детаљ слике: КРК Арт дизајн

Инсерт из приче Црвена рукавица под називом ФАТАЛНА ЗАМЕНА можете прочитати: ОВДЕ

МАЛА ЛЕПЕЗА

 

Благо врапцима! Певају од раног јутра. Ја се будим као сова, тако да уопште не знам како изгледа та лепша половина јутра. Она је, кажу, непоновљиви трен благоозарења. Све је чисто и невино. Полуснено и разнежено. И први осмех и још неизговорене речи. Цела природа је virgo intacta.

У том, претпубертетском, раздобљу дана, који се чедно башкари у плаветнилу свог детињства, питома безазленост обузима и животиње и људе. Човек на човека ретко насрне. И опасни шкорпиони сав отров избаце из тела.

Један део мене памти још чудније примере. У Африци и Азији крвожедни сисари, у том делу дана, спутавају ловачку страст до аскетизма. Гризу своје репове и ломе зубе да их не би зарили у омиљени плен. Највећи цех плаћају гепарди. Беспомоћно леже у песку, смрсканих шапа, а понекад и поломљених ногу. Ма колико да су спретни и брзи не могу се, безбедно, зауставити при смањењу брзине за осамдесет километара. Све испод сто километара по сату за њих и није брзина. За разлику од њих, камелеони уживају у својој спонтаности, јер нема потребе да се маскирају. Из чисте разоноде, дречавим бојама, шарају своје стомаке.

* * *

Једне среде друга половина јутра само што је закорачила на праг моје собе, оклизнула се и пала. Ураган ујаковог гласа пробудио ме и ошинуо по лицу, а њу је, вероватно, оборио пре него што је стигла да се ухвати за довратак. Улагала сам велики напор да разазнам звуке и шумове, у снажном ковитлацу, који ми је из руку истргао покривач. Да га нисам, на време, пустила прсти би ми се, сигурно, истегли до таванице, или откинули. Слух ми није био довољно изоштрен ни за мирније ситуације.

– П а р е н а с.. у... н.... ц.... е..... е...... е !

Одзвањао је ујаков урлик толико јако да су га и глуви могли чути. Чуло се и како под његовим охолим коленима цвиле кости мога брата.

Скочила сам са кревета полунага и зграбила ујака за косу, а коса му је била толико густа и коврџава да се из ње залутали погледи нису умели вратити, све док се коврџе не опусте.

Када је био добре воље, голицали бисмо га по табанима, све док се не зацене од смеха. Тада би му се коврџе саме расплитале. Понекад бисмо га замолили да нас учи како се рукама хвата пастрмка. Чим би заронио у нешто дубљи вир, скакали смо у воду и из његове мокре и слепљене косе, отвореним зеницама, ловили изгубљене погледе. Када је био љут, обарали смо погледе ка земљи и навлачили ролетне трепавица преко њих, јер да смо га, случајно, тада погледали у косу, данима бисмо били слепи. Нема тог погледа који би се испетљао из толиких коврџа!

Спустила сам, наравно, очне капке до самих јагодица, али ме је ујакова храпава шакетина натерала да отворим очи. Једним потезом, из окрета, прикуцала ме за чамове даске патоса. Пре него што сам се освестила, видела сам како га одвлаче баш у ову просторију, у којој сада седим. Из велике плаве шерпе кипело је млеко, а мајци је из ране, која се, шумно као перуника, расцветавала на горњој усни, излетео врисак и оштрим сечивом расекао ујаков врат. Да није, нагло, цибнуо главу, док је врисак још био у лету, пресекао би му аорту. Бар тако се мени чинило.

И видела сам још, у усплахиреном огледалу, своје зечје уши, издужене од напрезања...

* * *

Новац нисмо крали, али пршуту јесмо. И просушено месо.

Мердевине су још ту... и мишеви. Заправо, далеки потомци, ко зна које колено мишје дружине, коју смо ми познавали. Нису живахни и пустоловни, као они наши. Како су се само кикотали, док смо се истезали испод позамашних полутки сланине! И били су у праву.

Да смо сами себе гледали, и ми бисмо се загрцнули од смеха. Истегнутих шија, са тупим бритвама, личили смо на малене пингвине, који још неочврслим кљуновима кљуцају ледену санту. Мишеви су нам били и савезници. Кад после тихог цијукања, нагло, заћуте, знали смо да неко долази. Они би одмах шмугнули у рупе, а ми смо шћућурени уз греде, скоро без даха, чекали да се врата отворе.

Но, како изузетак изводи из игре правило на одређено време, били смо принуђени да се припремамо и за нове улоге, које су нам наметале неочекиване ситуације, као што је била она када су у кућу ушли сасвим непознати људи.

Најпре је ушао високи, очкоперни, „Вукодлак” – тако смо га, касније, звали – уневши са собом узнемирене честице ваздуха.

– Видиш ли да нема никога?

– Ви... д и м – несигурно је потврдио његов пратилац – али што би...

– ... било откључано, мућни мало тинтаром.

– Ако ме, пре тога, неко не звизне по њој...

И звизнули бисмо га, да смо били само мало већи, помислила сам, прибијајући се све више уз греду, док су ми се кичмени пршљенови скупљали у грч. Превише сам страховала да ће ми се, од превеликог истезања кичме, пршљенови расути у перле.

Тешко сам се ослобађала тог страха. Пратио ме је редовно, као тајни агент. Изостајао је само када се много умори или разболи.

Свашта сам покушавала. Претила му. Разговарала са њим нежно. Чак сам му нудила и део себе, само да оде. Не само да није отишао, него ми се чак и отворено подсмевао. То ме је увредило, па сам и ја постала злурада. Молила сам Бога да га казни. Заиста сам желела да се, неизлечиво, разболи и умре. Све ми се чини да је на неки тајни улаз, на Велики Петак, ушао у мене.

– Кад овој дунавској кечиги извадим леђну кост, можете слободно да је једете жмурећи... нема других костију.

Заједно са рибом, коју је спремио те вечери, сервирао нам је деда и ово упутство. Онда је кост сломио.

– Овако пуца и људска кичма, чувајте је. Без ње нема живота.

После те поуке и поруке, стално сам сањала чудне призоре. Једном, чак, да се Исус на крсту претворио у рибу...

Само најезда нових страхова успела је да потисне овај, са којим сам се, до исцрпљења, борила. Али нови су основали своје колоније, готово у сваком кутку мога бића. Потомство им се умножавало и опстајало и у мочварним деловима моје психе, кроз које се спустило до најдубљих корена лозе, да би се укрстило и повезало са саплеменицима дуж целе генетске линије...

– ... Деца су ту негде. Зар ти то није пало на памет?

– Да су ту, чула би се.

„Вукодлак” је просто претрчао преко ове „пратиочеве” примедбе и лаконски узвратио:

– Сигурно су негде изашла. Са њима ћемо лако.

Потом се ухватио за вериге, пљунуо у пепео испод њих и издао наредбу.

– На прстима, полако, уђи у ону собу тамо – руком је показао смер, али најпре ослушни... никад се не зна.

– А шта ако...

– На сваки шум куцни у зид. Бићу у овој соби, овде...

Погледала сам у сестрино грло, споља сво модро и у пликовима. Кажипрстом и палцем стискала је тек извађене патрљке рилица. У њима је дамарала неизговорена стрепња:

– Шта ако нас примете?

Скренула сам поглед са сестриног надутог и изуједаног врата према двојици дечака. Обојица су, забезекнуто, пипала опрљене браде, испод којих су им расле ужарене кресте. Ни највећи петлови нису имали такве. Пламен, који је из њих, изненада, сукнуо, осмудио им је и повеће праменове косе.

Ја нисам имала Адамову јабучицу у ждрелу из које би ми израсла креста, ни остатке жаока међу прстима, од убода стрепње, али и поред тога нисам била поштеђена. Нападнута сам изнутра. Мучки. Бојазан се увукла између мојих кичмених пршљенова. Као веверица орахе, грицкала ми је, са уживањем, коштану срж...

Нас троје одраслије деце могли смо, ако ништа друго, бацити цигле на главе лопова. Тако бисмо заштитили, ако не све нас, оно бар ујаковог млађег сина, који је остао са нама. Док се лопови освесте и дођу к’ себи, он би већ био на сигурном - у старој бубњари. Ту га ни рођена мајка не би пронашла. Бринула су нас двојица старијих. Могли су, у невреме, да се појаве, са корпом пуном печурака. Свуда су ишли заједно. Упућени један на другог, вероватно, као многи други близанци, нису много хајали за остале. И гле парадокса: што су мање марили за нас, ми смо их све више волели.

***

Не знам зашто ми је стари воденичар баш тада пао на памет. Можда је бојазан, грицкајући ускладиштене тајне и разне слојеве мога бића, открила страхоповест о Урошу и искористила прилику да ме мало мучи. Или је искуство из те приче хтело да ми притекне у помоћ, заправо, да ме научи како да се понашам.

Ако је „меморија нека врста гробља”, где почивају одживљени догађаји, онда је тешко веровати да под хумкама сећања има живота. Али изгледа да има. Било како било, тек пред мене је, однекуд, из магличастог прамења, крочила утвара разјапљених уста. Одмах сам је препознала. Главом и брадом прави правцати Урош, исто онако млад и снажан, како га је воденичар описао. Стврднуте грашке зноја на челу личиле су на мајушне шатулице, које у себи чувају окамењене парчиће бола.

Згрчен, али одлучан израз лица и даље је пркосио разбојницима.

Ни исколачене очи, иако су скоро сасвим изашле из својих лежишта, нису признавале кукавичлук. Штавише, одбијале су га са гнушањем, упркос свему што се догодило...

– Никад се не јуначите пред непознатим!

Потпуно јасна и неокрњена остала ми је у памћењу ова реченица.

Она је била мото или боље рећи нека врста понтона, са којег смо закорачили у матицу нарације. Воденичар је, потом, стресао брашно са рукава и ногавица, понудио нас шљивама и више уздахом него гласом промрморио:

– А какве је само мишице имао! Могао је два човека да носи у зубима, али и снага и памет пред лудилом падају на колена.

Нисмо обраћали пажњу на неповезаност у говору, помно смо слушали, јер и слушање је авантура, ако се свим чулима укључиш у оно о чему се прича. Нисмо се померали ни кад је доброћудни млинар повремено устајао да промеша жито или заустави воденички жрвањ.

– Урошева мајка удала се за неког Талијана Ђакома...

Ђованија... тако –некако, не знам тачно. Причало се да је имао коцкарнице, тамо негде на Сицилији. А народ, к’о народ, чим чује да је неко богат, па још из Италије, одмах га прогласи мафијашем. Бог зна шта је тачно.

Млинар је одрешио нови џак кукуруза.

– Е, још овај да самељем и за данас је доста... него дођите да вам нешто покажем! Отворио је мало прозорче.

– Видите ли онај ћувик горе?

Тискали смо се око малог прозора и бленули радознало, али ништа посебно нисмо запазили.

– Не гледате добро. Не онај на врху. Овај нижи, у правцу моје руке.

– Изнад планинарског дома?

– Е, баш тај. Испод њега, у долини, сад се она не види, имали су неко имањце, не више од хектар - два. Тик уз рудник.

О руднику ћу вам причати други пут. Никакво злато у њему нису нашли, а долазили су са свих страна. Кол’ко су само земље ископали! Неке од њих Урош је водио у оне пећине изнад горњег ћувика. Шта су тамо тражили, враг би знао...ух, бог те – ђипио је брашњави човечуљак, са троноге столице – замало да заборавим онај џак од јуче. Запричах се.

Није нам дозволио да му помогнемо, иако се прилично намучио док је повелику врећу довукао до троношца. Подметнуо је под њу дрвени бучук и почео да пресипа ситно зрневље.

– Ово ти је злато. И то благословено. Иљади се. Од једног зрна цео клас се заметне, а из класа ново класје, па ти види кол’ко вреди.

– А ко је дао име пшеници?

Приметила сам да га је моје питање мало збунило, али је и поред тога простодушно признао:

– Е, то ти не знам. Знам само да од ове вреће пшенице можеш торту и славски колач да умесиш, сву живину да нахраниш и опет за сетву да остане.

– Причај нам даље.

– Шта да вам причам: онај јадник ни крив ни дужан настрада због ђавољег изума – проклетих паретина. Нашли га у оној пећини што излази с’ друге стране Јелице. Голог и без језика...

* * *

Доле испод нас, уз шкрипање патоса и шуштање сламарица, чуо се понеки шкргут, насилно отворених фиока. Замрло је и сећање на све остало, што је млинар испричао. Шта би значило и да сам памтила.

Ниједан опис не би могао потресније ни убедљивије да дочара тај задњи чин Урошеве драме од живе представе, коју сам управо гледала. У том запрепашћујућем сусрету са протагонистом детаљи више нису битни. Они су одиграли своју улогу кад се радња дешавала. Тада се знало ко су актери радње и зашто су то учинили. Данас за нас њихова имена не значе ништа. У нама одзвања ехо трагедије. У том злехудом удесу страдање људског бића је оно што нас потреса и боли. Да ли је страдалник невин или није, јесте главно питање, али одговор на то питање не може да ублажи последице тог чина.

Потмули бат корака у собама испод нас опомињао нас је да и нама нешто слично може да се догоди и управо је, у тренутној ситуацији, то и било најважније. Неко је у мраку креснуо шибицу, заборављајући да је то опасно. Урошева утвара се расплинула и исчезла. Дошла је, дакле, само да нас упозори и то на сопствени ризик, јер као што се зна вампири никад не долазе дању. Кад се шибица угасила, у комешању које је потом настало, нагазили смо на поломљену мотку.

Делови сломљене мотке још увек су били довољно дуги и могли смо их искористити. Напипали смо онај дужи и на његов врх натакли ујаков шешир, из кога смо, најпре, извадили пршуте и режњеве сланине. Тако смо, једино, могли упозорити близанце, ако буде потребно.

Прећутно смо се договорили да лопове не изазивамо, ни на који начин, ма како то кукавички изгледало. Помислила сам како би нам се малопређашње привиђење подругљиво насмејало, да је могло да скупи усне у подсмех. Ни тај нас подсмех не би поколебао, јер нико од нас није смео да ризикује туђи живот. Одлучивати о сопственом је већ нешто друго. Веровали смо да ће нас такво понашање спасити, а осим тога ни највећи лудаци не би, ако их нико не изазива, отфикарили толико језика и то још у туђој кући.

И гле чуда! Кад смо најмање очекивали огласио се „Вукодлак” .

– Ништа сем неких цедуљица, металног ситниша, глупих дрангулија и јевтиних огрлица. Ако нису сребрни и златни накит негде закопали, и то у дворишту, близу куће, сеци ме где сам најтањи. Ајде излази!

– Излазим. Ни овде, брате, ништа нарочито, сем неколико ножева са позлаћеним словима на корицама – као незграпна птица пробијао се кроз ваздух „пратиочев” глас.

Кобац „Вукодлаковог” гласа устремио се на њега.

– Ниси их, ваљда, узео?

– За шта ће ми? Ко би купио туђа златна слова?

– Скидај одећу да видим!

Док је незграпна птица „пратиочевог” гласа лежала смрвљена на поду, кобац „Вукодлаковог” гласа победоносно је отворио кљун и проговорио језиком грабљивице:

– Кулаци су ти аветињска сорта. У гаћама паре држе... него да не траћимо време... сву ноћ сам у сат бленуо.

– Вала и ја...расаних се брзо и обрадовах... кад их видех да одоше у виноград.

– Све си претресао?

– Јашта! Што миришу дуње.

– Дуњеглава шушумиго! Не знам ни зашто сам те звао.

– Хм...мм...м... је л’ ?

– Пеци дуње и зевај у прочеље, за друго и ниси, а ја одох.

– Ваљда видиш да идем и ја?

– Слободно ти остани! Сачекај да се врате из винограда.

– Е, нећемо тако! Ти си све ово замислио, па им ти дреши учкуре. Ја, богами, нећу.

– Е, мој брајко, дрешио би ти радо да знаш оно што не знаш. Ушушкани су од главе до пете тим шареним папирчинама.

Покушај „пратиоца” да у ову отровну опаску дода и арому сопственог хумора завршио се неуспешно. Реченица: „да им зими буде топлије” остала је незапажена и означила само кратку паузу, после које је његов ортак наставио, са још већом дозом цинизма.

– Да им се случајно примакнеш, кад скину одећу, не би видео ни делић људског тела. Учинило би ти се да шуште даждевњаци...

* * *

И после ове неугодне догодовштине, за коју смо прерано закључили да се по нас добро завршила, проводили смо сате и сате на тавану. Он нам је био нека врста извиђачког кампа и висећег партера који омогућава да се из птичје перспективе посматра сцена.

Одахнули смо пуним плућима, кад су немили посетиоци отишли и одлучили да ову епизоду одћутимо пред другима. Одахнули су и наши језици такође. Истрчавали су из уста и плазили се радосно.

Сви смо мање-више, усклађивали своје поступке и понашања, тако да се не угрози породични credo: дедина реч je за СВЕ и СВАГДА прва и последња.Зато смо, кад год смомогли, лошим вестима резали крила и секли канџе да у недоба не одлете до његовог преосталог уха.

Кажем, преосталог, јер је друго изгубио у рату. Лоше вести су се кратко задржавале. Претворене у брзометне стреле, на самој бубној опни, враћале су се натраг и погађале баш оног ко их је донео. Другим речима, чак и да је починиоце и ухватио на делу, ми бисмо били прва наплатна рампа за казну. Углавном, због тога смо се и определили за ћутњу.

Да је, неким случајем, могао бити поданик ЛУЈА ЧЕТРНАЕСТОГ, не само да би се одушевио његовом девизом, него би му и предложио да цео народ истетовира. Француска би сигурно личила на велико огледало, у коме би славољубиви краљ, у сваком тренутку, могао да прочита: – „La état c’est moi”.

За оног ко уме да влада није престо велике државе једино место да се те способности испоље. Понекад је довољна сасвим мала територија, једно парченце државе. Па чак и мање од тога. Често је довољна породица.

Наш суверен умео је да влада и без много речи. За њега је моћ неизреченог, али отелотвореног у ставу, била важнија и делотворнија.

Зато је своје планове откривао тек онда кад сазреле у коначне одлуке, тако да свако наше противљење више није имало никакву сврху. Рационалан, у много чему, чак је и псовке скраћивао. Кад каже: „свеца вам...” знали смо шта нас чека.

После великог труда научили смо како да препознамо вибрације гласова, пре него што се споје у речи. Откривање аларма, још у првом покрету слова, значило је да ћемо се бекством тела спасити од дединог штапа, којим је, кад би нас стигао, усецао бразде по кожи.

Све док нисмо овладали овом вештином, нисмо смели, ни усред лета, да се разголитимо и сунчамо као сва остала деца, јер смо због пругасте коже личили на зебре.

Али све се променило када је упознао Маријану, чије смо име растезали као лепезу. Та нас је игра веселила. Скупљањем слова, с лева удесно, име јој се смањивало и мењало у три нова. Аријана. Јана. Ана. Супротно, с десна улево, није било толико могућности, но и то једно име Марија, које се добијало скупљањем задња два слова, понекад је било довољно да је збунимо. Звали смо је некад и Марина, мада се лепеза није могла скупити у средини, а кад је ушла у траг и те досетке, цело смо име истумбали и претворили у анаграм. Лудела је кад би за њом довикивали Амарија или рецимо Јанама.

Маријана је била једина особа због које се деда одрекао свих других и свега другог. Због ње је изгубио, не само трон, него и поданике. Ни за себе више није могао рећи: „Влатко, то сам ја!” .

Смела и довољно дрска, окретала га је на рингишпилу своје младости као збуњено дете. Повучен снагом, опасног изазова, у њену орбиту, не само да се окренуо за 360 степени, већ се, верујем, и данас као дух окреће око њене осе.

Састајали су се, по неколико пута, у току дана, у кући.

Ни слутили нису да их гледамо са тавана. Из опреза, ретко кад су улазили заједно.

Маријана би се осврнула два-три пута, а онда би као газела, лако и гипко, прелебдела цео простор. Пошто се у лету загрле, још једном би проверили да ли су дрвени крачуни добро притисли и осигурали улазна врата. После тога деда би је на крилима узавреле страсти пренео до старог отомана, а онда би, у највећем заносу, откопчавао њену лепршаву блузу, која се мазно увијала око његове главе. А кад би његова глава заронила дубље, и њихове стопљене фигуре почеле да губе сопствене телесне облике, из Маријанине косе зазрачио би неки чудан извор светлости. Топлину те светлости, која је попут сићушних жар-птица лебдела кроз простор, осетили смо и ми на тавану. Коса је, највероватније била најпогоднија варијанта за исијавање електрицитета, и ослобађање вишка топлоте. Да нема пражњења електрицитета преко дугих и многобројних длака, тела би изгорела, од високофреквентног зрачења енергија, које емитују два бића, у љубавној екстази.

И стари отоман се, после њихових сусрета, подмлађивао.

Освежавала га је и подмлађивала енергија коју је исијавала младост узаврелих страсти.

Нисмо увек могли да чујемо о чему разговарају. До нас су, углавном, допирали неразговетни одломци разговора.

Није нас бринуло то што нисмо чули о чему разговарају, него то што се после сваког њиховог сусрета дешавало нешто непојмљиво. Деда је, у бесцење, продавао имања, коње и воденице.

Пре тога нико није смео ни да се нашали на ту тему, а камоли да помисли на продају. Како је Маријана, тајно, преузимала водећу улогу у свему, нисмо знали. У присуству осталих чланова породице понашала се као умиљато јагње и повлачила се у сенку. Стицао се утисак да не жели да се меша у породичне послове и руши систем постојећих односа, што је, донекле, и било логично, јер је, такорећи, до јуче била само нека врста изнајмљене помоћи, у разним пословима. Мало ми је неугодно да помињем то њено претходно занимање, јер не волим неслободу и потчињеност у било ком облику. Али њој се, ето, посрећило. Онај о коме је сањала дошао је на белом коњу. Није баш био принц и није био млад. Но, био је довољно богат, а таковог је највише желела.

Из једног одломка разговора, који је био раздраган и гласан, па самим тим и више разговетан, закључили смо да су се срели много пре него што је умрла бака Марија и много пре него што је Маријана дошла у нашу кућу, прихвативши ту потчињавајућу улогу, на почетку.

– Белкан се пушио од зноја, сећаш се?

– Ниси умео да извадиш ногу из узенгије.

– И нисам.

– Онда ми то ниси признао.

– Била си девојчица, а ја ожењен, средовечан, мушкарац.

– Кошуља ти је нагло поцрнела. И твој се лик изгубио у колутовима дима.

– Да ме ниси полила водом, од мене би остао само угарак. Ах, та ужарена јара! Од ње изгориш за час.

Она се насмејала и својим кликтавим кикотом осветлила целу његову фигуру, која се блажено растакала и постајала све провиднија. Једва сам обуздала жељу да сиђем са тавана, због јединствене прилике да видим како изгледају унутрашњи органи.

Пре свега срце и плућа, јер кроз плућа и срце можеш у себе да удахнеш друго биће. Тако га можеш увек имати у себи и када је далеко. Завидела сам Маријани што је тако близу и што може да их, кроз расточено и провидно ткиво, гледа. Ипак, била сам довољно присебна да схватим да то право припада само њој, јер се ткиво отварало само пред њеним осмехом или погледом.

Никад нисам сазнала да ли је Маријана могла да види себе у срцу свог љубавника, у тренуцима кад се ткиво до те мере разводни. А то ме највише интересовало.

У највећој тишини, скоро без даха, ширили смо ушне шкољке, до максимума, да што боље упијемо наставакразговара.

– И онда си се тако смејала. На чокотима су треперили ватрени језичци...

– Срели смо се у октобру. О каквој јари причаш?

– Тела су нам била у јулу. О језичцима твоје пожуде причам...

– Молим те, не измишљај!

Он је љутито устао и почео да препипава седе длачице на грудима.

– А ово? Видиш ли ове зелене печате?

– Видим, па шта?

– Знаш ли од чега су?

– Не знам.

– Па, наравно, да не знаш. Од твојих погледа. Спржили су ми ово парче коже. Ма, нека су! Све што имам дао бих за твоје зелене, мачје, очи.

Маријанине обнажене дојке нису желеле да се врате у одећу. Три пута су јој, док је покушавала да их одвоји од левка дединих уста, испадале из руку. Посматрачима, из наше перспективе, изгледало је да се кроз та два телесна облика једно биће претаче у друго. Из те две божанске посуде у људском телу, налик боцама за чување божанског опијума, деда је испијао нектар из рајског врта у виду љубавног напитка. Кроз левак уста плућима и срцем усисавао је у себе Маријану и цело окружење.

Да су били негде у шуми, или на ливади, да ли би деда, кроз Маријану, усисао неки цвет, облак, па и неку мању птицу?

Зауставила сам ројеве питања, да неометано гледам како се Маријана бори са својим телом. Припијало се уз дедине мишиће, и није хтело да напусти тај сливени заједнички облик, као да више није могло да се подели на два бића, без губитка неких делова. Једва га је вратила у усправни положај, обукла се и пружила деди десну руку.

– Ајде, дижи се и ти! Посумњаће ако останемо дуже.

* * *

Да је на овај свет дошла као птица, Маријана сигурно не би волела да буде рода, али је, упркос томе, брзо научила да живи на високој нози. Није се освртала за собом. Одбацила је сиромаштво, као змија свлак. И старе навике, јер шта би с њима у новом руху. Свуда и у свему прва! То је оно што је сада успела да буде. Одлазила је са дедом у многа места и градове. И данас се прича како је играла и певала по хотелима и како су је, са уживањем, слушали и гледали и гости хотела и бањски туристи, из луксузних вила, а деда лудовао и плаћао цехове. Све то, ипак, не би изазвало веће потресе да се на томе завршило, јер имало је много тога да се проћерда...

* * *

Гледам голе зидове, препуне краста. Испод поткожног ткива бубри смрт и разједа малтер и креч. У ову просторију (у којој смо са мајком спавали ја, брат и сестра) некад давно, док сам била дете, ушао је „Вукодлак”. Ни друге две собе ни су у бољем стању. Нешто боље је очуван онај део куће, прављен од брвана, мада се трулеж, подмукло, увлачи између букових облица, а по утабаном земљаном поду миле мрави и разни други инсекти. Неколико кртичњака и симболично асоцирају на Маријану. И она је, као невидљива кртица, безобзирно роварила по нашим животима, а кад је кроз њих ископала тајне канале и изашла на површину, показала је своје право лице. Тек тада је, коначно, скинула маску и прешла у отворени напад. Њена надмоћна жеља да нас све покори, провалила је из ње као бујица и одронила нас, јер за њу смо били само изрована земља, изнад ископаних канала, али није успела да нас покори, и поред тога што је смишљала разне подвале и уплитала нас у измишљене догађаје.

Но, пошто су сплетке биле њена омиљена кућна радиност, усавршила их је до перфекције. На покиданим нитима поверења њени су прсти вешто уплели неразмрсиве чворове сумњи и неистина, који су нас отуђили и потпуно удаљили једне од других. Чак и да смо их размрсили, ништа не бисмо постигли, јер сви смо се толико променили да ни сами себе више нисмо познавали. Свако је од сваког зазирао. Наслутили смо у шта ће прерасти првобитни бенигни презир, који се увукао у сваку пору породичног бића.

* * *

Не знам како је било онима што су остали, али ја никада нисам заборавила тренутак када се мекетава реза спустила на назубљени гвоздени језичак свеже офарбане капије. Ни мајчине сузе. Трава, коју су тада, обилно, залиле, ма колико се пута обнављала, имаће увек горак и сланкаст укус. Са нама је пошло и неколико листова брезе. Још их чувам у пожутелој свесци.

Понекад тужно зашуме, понекад освану мокри.

* * *

И мештани и родбина рекли су ми исто. Знали су сви, осим Влатка. Њему нико није смео ни хтео да каже. Једна честита старица из суседства, сабрала је сва лажна и истинита препричавања у најобичнији и најтачнији закључак.

– Шта да ти кажем? Ни рођеним очима не би веровао да су је виделе како га вара. Ето, толико је, за све друго, осим за њу, обневидео.

Много тога било је невероватно, али се, ипак, испоставило да је „Вукодлак” знао где се налази буђелар. Нашао је и неколико замотуљака са дукатима и стару исхабану ташну, набреклу од новчаница. И, наравно, слагао је свог ортака, а цену тог незнања платили смо оног дана кад нас је ујак оптужио за крађу.

Више и није важно ко је испод одеће, уместо тела, носио шарене наслаге папирних новчаница, и коме су шуштале као даждевњаци. Ни „Вукодлаку”, ни онима које је покрао, новац више није потребан. Да су знали да се величином душе мери богатство, можда би и ова прича имала лепши крај.

* * *

Кад пођем, нећу спустити мекетаву резу на назубљени гвоздени језичак климаве капије. Испратиће ме дрвореди кестенова, као и онда кад смо са мајком одлазили у туђи и непознат свет. Вратови су им криви од извиривања. Вероватно слуте да ће остати, сасвим, сами.

Али није све изгубљено и сенке имају свој живот.

Да моја мама може да спусти поглед до места у којима је обитавала, видела би да је још у свему има. Њене емоције нису изгризли мољци времена. И нису усахле од туге. Срећем их на свакој стази којом је прошла.

Кроз напукло стакло на прозору ветар уноси мирис јоргована и као да ми каже:

– Сећам се, највише је волела бели.

У двориште долећу сенице и плашљиве зебе. Последњим парчетом хлеба хранила је њихове баке.

Кестенови и брезе захвално шуме, кад је се сете. Није их садила. Памте да их је спасила од сече.

И воде у потоцима весело жуборе кад се изговори њено име.

* * *

И Маријана је схватила да нас је узалуд жртвовала, кад се „Вукодлак” оженио другом. Од тада њен бол непрестано расте. И биће све већи и већи. А како ће јој тек бити кад се низ брдо вечности буде отискивао и као Сизифов камен стално враћао на почетак?!

Верујем да ће јој моја мама, и после свега, обрисати зној са чела.

* * *

Са породичног грба круне се слова. Испод Маријаниног имена назиру се она утиснута пре њеног доласка у нашу кућу.

Од њих и не покушавам да правим комбинације. А и како бих, кад се испод њих указује ореол моје баке Марије, који обасјава цео простор.

И мала лепеза А Р И Ј А, коју сад чине тих пет слова, Маријаниног бившег имена, не побуђује у мени жељу за игром.

Само бих, тој речи, додала Т У Ж Н А. И нека на томе остане.

ilij@saula.art

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: