаву сенку коју је са лакоћом додирнуо челом при дубоком наклону. Сенка се придигла, мљацнула устима и сочно га пољубила. Када се усправио, лице му је букнуло као булка. Упирао је кажипрст десне руке у леви длан.

 ... Palmistry... destiny...

Букнуло је и моје лице. Од стида. Палма је само једно значење. Како се нисам сетила другог? У магновењу пружила сам руку...

Та реакција пробудила је тек уснулу свест. Поспана и подбула, од сталног бдења, трапаво је истрчала на сцену и повукла руку. Загледала сам се у њене подочњаке тако да ми је промакло оно најважније.

Шта је изазвало пригушени крик?

Када сам се окренула, Тунижанин је још држао шаку на устима. Не знам шта је видео на мом длану. Отишао је без иједне речи, чак и без поздрава наклоном.

* * *

Сиди Бу Саид (Sidi Bou Said)  заиста личи на царство плаветнила и магије. Зато уметници из целог света долазе у то мало сеоце. Нарочито сликари. Не само због надахнућа и инспирације. Много више због уверења да овде снови директно утичу на јаву.

Када је Антонио Ривас овамо дошао из Шпаније, није више ни помислио да се врати. Није се много двоумио између два изазова. Трговина ће му бити главно занимање, а сликарство хоби. Знатно брже него што је очекивао резултати су били видљиви. У свој почетни капитал, за две године, укњижио је два чамца и један брод. Можда би се тиме и задовољио да га посесивна изабраница - трговина, својом шкорпијском глађу за успехом, није увукла у дубље воде.

Понекад му је било жао људи, који су због њега осиромашили, али га то није, превише, оптерећивало. Мучило га је нешто друго. Један туђи сан. Уљез који се увукао у његове снове.

Тога је постао свестан тек када се пробудио једног петка поподне. Ретко кад би заспао после ручка. Није чак ни у Шпанији спавао за време сиесте. Тог петка заспао је у фотељи. Све што је после тога уследило личило је на сновидни филм.

Најпре су у кадар ушли непознати флуидни ликови. Лако су мењали физички облик. Могли су да се смање или повећају по потреби. Јурили су се око неког стола и протрчавали једни кроз друге. Падали ничице и дизали се до облака.

Уследило је кратко затамњење после кога је кроз лепезу светлости могао, додуше са великим напрезањем, да види нешто јасније слике. Видно изненађен, препознао је себе, заправо, свог двојника. Прилазио је том истом столу, за којим су седели и бучно разговарали тек приспели путници.

Боже, како су му бркови смешни! Никад јасније није видео свој профил. Нос му је већи и дебљи. А тек уши! Зар су толико клемпаве?

Тек када је сео, погледали су се директно. Face to face.

Накашљао се да скрене пажњу на себе, али га двојник није чуо. Наздрављао је дами преко пута. Док су се још гледали, намигнуо му је два пута. Опет ништа.

Неочекивано, филм се прекида. После тог кратког прекида, врпца се лагано покренула. Уследиле су секвенце са разводњеним и неповезаним сликама: кроз маглу промиче нека глава са густом, коврџавом косом... претвара се у балон... око ње се умножавају флуидне авети... цео хоризонт је црвен...

Трака се опет зауставила. Пауза је, овог пута, била дужа. Као да је неко у том часу, после премотавања траке изоштравао слику. Следећа секвенца је сасвим јасна. Олујни таласи односе део обале... Вода гута све... Потоп без Нојеве барке! Део по део копна нестаје.

– Нема ми спаса – шапуће, једва чујно, и крсти се. Сам је у кући.

Вратио би садa и базар, у којем се куповала најбоља кожа, и плантажу мандарина, да је бивши власник жив. Добио их је за једно вече на коцки, али на превару.

Бог све види. Све зна.

Платио је његовом суседу велику суму новца да му у пиће сипа неки опојни наркотик...

Све што сад има ништа не вреди. Више вреди онај кактус без бодља у Хамамету, у близини његове плантаже.

Колико је љубави било у том сиромаху који га је однеговао! Сваки дан је разговарао са својом биљком.

У почетку сви су се смејали. Сад сви долазе да га виде. Не могу да се начуде. Кактус је поверовао човеку! Престао је да лучи супстанцу која производи бодље. Научници су утврдили да је у генском коду, потпуно, избрисана порука која емитује опасност...

Помирен са судбином, мрмљао је неку молитву, којом се вероватно опраштао од свега, кад је снажан ветар из супротног правца зауставио таласе и вратио их назад, преко дворишне ограде. Вода се, нагло, повукла, јењавала је и олуја, али изненађење га је сачекало пред вратима. Само што их је отворио, на првом степенику, препознао је тело без главе...

* * *

Поново сам прочитала део приче, писан пре неколико месеци.

Последња празна кутија зевала је немарно и гледала радознало како листам папире. Чини ми се да је и она волела да сачувам неке рукописе. Бацала сам их приликом сваке селидбе. Не знам где су их сахранили. У мени су остале само њихове празне хумке.

Одједном, збуњено је задрхтала. Задрхтала су и недочитана слова на папиру. Не без разлога. Оштар звук зарио се у плућа тишине. У истом тренутку одшкринула су се врата.

– Да погледају собе – зацвркутала је власница стана кроз полуотворена врата.

Вештим и уиграним гримасама покривала је лукав израз лица, претварајући га у збуњену невиност. Свеже маске нису могле да сакрију бајати осмех. Као плесниво и прекисло тесто кипео је низ напућене усне и лепио се по бради и врату. Понекад би вештина затајила и на ко(лажним) маскама могао се уочити огољени видик ч(истине). Биолошки коректор брисао је наслаге мутних боја, испод којих се откривала реална слика њеног карактера. Мада је жена Маска кратко задржала прст на тастеру за звонце, у ушима ми је још дуго одјекивало несносно звр... звррр... зв. р.. р... р.... р.

– У реду, ево...

Мрмљала сам, а нисам се померала ни корак.

– Брзо ћемо... Саше још нема?

Окренула се према двојици младића који су, неодлучно, стајали иза ње и позвала их љубазно:

– Извол’ те, уђите!

* * *

Још само неколико ситница и књига није било спаковано.

Прикупљала сам их неспретно. Вероватно их је моја грубост изненадила. Неке су то поднеле мирно. Оне најјогунастије отргле су се и пале на тепих.

Дебело искуство подстанара није ме заштитило од вештообрађених мамаца. Наивно бих се упецала на галантну понуду на почетку.

– Као да сте у својој кући... нисмо ми неки чудаци па да нам сметају посете... таман посла! Све што Вам затреба, слободно, тражите...

Понекад би само после месец-два сваки договор био изневерен. Како су ти, неумољиви, зеленаши газили преко лешева својих обећања, безболно и лако, а да им, притом, ни ђонови не засузе. Све што сам могла и овог пута је да се, по ко зна који пут, уверим да је новац најсуровији владар. Својим поданицима одузима и душу и разум.

Оба младића су покушала да ми помогну. Некако, у исти мах, сво троје дохватили смо албум. Он се гицнуо, одважно и смело, и исклизнуо из шатора руку. Нисмо стигли ни прсте да раздвојимо, а он је, сав разлистан, лежао на леђима, после стрмоглавог лупинга.

– Ис... маил?

Климнула сам главом. Бар тако ми се чинило. Или је то био неки други покрет? У сваком случају, била је то нека несвесна реакција.

Подсвест је као акумулационо језеро. Непрекидно се пуни и празни, али мутни талог, увек, задржава на свом дну. И наједном, када се најмање надамо, на површину свести изрњају гњурци. У тешким ранцима носе остатке грешне прошлости.

И питања и одговори слили су се у један немушти знак, речитији од говора, а који може бити преведен овако: лаж није место за скривање, истина ће нас, увек, пронаћи.

Будући студент стоматологије, у Југославији, тражио је стан, а нашао мене - изгубљену епизоду из животне сторије свога брата, без које не би решио енигму његовог нестанка.

* * *

На путовањима сам била слободна и своја, а то значи изаћи из себе и сретати се са душама, које чисте и наге лебде у етру времена. Та величанствена сеанса само је сублимација ранијих познанстава и сусрета којих, свакако, нисмо свесни. Ко зна где су се и кад наше душе среле и упознале да би се, коначно, додирнуле кроз тела.

Језик душе је једини језик који се не може научити. Јединствен је и непоновљив. Створен само за узвишени говор осећања. Сви остали углавном зато и постоје да га, бар делимично објасне.

Тела су релеји за успостављање везе и медији за емитовање тог узвишеног говора кроз вибрације и таласе.

На једном таквом путовању упознала сам Исмаила.

Не пропустите залазак сунца у Сиди Бу Саиду! Никад га нећете заборавити.

Овај позив, са бројних паноа у близини аеродрома, био је довољан да одустанем од излета за Керуан и Набел.

Осим тога, ово познато излетиште близу Картагине није много удаљено ни од Туниса, главног града истоимене државе, тако да је, евентуална, досада лако могла бити избегнута. У току једног дана, ко је желео, могао је бити на сва три места.

Дан сам провела у шетњи и купању. На крстарење сам закаснила.

Ма колико да сам заволела неко место, нисам могла дуго остати у њему. Носталгија би ме снажно повукла назад и ја сам јој, као захвално куче, лизала прсте, срећна што се враћам.

Израњајући кроз пену таласа, обухватала сам погледом егзотичну и чаробну лепоту Сиди Бу Саида. Пожелела сам да ту останем заувек. И баш, у том тренутку, зажарио се ваздух...

Човек - птица, тако је мени изгледао скакач са високе стене, полетео је према мени. Подигла сам главу још више. Све се умирило. Сунце је застало. И птице у лету. Ветар је цупкао у месту, благо подижући таласе... и ја и летач зауставили смо дах.

Из његових зеница у мене се преливао водопад неба, са сребрним звездама...

Све друго не умем да опишем. Не верујем да је то могао и Исмаил.

* * *

Заиста, чудни су путеви Господњи!

На једном ходочашћу Исмаилова породица се спријатељила са неким Муслиманима из Сарајева. Повремено су се посећивали. Чињеница да је већ неколико пута био у Југославији знатно нам је олакшала споразумевање. Због неких Срба, које је тада упознао, и који су му били драги, почео је да учи и наш језик. Једно време био је и туристички водич за туристе из наше земље.

Те исте вечери отишли смо на јахту Антонио Ривас. Пили смо, углавном, иста пића, мени непознате коктеле са џином, кампаријем, соковима од ананаса и нара и ко зна чега још.

Највише су ми се допадали мали кишобрани од лимунова и цветова азалеја, на пластичним дршкама, пободени у чаше. Изнад нас су пловили „облаци у пубертету”. Штипкали су звезде и зацењивали се од смеха.

Гости су поручивали рибље специјалитете, ракове, шкољке и друге морске плодове, гарниране са разноврсним и разнобојним додацима плодова са копна. Димљено месо од хоботнице и француска вина конзумирали су, са највећим уживањем Италијани, који су са мном тог јутра допутовали. Изазване тим ужитком, водене чежње желудаца, гостију и конобара, у слаповима, су се обрушавале низ уста...

Мени је код другог залогаја рибља кост застала у грлу.

Загрцнула сам се, осећајући се толико непријатно, да сам пожелела да побегнем без трага. То би већ било и превише. Ионако су сви буљили у мене.   Брисала сам парчиће несажвакане хране, који су се из мог ждрела расули по беспрекорно чистом столњаку са извезеним ружама, а сузе су се као перле скотрљале у Исмаилову отворену шаку.

Другом руком махнуо је конобару.

– Да смо у Бразилу, купио бих лептире.

Нисам разумела шта покушава да ми каже.

– Не знаш зашто?

И даље сам ћутала.

– Гледао сам амазонске лептире како пију сузе.

Он је, у ствари, покушавао да ме извуче из непријатне ситуације.

– Ништа не измишљам. Стварно је тако. Да... да... због соли... али боље је да их сачувам.

И, пре него што је конобар стигао, биле су у чаши. Из чаше су прешле у малу стаклену посуду, са херметичким затварачем, коју је успут купио.

* * *

После Хабиба Бургибе, бившег председника Туниса, који овде има сасвим мали летњиковац, најзвучније је име Антониа Риваса. Недавно је свом немалом иметку додао и део обале.

Но једна необична појединост многе је заинтригирала. Већ месец дана није долазио у ресторане на обали ни на јахту. Какво је тек изненађење изазвала вест о продаји свих некретнина, и то по непојмљиво ниским ценама.

Причу о Антониу Ривасу пожелела сам да напишем, већ после неколико месеци, када су, после његове смрти, пронашли белешке које је уредно водио.

Ни говора да је ту нешто било о имовини и интими!

Писао је о неком ко му је улазио у снове и прогонио га. Никако није могао да му утврди идентитет, а задао му је толико страха, јер се потера настављала из ноћи у ноћ, да више није смео ни крочити у воду, а камоли пливати или ронити. Узалуд је смишљао начине како да доскочи непознатом посетиоцу. Сатима га је чекао, будан, у заседи. У зору би био толико исцрпљен, па би само трен опуштања био довољан да се очи склопе. Увежбао је чак и буђење у другој фази сна, што му је било и најтеже, јер тада долази до успављивања и најупорнијих, али му ни то није помогло.

Увек постоји неко ко више може и зна, па самим тим и довољно дуго да чека свој тренутак, а то је непознати, несумљиво, знао.

Све је урадио како треба. Чак се и пробудио брже него што је планирао.

– Е, сад ми нећеш умаћи – поручио је бегунцу (јер је сад он јурио прогонитеља).

Можда и не би да се није протегао и зевнуо. И ето прилике да се сналажљиви узурпатор, хитрим преметом, пребаци на жељено место - у РЕМ - стадиум, у којем све видиш и све знаш, а ништа не можеш. Знаш да сањаш и шта сањаш. Пулс је убрзан. Испод склопљених капака померају се очне јабучице, али мишићи су троми и млохави, ни покрет да направе.

* * *

Причу, наравно, никад нисам завршила, а није ни Антонио Ривас спасао главу, када се одселио. Отишао је на излет са породицом и пријатељима. Потајно је желео да се и сам провоза глисером, да осети миловање мора, као некад, и да рони у његове дубине. Готово цео живот провео је уз море. Море је био и сам, и сва платна, која је насликао, одјеци су „рапсодије у плавом”.

Шетао је обалом, приметно сетан, мислећи о томе како ће се једног дана осмелити и са жаром неустрашивог морепловца опет отиснути низ пучину, кад се део копна, подлокан водом, просто откинуо...

Чак и да није ударио главом у шиљати врх стене, ко зна да ли би од страха и покушао да плива.

* * *

Не знам шта је било са Исмаилом. Писао ми је о Ривасу и о свом доласку у Југославију. Нисам отишла да га сачекам. Вероватно је из Београда отишао у Сарајево.

Нисам заборавила ниједан трен који смо провели заједо. Ни боју његовог гласа. Ни еротску лаву мишића, што је куљала кроз врелу бронзу његове коже и палила бакље пожуде у ваздуху.

И сад ми се чини да видим великог лептира, који ће нас однети у пределе где речи цветају и додири певају. Можда га и нисмо измислили. Можда негде и постоји.

Нисмо се растали кад сам отишла, мада се нешто чудно догађало са медитеранском егзотиком. Боје су, нагло, бледеле и губиле живописни пигмент афричког поднебља. Опојни мириси цвећа и јужног воћа расплињавали су се и нису више допирали до мојих ноздрва.

Али, нажалост, јесмо када сам у новинама прочитала застрашујуће вести о трговини белим робљем и видела како на сурчинском аеродрому посебно проверавају групу муслиманских ходочасника.

Сви од реда клечали су на малим простиркама и клањали се Алаху. Том чину присуствовали су, њихови интимни пријатељи (ако их тако могу назвати) - посуде за личну хигијену. Оне су послушно и добродушно чекале да се молитва заврши, па да, опет, заједно са својим власницима пођу у предворје малобројних и по правилу заузетих тоалетних просторија.

 Чекали су и полицајци, мада им се прилично журило. Видело се то по нервозном цупкању ногу и скупљању шака у песнице.

Од тада никако нисам могла да се ослободим пројекција, које су снимале скривене камере мојих претпоставки, рођених у мутној визији слутње.

Понекад сам залазила у Исмаилову бројну породицу. Они ме, наравно, нису видели. Мушкарци су пушили наргилу. Буљук деце тискао се око њих. Нека су можда његова? Чупкају им замршене браде и задижу галабије (дуге беле хаљине).

Негде у мени одјекивао је радосни врисак и звонки смех деце. Радост им је надимала обрашчиће кад би у само неколико потеза одмотала турбане са глава мушкараца. Потом би отрчала до кухиње да од мајки, тетака или бака, зависно од тога ко је био задужен за спремање хране, узму парче бурека, баклаву или неки други колач.

Рука ми је пожелела да их штипне за буцмасте крофне обрашчића у трену, кад су ти љупки враголани, приљубљени уз ноге насмејаних жена, удисали мирисе пролећног цвећа са дугих, широких димија. У њихове прћасте носиће увлачио се дах пољског цвећа са димија и облагао свилу ноздрва, нагрижену жестоким воњом никотина.

Лојна испарења упијала су у себе све кухињске паре и кондензовала се у покретну завесу, кроз коју се провлачио никотин и све те ароме упијао и разносио по одајама.

Други пут сам видела Исмаила како женама спушта фереџе до пола врата пре него што изађу на улицу. Тада би ласте његових пољубаца слетале на њихова рамена да им пожеле срећан пут и брз повратак на југ породичног континента.

Све ми је то било симпатично и драго, док се није појавила прва фатална слутња: да ли се у лику једног тако нежног, романтичног и отменог бића крије грамзиви трговац? Хладнокрвни и окрутни трговац људским животима.

  * * *

Никако да разлучим шта је истина од онога што ми је Антонио Ривас рекао, када сам га, ОВДЕ, срела. Ако сам добро разумела, он је сада другима улазио у снове. Ко сам то ја, питао ме подругљиво, па да пишем о њему.

Док сам била жива, мисли су ми биле незаштићене тајном шифром. Није било потребно да их чита. Сама сам писала свој досије, јер сам говорећи онако како мислим, заправо, оно што мислим, наивно, одавала себе.

– Исмаил је пре тебе стигао овамо, али га више никад нећеш срести.

– Зашто?!

– Питај Сашу. И он је те године био у Сарајеву.

Сетила сам се да је Саша једне ноћи премотавао траку са моје скривене камере. Зујање ме и пробудило.

Да ли је он у свом трагању за чувеним трговцем белим робљем залутао и стигао на погрешну адресу или је ловио правог човека?!

Заиста не знам, али ме гризе савест. Као ајкула свој плен. Болно слушам хрскави јаук меса између њених зуба.

Биће ми лакше кад останем без тела...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: