detalj slike: KRK Art dizajn

Insert iz priče Crvena rukavica pod nazivom FATALNA ZAMENA možete pročitati: OVDE

MALA LEPEZA

 

Blago vrapcima! Pevaju od ranog jutra. Ja se budim kao sova, tako da uopšte ne znam kako izgleda ta lepša polovina jutra. Ona je, kažu, neponovljivi tren blagoozarenja. Sve je čisto i nevino. Polusneno i razneženo. I prvi osmeh i još neizgovorene reči. Cela priroda je virgo intacta.

U tom, pretpubertetskom, razdoblju dana, koji se čedno baškari u plavetnilu svog detinjstva, pitoma bezazlenost obuzima i životinje i ljude. Čovek na čoveka retko nasrne. I opasni škorpioni sav otrov izbace iz tela.

Jedan deo mene pamti još čudnije primere. U Africi i Aziji krvožedni sisari, u tom delu dana, sputavaju lovačku strast do asketizma. Grizu svoje repove i lome zube da ih ne bi zarili u omiljeni plen. Najveći ceh plaćaju gepardi. Bespomoćno leže u pesku, smrskanih šapa, a ponekad i polomljenih nogu. Ma koliko da su spretni i brzi ne mogu se, bezbedno, zaustaviti pri smanjenju brzine za osamdeset kilometara. Sve ispod sto kilometara po satu za njih i nije brzina. Za razliku od njih, kameleoni uživaju u svojoj spontanosti, jer nema potrebe da se maskiraju. Iz čiste razonode, drečavim bojama, šaraju svoje stomake.

* * *

Jedne srede druga polovina jutra samo što je zakoračila na prag moje sobe, okliznula se i pala. Uragan ujakovog glasa probudio me i ošinuo po licu, a nju je, verovatno, oborio pre nego što je stigla da se uhvati za dovratak. Ulagala sam veliki napor da razaznam zvuke i šumove, u snažnom kovitlacu, koji mi je iz ruku istrgao pokrivač. Da ga nisam, na vreme, pustila prsti bi mi se, sigurno, istegli do tavanice, ili otkinuli. Sluh mi nije bio dovoljno izoštren ni za mirnije situacije.

– P a r e n a s.. u... n.... c.... e..... e...... e !

Odzvanjao je ujakov urlik toliko jako da su ga i gluvi mogli čuti. Čulo se i kako pod njegovim oholim kolenima cvile kosti moga brata.

Skočila sam sa kreveta polunaga i zgrabila ujaka za kosu, a kosa mu je bila toliko gusta i kovrdžava da se iz nje zalutali pogledi nisu umeli vratiti, sve dok se kovrdže ne opuste.

Kada je bio dobre volje, golicali bismo ga po tabanima, sve dok se ne zacene od smeha. Tada bi mu se kovrdže same rasplitale. Ponekad bismo ga zamolili da nas uči kako se rukama hvata pastrmka. Čim bi zaronio u nešto dublji vir, skakali smo u vodu i iz njegove mokre i slepljene kose, otvorenim zenicama, lovili izgubljene poglede. Kada je bio ljut, obarali smo poglede ka zemlji i navlačili roletne trepavica preko njih, jer da smo ga, slučajno, tada pogledali u kosu, danima bismo bili slepi. Nema tog pogleda koji bi se ispetljao iz tolikih kovrdža!

Spustila sam, naravno, očne kapke do samih jagodica, ali me je ujakova hrapava šaketina naterala da otvorim oči. Jednim potezom, iz okreta, prikucala me za čamove daske patosa. Pre nego što sam se osvestila, videla sam kako ga odvlače baš u ovu prostoriju, u kojoj sada sedim. Iz velike plave šerpe kipelo je mleko, a majci je iz rane, koja se, šumno kao perunika, rascvetavala na gornjoj usni, izleteo vrisak i oštrim sečivom rasekao ujakov vrat. Da nije, naglo, cibnuo glavu, dok je vrisak još bio u letu, presekao bi mu aortu. Bar tako se meni činilo.

I videla sam još, u usplahirenom ogledalu, svoje zečje uši, izdužene od naprezanja...

* * *

Novac nismo krali, ali pršutu jesmo. I prosušeno meso.

Merdevine su još tu... i miševi. Zapravo, daleki potomci, ko zna koje koleno mišje družine, koju smo mi poznavali. Nisu živahni i pustolovni, kao oni naši. Kako su se samo kikotali, dok smo se istezali ispod pozamašnih polutki slanine! I bili su u pravu.

Da smo sami sebe gledali, i mi bismo se zagrcnuli od smeha. Istegnutih šija, sa tupim britvama, ličili smo na malene pingvine, koji još neočvrslim kljunovima kljucaju ledenu santu. Miševi su nam bili i saveznici. Kad posle tihog cijukanja, naglo, zaćute, znali smo da neko dolazi. Oni bi odmah šmugnuli u rupe, a mi smo šćućureni uz grede, skoro bez daha, čekali da se vrata otvore.

No, kako izuzetak izvodi iz igre pravilo na određeno vreme, bili smo prinuđeni da se pripremamo i za nove uloge, koje su nam nametale neočekivane situacije, kao što je bila ona kada su u kuću ušli sasvim nepoznati ljudi.

Najpre je ušao visoki, očkoperni, „Vukodlak” – tako smo ga, kasnije, zvali – unevši sa sobom uznemirene čestice vazduha.

– Vidiš li da nema nikoga?

– Vi... d i m – nesigurno je potvrdio njegov pratilac – ali što bi...

– ... bilo otključano, mućni malo tintarom.

– Ako me, pre toga, neko ne zvizne po njoj...

I zviznuli bismo ga, da smo bili samo malo veći, pomislila sam, pribijajući se sve više uz gredu, dok su mi se kičmeni pršljenovi skupljali u grč. Previše sam strahovala da će mi se, od prevelikog istezanja kičme, pršljenovi rasuti u perle.

Teško sam se oslobađala tog straha. Pratio me je redovno, kao tajni agent. Izostajao je samo kada se mnogo umori ili razboli.

Svašta sam pokušavala. Pretila mu. Razgovarala sa njim nežno. Čak sam mu nudila i deo sebe, samo da ode. Ne samo da nije otišao, nego mi se čak i otvoreno podsmevao. To me je uvredilo, pa sam i ja postala zlurada. Molila sam Boga da ga kazni. Zaista sam želela da se, neizlečivo, razboli i umre. Sve mi se čini da je na neki tajni ulaz, na Veliki Petak, ušao u mene.

– Kad ovoj dunavskoj kečigi izvadim leđnu kost, možete slobodno da je jedete žmureći... nema drugih kostiju.

Zajedno sa ribom, koju je spremio te večeri, servirao nam je deda i ovo uputstvo. Onda je kost slomio.

– Ovako puca i ljudska kičma, čuvajte je. Bez nje nema života.

Posle te pouke i poruke, stalno sam sanjala čudne prizore. Jednom, čak, da se Isus na krstu pretvorio u ribu...

Samo najezda novih strahova uspela je da potisne ovaj, sa kojim sam se, do iscrpljenja, borila. Ali novi su osnovali svoje kolonije, gotovo u svakom kutku moga bića. Potomstvo im se umnožavalo i opstajalo i u močvarnim delovima moje psihe, kroz koje se spustilo do najdubljih korena loze, da bi se ukrstilo i povezalo sa saplemenicima duž cele genetske linije...

– ... Deca su tu negde. Zar ti to nije palo na pamet?

– Da su tu, čula bi se.

„Vukodlak” je prosto pretrčao preko ove „pratiočeve” primedbe i lakonski uzvratio:

– Sigurno su negde izašla. Sa njima ćemo lako.

Potom se uhvatio za verige, pljunuo u pepeo ispod njih i izdao naredbu.

– Na prstima, polako, uđi u onu sobu tamo – rukom je pokazao smer, ali najpre oslušni... nikad se ne zna.

– A šta ako...

– Na svaki šum kucni u zid. Biću u ovoj sobi, ovde...

Pogledala sam u sestrino grlo, spolja svo modro i u plikovima. Kažiprstom i palcem stiskala je tek izvađene patrljke rilica. U njima je damarala neizgovorena strepnja:

– Šta ako nas primete?

Skrenula sam pogled sa sestrinog nadutog i izujedanog vrata prema dvojici dečaka. Obojica su, zabezeknuto, pipala oprljene brade, ispod kojih su im rasle užarene kreste. Ni najveći petlovi nisu imali takve. Plamen, koji je iz njih, iznenada, suknuo, osmudio im je i poveće pramenove kose.

Ja nisam imala Adamovu jabučicu u ždrelu iz koje bi mi izrasla kresta, ni ostatke žaoka među prstima, od uboda strepnje, ali i pored toga nisam bila pošteđena. Napadnuta sam iznutra. Mučki. Bojazan se uvukla između mojih kičmenih pršljenova. Kao veverica orahe, grickala mi je, sa uživanjem, koštanu srž...

Nas troje odraslije dece mogli smo, ako ništa drugo, baciti cigle na glave lopova. Tako bismo zaštitili, ako ne sve nas, ono bar ujakovog mlađeg sina, koji je ostao sa nama. Dok se lopovi osveste i dođu k’ sebi, on bi već bio na sigurnom - u staroj bubnjari. Tu ga ni rođena majka ne bi pronašla. Brinula su nas dvojica starijih. Mogli su, u nevreme, da se pojave, sa korpom punom pečuraka. Svuda su išli zajedno. Upućeni jedan na drugog, verovatno, kao mnogi drugi blizanci, nisu mnogo hajali za ostale. I gle paradoksa: što su manje marili za nas, mi smo ih sve više voleli.

***

Ne znam zašto mi je stari vodeničar baš tada pao na pamet. Možda je bojazan, grickajući uskladištene tajne i razne slojeve moga bića, otkrila strahopovest o Urošu i iskoristila priliku da me malo muči. Ili je iskustvo iz te priče htelo da mi pritekne u pomoć, zapravo, da me nauči kako da se ponašam.

Ako je „memorija neka vrsta groblja”, gde počivaju odživljeni događaji, onda je teško verovati da pod humkama sećanja ima života. Ali izgleda da ima. Bilo kako bilo, tek pred mene je, odnekud, iz magličastog pramenja, kročila utvara razjapljenih usta. Odmah sam je prepoznala. Glavom i bradom pravi pravcati Uroš, isto onako mlad i snažan, kako ga je vodeničar opisao. Stvrdnute graške znoja na čelu ličile su na majušne šatulice, koje u sebi čuvaju okamenjene parčiće bola.

Zgrčen, ali odlučan izraz lica i dalje je prkosio razbojnicima.

Ni iskolačene oči, iako su skoro sasvim izašle iz svojih ležišta, nisu priznavale kukavičluk. Štaviše, odbijale su ga sa gnušanjem, uprkos svemu što se dogodilo...

– Nikad se ne junačite pred nepoznatim!

Potpuno jasna i neokrnjena ostala mi je u pamćenju ova rečenica.

Ona je bila moto ili bolje reći neka vrsta pontona, sa kojeg smo zakoračili u maticu naracije. Vodeničar je, potom, stresao brašno sa rukava i nogavica, ponudio nas šljivama i više uzdahom nego glasom promrmorio:

– A kakve je samo mišice imao! Mogao je dva čoveka da nosi u zubima, ali i snaga i pamet pred ludilom padaju na kolena.

Nismo obraćali pažnju na nepovezanost u govoru, pomno smo slušali, jer i slušanje je avantura, ako se svim čulima uključiš u ono o čemu se priča. Nismo se pomerali ni kad je dobroćudni mlinar povremeno ustajao da promeša žito ili zaustavi vodenički žrvanj.

– Uroševa majka udala se za nekog Talijana Đakoma...

Đovanija... tako –nekako, ne znam tačno. Pričalo se da je imao kockarnice, tamo negde na Siciliji. A narod, k’o narod, čim čuje da je neko bogat, pa još iz Italije, odmah ga proglasi mafijašem. Bog zna šta je tačno.

Mlinar je odrešio novi džak kukuruza.

– E, još ovaj da sameljem i za danas je dosta... nego dođite da vam nešto pokažem! Otvorio je malo prozorče.

– Vidite li onaj ćuvik gore?

Tiskali smo se oko malog prozora i blenuli radoznalo, ali ništa posebno nismo zapazili.

– Ne gledate dobro. Ne onaj na vrhu. Ovaj niži, u pravcu moje ruke.

– Iznad planinarskog doma?

– E, baš taj. Ispod njega, u dolini, sad se ona ne vidi, imali su neko imanjce, ne više od hektar - dva. Tik uz rudnik.

O rudniku ću vam pričati drugi put. Nikakvo zlato u njemu nisu našli, a dolazili su sa svih strana. Kol’ko su samo zemlje iskopali! Neke od njih Uroš je vodio u one pećine iznad gornjeg ćuvika. Šta su tamo tražili, vrag bi znao...uh, bog te – đipio je brašnjavi čovečuljak, sa tronoge stolice – zamalo da zaboravim onaj džak od juče. Zapričah se.

Nije nam dozvolio da mu pomognemo, iako se prilično namučio dok je poveliku vreću dovukao do tronošca. Podmetnuo je pod nju drveni bučuk i počeo da presipa sitno zrnevlje.

– Ovo ti je zlato. I to blagosloveno. Iljadi se. Od jednog zrna ceo klas se zametne, a iz klasa novo klasje, pa ti vidi kol’ko vredi.

– A ko je dao ime pšenici?

Primetila sam da ga je moje pitanje malo zbunilo, ali je i pored toga prostodušno priznao:

– E, to ti ne znam. Znam samo da od ove vreće pšenice možeš tortu i slavski kolač da umesiš, svu živinu da nahraniš i opet za setvu da ostane.

– Pričaj nam dalje.

– Šta da vam pričam: onaj jadnik ni kriv ni dužan nastrada zbog đavoljeg izuma – prokletih paretina. Našli ga u onoj pećini što izlazi s’ druge strane Jelice. Golog i bez jezika...

* * *

Dole ispod nas, uz škripanje patosa i šuštanje slamarica, čuo se poneki škrgut, nasilno otvorenih fioka. Zamrlo je i sećanje na sve ostalo, što je mlinar ispričao. Šta bi značilo i da sam pamtila.

Nijedan opis ne bi mogao potresnije ni ubedljivije da dočara taj zadnji čin Uroševe drame od žive predstave, koju sam upravo gledala. U tom zaprepašćujućem susretu sa protagonistom detalji više nisu bitni. Oni su odigrali svoju ulogu kad se radnja dešavala. Tada se znalo ko su akteri radnje i zašto su to učinili. Danas za nas njihova imena ne znače ništa. U nama odzvanja eho tragedije. U tom zlehudom udesu stradanje ljudskog bića je ono što nas potresa i boli. Da li je stradalnik nevin ili nije, jeste glavno pitanje, ali odgovor na to pitanje ne može da ublaži posledice tog čina.

Potmuli bat koraka u sobama ispod nas opominjao nas je da i nama nešto slično može da se dogodi i upravo je, u trenutnoj situaciji, to i bilo najvažnije. Neko je u mraku kresnuo šibicu, zaboravljajući da je to opasno. Uroševa utvara se rasplinula i isčezla. Došla je, dakle, samo da nas upozori i to na sopstveni rizik, jer kao što se zna vampiri nikad ne dolaze danju. Kad se šibica ugasila, u komešanju koje je potom nastalo, nagazili smo na polomljenu motku.

Delovi slomljene motke još uvek su bili dovoljno dugi i mogli smo ih iskoristiti. Napipali smo onaj duži i na njegov vrh natakli ujakov šešir, iz koga smo, najpre, izvadili pršute i režnjeve slanine. Tako smo, jedino, mogli upozoriti blizance, ako bude potrebno.

Prećutno smo se dogovorili da lopove ne izazivamo, ni na koji način, ma kako to kukavički izgledalo. Pomislila sam kako bi nam se malopređašnje priviđenje podrugljivo nasmejalo, da je moglo da skupi usne u podsmeh. Ni taj nas podsmeh ne bi pokolebao, jer niko od nas nije smeo da rizikuje tuđi život. Odlučivati o sopstvenom je već nešto drugo. Verovali smo da će nas takvo ponašanje spasiti, a osim toga ni najveći ludaci ne bi, ako ih niko ne izaziva, otfikarili toliko jezika i to još u tuđoj kući.

I gle čuda! Kad smo najmanje očekivali oglasio se „Vukodlak” .

– Ništa sem nekih ceduljica, metalnog sitniša, glupih drangulija i jevtinih ogrlica. Ako nisu srebrni i zlatni nakit negde zakopali, i to u dvorištu, blizu kuće, seci me gde sam najtanji. Ajde izlazi!

– Izlazim. Ni ovde, brate, ništa naročito, sem nekoliko noževa sa pozlaćenim slovima na koricama – kao nezgrapna ptica probijao se kroz vazduh „pratiočev” glas.

Kobac „Vukodlakovog” glasa ustremio se na njega.

– Nisi ih, valjda, uzeo?

– Za šta će mi? Ko bi kupio tuđa zlatna slova?

– Skidaj odeću da vidim!

Dok je nezgrapna ptica „pratiočevog” glasa ležala smrvljena na podu, kobac „Vukodlakovog” glasa pobedonosno je otvorio kljun i progovorio jezikom grabljivice:

– Kulaci su ti avetinjska sorta. U gaćama pare drže... nego da ne traćimo vreme... svu noć sam u sat blenuo.

– Vala i ja...rasanih se brzo i obradovah... kad ih videh da odoše u vinograd.

– Sve si pretresao?

– Jašta! Što mirišu dunje.

– Dunjeglava šušumigo! Ne znam ni zašto sam te zvao.

– Hm...mm...m... je l’ ?

– Peci dunje i zevaj u pročelje, za drugo i nisi, a ja odoh.

– Valjda vidiš da idem i ja?

– Slobodno ti ostani! Sačekaj da se vrate iz vinograda.

– E, nećemo tako! Ti si sve ovo zamislio, pa im ti dreši učkure. Ja, bogami, neću.

– E, moj brajko, drešio bi ti rado da znaš ono što ne znaš. Ušuškani su od glave do pete tim šarenim papirčinama.

Pokušaj „pratioca” da u ovu otrovnu opasku doda i aromu sopstvenog humora završio se neuspešno. Rečenica: „da im zimi bude toplije” ostala je nezapažena i označila samo kratku pauzu, posle koje je njegov ortak nastavio, sa još većom dozom cinizma.

– Da im se slučajno primakneš, kad skinu odeću, ne bi video ni delić ljudskog tela. Učinilo bi ti se da šušte daždevnjaci...

* * *

I posle ove neugodne dogodovštine, za koju smo prerano zaključili da se po nas dobro završila, provodili smo sate i sate na tavanu. On nam je bio neka vrsta izviđačkog kampa i visećeg partera koji omogućava da se iz ptičje perspektive posmatra scena.

Odahnuli smo punim plućima, kad su nemili posetioci otišli i odlučili da ovu epizodu odćutimo pred drugima. Odahnuli su i naši jezici takođe. Istrčavali su iz usta i plazili se radosno.

Svi smo manje-više, usklađivali svoje postupke i ponašanja, tako da se ne ugrozi porodični credo: dedina reč je za SVE i SVAGDA prva i poslednja.Zato smo, kad god smomogli, lošim vestima rezali krila i sekli kandže da u nedoba ne odlete do njegovog preostalog uha.

Kažem, preostalog, jer je drugo izgubio u ratu. Loše vesti su se kratko zadržavale. Pretvorene u brzometne strele, na samoj bubnoj opni, vraćale su se natrag i pogađale baš onog ko ih je doneo. Drugim rečima, čak i da je počinioce i uhvatio na delu, mi bismo bili prva naplatna rampa za kaznu. Uglavnom, zbog toga smo se i opredelili za ćutnju.

Da je, nekim slučajem, mogao biti podanik LUJA ČETRNAESTOG, ne samo da bi se oduševio njegovom devizom, nego bi mu i predložio da ceo narod istetovira. Francuska bi sigurno ličila na veliko ogledalo, u kome bi slavoljubivi kralj, u svakom trenutku, mogao da pročita: – „La état c’est moi”.

Za onog ko ume da vlada nije presto velike države jedino mesto da se te sposobnosti ispolje. Ponekad je dovoljna sasvim mala teritorija, jedno parčence države. Pa čak i manje od toga. Često je dovoljna porodica.

Naš suveren umeo je da vlada i bez mnogo reči. Za njega je moć neizrečenog, ali otelotvorenog u stavu, bila važnija i delotvornija.

Zato je svoje planove otkrivao tek onda kad sazrele u konačne odluke, tako da svako naše protivljenje više nije imalo nikakvu svrhu. Racionalan, u mnogo čemu, čak je i psovke skraćivao. Kad kaže: „sveca vam...” znali smo šta nas čeka.

Posle velikog truda naučili smo kako da prepoznamo vibracije glasova, pre nego što se spoje u reči. Otkrivanje alarma, još u prvom pokretu slova, značilo je da ćemo se bekstvom tela spasiti od dedinog štapa, kojim je, kad bi nas stigao, usecao brazde po koži.

Sve dok nismo ovladali ovom veštinom, nismo smeli, ni usred leta, da se razgolitimo i sunčamo kao sva ostala deca, jer smo zbog prugaste kože ličili na zebre.

Ali sve se promenilo kada je upoznao Marijanu, čije smo ime rastezali kao lepezu. Ta nas je igra veselila. Skupljanjem slova, s leva udesno, ime joj se smanjivalo i menjalo u tri nova. Arijana. Jana. Ana. Suprotno, s desna ulevo, nije bilo toliko mogućnosti, no i to jedno ime Marija, koje se dobijalo skupljanjem zadnja dva slova, ponekad je bilo dovoljno da je zbunimo. Zvali smo je nekad i Marina, mada se lepeza nije mogla skupiti u sredini, a kad je ušla u trag i te dosetke, celo smo ime istumbali i pretvorili u anagram. Ludela je kad bi za njom dovikivali Amarija ili recimo Janama.

Marijana je bila jedina osoba zbog koje se deda odrekao svih drugih i svega drugog. Zbog nje je izgubio, ne samo tron, nego i podanike. Ni za sebe više nije mogao reći: „Vlatko, to sam ja!” .

Smela i dovoljno drska, okretala ga je na ringišpilu svoje mladosti kao zbunjeno dete. Povučen snagom, opasnog izazova, u njenu orbitu, ne samo da se okrenuo za 360 stepeni, već se, verujem, i danas kao duh okreće oko njene ose.

Sastajali su se, po nekoliko puta, u toku dana, u kući.

Ni slutili nisu da ih gledamo sa tavana. Iz opreza, retko kad su ulazili zajedno.

Marijana bi se osvrnula dva-tri puta, a onda bi kao gazela, lako i gipko, prelebdela ceo prostor. Pošto se u letu zagrle, još jednom bi proverili da li su drveni kračuni dobro pritisli i osigurali ulazna vrata. Posle toga deda bi je na krilima uzavrele strasti preneo do starog otomana, a onda bi, u najvećem zanosu, otkopčavao njenu lepršavu bluzu, koja se mazno uvijala oko njegove glave. A kad bi njegova glava zaronila dublje, i njihove stopljene figure počele da gube sopstvene telesne oblike, iz Marijanine kose zazračio bi neki čudan izvor svetlosti. Toplinu te svetlosti, koja je poput sićušnih žar-ptica lebdela kroz prostor, osetili smo i mi na tavanu. Kosa je, najverovatnije bila najpogodnija varijanta za isijavanje elektriciteta, i oslobađanje viška toplote. Da nema pražnjenja elektriciteta preko dugih i mnogobrojnih dlaka, tela bi izgorela, od visokofrekventnog zračenja energija, koje emituju dva bića, u ljubavnoj ekstazi.

I stari otoman se, posle njihovih susreta, podmlađivao.

Osvežavala ga je i podmlađivala energija koju je isijavala mladost uzavrelih strasti.

Nismo uvek mogli da čujemo o čemu razgovaraju. Do nas su, uglavnom, dopirali nerazgovetni odlomci razgovora.

Nije nas brinulo to što nismo čuli o čemu razgovaraju, nego to što se posle svakog njihovog susreta dešavalo nešto nepojmljivo. Deda je, u bescenje, prodavao imanja, konje i vodenice.

Pre toga niko nije smeo ni da se našali na tu temu, a kamoli da pomisli na prodaju. Kako je Marijana, tajno, preuzimala vodeću ulogu u svemu, nismo znali. U prisustvu ostalih članova porodice ponašala se kao umiljato jagnje i povlačila se u senku. Sticao se utisak da ne želi da se meša u porodične poslove i ruši sistem postojećih odnosa, što je, donekle, i bilo logično, jer je, takoreći, do juče bila samo neka vrsta iznajmljene pomoći, u raznim poslovima. Malo mi je neugodno da pominjem to njeno prethodno zanimanje, jer ne volim neslobodu i potčinjenost u bilo kom obliku. Ali njoj se, eto, posrećilo. Onaj o kome je sanjala došao je na belom konju. Nije baš bio princ i nije bio mlad. No, bio je dovoljno bogat, a takovog je najviše želela.

Iz jednog odlomka razgovora, koji je bio razdragan i glasan, pa samim tim i više razgovetan, zaključili smo da su se sreli mnogo pre nego što je umrla baka Marija i mnogo pre nego što je Marijana došla u našu kuću, prihvativši tu potčinjavajuću ulogu, na početku.

– Belkan se pušio od znoja, sećaš se?

– Nisi umeo da izvadiš nogu iz uzengije.

– I nisam.

– Onda mi to nisi priznao.

– Bila si devojčica, a ja oženjen, sredovečan, muškarac.

– Košulja ti je naglo pocrnela. I tvoj se lik izgubio u kolutovima dima.

– Da me nisi polila vodom, od mene bi ostao samo ugarak. Ah, ta užarena jara! Od nje izgoriš za čas.

Ona se nasmejala i svojim kliktavim kikotom osvetlila celu njegovu figuru, koja se blaženo rastakala i postajala sve providnija. Jedva sam obuzdala želju da siđem sa tavana, zbog jedinstvene prilike da vidim kako izgledaju unutrašnji organi.

Pre svega srce i pluća, jer kroz pluća i srce možeš u sebe da udahneš drugo biće. Tako ga možeš uvek imati u sebi i kada je daleko. Zavidela sam Marijani što je tako blizu i što može da ih, kroz rastočeno i providno tkivo, gleda. Ipak, bila sam dovoljno prisebna da shvatim da to pravo pripada samo njoj, jer se tkivo otvaralo samo pred njenim osmehom ili pogledom.

Nikad nisam saznala da li je Marijana mogla da vidi sebe u srcu svog ljubavnika, u trenucima kad se tkivo do te mere razvodni. A to me najviše interesovalo.

U najvećoj tišini, skoro bez daha, širili smo ušne školjke, do maksimuma, da što bolje upijemo nastavakrazgovara.

– I onda si se tako smejala. Na čokotima su treperili vatreni jezičci...

– Sreli smo se u oktobru. O kakvoj jari pričaš?

– Tela su nam bila u julu. O jezičcima tvoje požude pričam...

– Molim te, ne izmišljaj!

On je ljutito ustao i počeo da prepipava sede dlačice na grudima.

– A ovo? Vidiš li ove zelene pečate?

– Vidim, pa šta?

– Znaš li od čega su?

– Ne znam.

– Pa, naravno, da ne znaš. Od tvojih pogleda. Spržili su mi ovo parče kože. Ma, neka su! Sve što imam dao bih za tvoje zelene, mačje, oči.

Marijanine obnažene dojke nisu želele da se vrate u odeću. Tri puta su joj, dok je pokušavala da ih odvoji od levka dedinih usta, ispadale iz ruku. Posmatračima, iz naše perspektive, izgledalo je da se kroz ta dva telesna oblika jedno biće pretače u drugo. Iz te dve božanske posude u ljudskom telu, nalik bocama za čuvanje božanskog opijuma, deda je ispijao nektar iz rajskog vrta u vidu ljubavnog napitka. Kroz levak usta plućima i srcem usisavao je u sebe Marijanu i celo okruženje.

Da su bili negde u šumi, ili na livadi, da li bi deda, kroz Marijanu, usisao neki cvet, oblak, pa i neku manju pticu?

Zaustavila sam rojeve pitanja, da neometano gledam kako se Marijana bori sa svojim telom. Pripijalo se uz dedine mišiće, i nije htelo da napusti taj sliveni zajednički oblik, kao da više nije moglo da se podeli na dva bića, bez gubitka nekih delova. Jedva ga je vratila u uspravni položaj, obukla se i pružila dedi desnu ruku.

– Ajde, diži se i ti! Posumnjaće ako ostanemo duže.

* * *

Da je na ovaj svet došla kao ptica, Marijana sigurno ne bi volela da bude roda, ali je, uprkos tome, brzo naučila da živi na visokoj nozi. Nije se osvrtala za sobom. Odbacila je siromaštvo, kao zmija svlak. I stare navike, jer šta bi s njima u novom ruhu. Svuda i u svemu prva! To je ono što je sada uspela da bude. Odlazila je sa dedom u mnoga mesta i gradove. I danas se priča kako je igrala i pevala po hotelima i kako su je, sa uživanjem, slušali i gledali i gosti hotela i banjski turisti, iz luksuznih vila, a deda ludovao i plaćao cehove. Sve to, ipak, ne bi izazvalo veće potrese da se na tome završilo, jer imalo je mnogo toga da se proćerda...

* * *

Gledam gole zidove, prepune krasta. Ispod potkožnog tkiva bubri smrt i razjeda malter i kreč. U ovu prostoriju (u kojoj smo sa majkom spavali ja, brat i sestra) nekad davno, dok sam bila dete, ušao je „Vukodlak”. Ni druge dve sobe ni su u boljem stanju. Nešto bolje je očuvan onaj deo kuće, pravljen od brvana, mada se trulež, podmuklo, uvlači između bukovih oblica, a po utabanom zemljanom podu mile mravi i razni drugi insekti. Nekoliko krtičnjaka i simbolično asociraju na Marijanu. I ona je, kao nevidljiva krtica, bezobzirno rovarila po našim životima, a kad je kroz njih iskopala tajne kanale i izašla na površinu, pokazala je svoje pravo lice. Tek tada je, konačno, skinula masku i prešla u otvoreni napad. Njena nadmoćna želja da nas sve pokori, provalila je iz nje kao bujica i odronila nas, jer za nju smo bili samo izrovana zemlja, iznad iskopanih kanala, ali nije uspela da nas pokori, i pored toga što je smišljala razne podvale i uplitala nas u izmišljene događaje.

No, pošto su spletke bile njena omiljena kućna radinost, usavršila ih je do perfekcije. Na pokidanim nitima poverenja njeni su prsti vešto upleli nerazmrsive čvorove sumnji i neistina, koji su nas otuđili i potpuno udaljili jedne od drugih. Čak i da smo ih razmrsili, ništa ne bismo postigli, jer svi smo se toliko promenili da ni sami sebe više nismo poznavali. Svako je od svakog zazirao. Naslutili smo u šta će prerasti prvobitni benigni prezir, koji se uvukao u svaku poru porodičnog bića.

* * *

Ne znam kako je bilo onima što su ostali, ali ja nikada nisam zaboravila trenutak kada se meketava reza spustila na nazubljeni gvozdeni jezičak sveže ofarbane kapije. Ni majčine suze. Trava, koju su tada, obilno, zalile, ma koliko se puta obnavljala, imaće uvek gorak i slankast ukus. Sa nama je pošlo i nekoliko listova breze. Još ih čuvam u požuteloj svesci.

Ponekad tužno zašume, ponekad osvanu mokri.

* * *

I meštani i rodbina rekli su mi isto. Znali su svi, osim Vlatka. Njemu niko nije smeo ni hteo da kaže. Jedna čestita starica iz susedstva, sabrala je sva lažna i istinita prepričavanja u najobičniji i najtačniji zaključak.

– Šta da ti kažem? Ni rođenim očima ne bi verovao da su je videle kako ga vara. Eto, toliko je, za sve drugo, osim za nju, obnevideo.

Mnogo toga bilo je neverovatno, ali se, ipak, ispostavilo da je „Vukodlak” znao gde se nalazi buđelar. Našao je i nekoliko zamotuljaka sa dukatima i staru ishabanu tašnu, nabreklu od novčanica. I, naravno, slagao je svog ortaka, a cenu tog neznanja platili smo onog dana kad nas je ujak optužio za krađu.

Više i nije važno ko je ispod odeće, umesto tela, nosio šarene naslage papirnih novčanica, i kome su šuštale kao daždevnjaci. Ni „Vukodlaku”, ni onima koje je pokrao, novac više nije potreban. Da su znali da se veličinom duše meri bogatstvo, možda bi i ova priča imala lepši kraj.

* * *

Kad pođem, neću spustiti meketavu rezu na nazubljeni gvozdeni jezičak klimave kapije. Ispratiće me drvoredi kestenova, kao i onda kad smo sa majkom odlazili u tuđi i nepoznat svet. Vratovi su im krivi od izvirivanja. Verovatno slute da će ostati, sasvim, sami.

Ali nije sve izgubljeno i senke imaju svoj život.

Da moja mama može da spusti pogled do mesta u kojima je obitavala, videla bi da je još u svemu ima. Njene emocije nisu izgrizli moljci vremena. I nisu usahle od tuge. Srećem ih na svakoj stazi kojom je prošla.

Kroz napuklo staklo na prozoru vetar unosi miris jorgovana i kao da mi kaže:

– Sećam se, najviše je volela beli.

U dvorište doleću senice i plašljive zebe. Poslednjim parčetom hleba hranila je njihove bake.

Kestenovi i breze zahvalno šume, kad je se sete. Nije ih sadila. Pamte da ih je spasila od seče.

I vode u potocima veselo žubore kad se izgovori njeno ime.

* * *

I Marijana je shvatila da nas je uzalud žrtvovala, kad se „Vukodlak” oženio drugom. Od tada njen bol neprestano raste. I biće sve veći i veći. A kako će joj tek biti kad se niz brdo večnosti bude otiskivao i kao Sizifov kamen stalno vraćao na početak?!

Verujem da će joj moja mama, i posle svega, obrisati znoj sa čela.

* * *

Sa porodičnog grba krune se slova. Ispod Marijaninog imena naziru se ona utisnuta pre njenog dolaska u našu kuću.

Od njih i ne pokušavam da pravim kombinacije. A i kako bih, kad se ispod njih ukazuje oreol moje bake Marije, koji obasjava ceo prostor.

I mala lepeza A R I J A, koju sad čine tih pet slova, Marijaninog bivšeg imena, ne pobuđuje u meni želju za igrom.

Samo bih, toj reči, dodala T U Ž N A. I neka na tome ostane.

ilij@saula.art

PODELITE OVAJ TEKST NA: