detalj slike: KRK Art dizajn

Dragana  Đorđević: Priče teku kao moj Dunav.

Dragana Đorđević, prof. pedagogije u penziji. Rođena u Negotinu 1954g. bavi se više od dve decenije planinarenjem, fotografisanjem i pisanjem. Putujući spaja svoje hobije i zapisuje utiske. Saradnik je Književne radionice Kordu, gde objavljuje svoje prozne radove. Za prošlu 2022. godinu nagrađena je priznanjem za najbolju priču, a nosilac je i simbolične nagrade “Zlatno pero” koju dodeljuje KR “Kordun” na mesečnom nivou za najuspešnijeg autora. Od Dragane se očekuje još mnogo priča, fotografija i putopisa, jer zaista toj ljubavi se predaje do koske. Pročitajmo što nam Dragana sama govori o sebi, životu, umetničkom stvaralaštvu i svom Dunavu.

Драгана Ђорђевић

Književna radionica KOrdun, Neda Gavrić, Banja Luka, Beograd, 18.05.2023.

U ovom vremenu zaista je pravo bogatstvo moći spojiti hobije i istovremeno uživati u njima. Koliko Vam to doprinosi kvalitetu života u jednom od najlepših perioda koji ima tako lep naziv „mirovina“?

Skoro će decenija kako sam u penziji -"mirovini" i kad bacim pogled unazad, mislim da je da je to vreme za mene, ponajmanje mirovina. Još uvek mi je dan prekratak za sve želje koje imam. Ove dane i godine primam kao božji dar. Spontano su se u njima javljala moja dugo potisnuta interesovanja.

Kako pamtite svoje detinjstvo? U razgovoru sa Vama, primetno je da veoma rado pričate ali i pišete o svom rodnom kraju. U stvari, imate veoma zanimljive događaje iz tog perioda, pomalo i nesvakidašnje?

Sa ponosom kažem da sam rođena u Negotinu, gradu Hajduk Veljka  i Čučuk Stane, gradu Stevana Stojanovića Mokranjca, gradu Đorđa Stanojevića. Kao učiteljsko dete selila sam se sa njima onako kako su oni bili premeštani po naredbi Ministarstva prosvete iz jednog sela u druga iz jednog grada u drugi. Od svih tih mesta postoji jedno, malo , malecko, na geografskoj karti se jedva vidi, par stotina duša broji, pripilo se uz obalu Dunava. Zove se Tekija. Podelilo mi je srce na dvoje, deo mi je potonuo sa Tekijom koja je zbog gradnje HE"Đerdap" morala da bude potopljenjna a deo kuca u novopodignutoj u kojoj provodim leta. U Tekiji je živela moja baka po ocu, Rumunka, koju je kao devojčicu usvojio bračni par iz tog mesta. Kod bake sam provodila zimske i letnje raspuste. Više od pola veka ona leži na dnu reke. U meni Tekija  nastavlja da živi u slikama. Pamtim bakinu kuću, stepenice pred njom na kojima sam sedela i satima gledala brodove kako plove ili uveče pristaju uz štek kako bi tu prenoćili. U to vreme noćna plovidba Dunavom je bila zabranjena zbog virova i stena koje štrčale iz Dunava. Žive u meni draga lica ovog malog mesta. Žive nedelje u kojima su iz Beograda pristizale velike bele putničke lađe. Okupljali smo se gledajući putnike pristigle iz dalekog sveta. Donosili su sobom dah gospodstvenosti nekih nepoznatih velegradova. Naše dečije igre trajale su od jutra do večeri premeštajući se iz jedne ulice u drugu. Leti su deca imala obavezu da u cegerima nose lubenice na potok malo podalje od mesta da se hlade. Neretko bi ih izmešali, pa bi se i posvađali ali nikad toliko da već za sa, dva ne nastavimo igru.desile su se prve ljubavi, pogledi koji još traju u meni, prvi dodir ruke i nespretan poljubac spušten na obraz. Onda je došao jedan novembar kad me je otac poveo da poslednji put vidim Tekiju pre potapanja. Ulice su bile već ispunjene vodom, ulazila je u kuće sa kojih su skinuta vrata i prozori. Isti grad je počeo da živi na drugom mestu. Stezala sam očevu ruku i danas pamtim suzu na njegovom licu. oboje smo plakali bezglasno. Većina nas odrastajući krene iz svog malog mesta da bi mu se jednog dana vratila. Ja to ne mogu, samo u letnjim mesecima kad je nizak vodostaj izroni deo crkve i to je sve što je ostalo od moje Tekije. Samo je još po nekad sanjam, onda dugo žmurim, hoću da je pod kapcima čuvam. Oživljavam je u mojim pričama, tako joj ne dam da nestane. Imam jednu veliku želju, da ovde u Tekiji osnujem Muzej potopljenih gradova,  da kroz njega moja Tekija nastavi da živi.

Jedan od hobija je putovanje, među najbogatijim čovekovim iskustvima. Kada ste zapravo počeli da aktivnije i kontinuirano putujete i istražujete zemlje i kulture, van Vašeg rodnog kraja?

Odrastala sam okružena knjigama u porodici koja je bila spoj ljudi sa različitih prostora pristiglih pritisnuti ratovima na obale Dunava. Svako od njih je preneo na mene deo sebe. Ponela sam u sebi njihove priče, njihove snove i neostvarene želje. Tako sam krenula na putovanja koja su sličila hodočašćima, obilazeći mesta u kojima su se meni dragi ljudi rađali i deo života proveli. U kasnijim putovanjima u drugim geografskim  prostorima i sa drugim kulturnim miljeima, osetila sam potrebu da sve to zabeležim rečju i fotografijom.

Uz putovanje neizostavno je i zapisivanje ličnih utisaka, spoznaja, saznanja i iskustava sa putovanja. Sećate li se o čemu ili kome ste imali želju prvi put napisati, tačnije preneti na papir ono što ste videli i doživeli?

Odrasla sam na Dunavu, reci bremenitoj istorijom, na onom delu gde je izgrađena HE " Đerdap". Zbog nje je potopljen gradić u kome je ostalo moje detinjstvo. On već pola veka leži na dnu Dunava. Želja da ga sačuvam od zaborava je bila prva priča od nekoliko o njemu, koju sam napisala.

Objavljujete svoje prozne zapise za našu književnu radionicu, koje su praćene i čitane. Interesuje me, imate li sklonosti ka poeziji jer, verujem, to bi bila sjajna pesma od putovanja?

O radionici "Kordun" sam prvi put čula u jednoj emisiji radio Beograda u kojoj je objavljen nagradni konkurs i poziv  za slanje teksta. Posla sam priču o potopljenom ostrvu Ada Kale. Priča se doplala g-din I. Šauli i on je objavio. Ako kažem da sam bila zbog toga srećna, nedovoljno je, moram da napravim gradaciju, presrećna. Poeziju ne pišem, ili tačnije pišem kratke stihove, kao duhovite komentare, čestitke nekim povodom ali  više volim da je čitam.

Da li ste razmišljali ukoričiti svoje prozne zapise u jednu celinu putopisa?

Upravo je deo priča već lektorisan u Arhivu Pančeva. Oni spremaju izdavanje moje knjige ali kako to u Srbiji biva, rokovi se pomeraju. Nadam se da će na jesen izaći ili najkasnije do kraja ove godine.

Imate još jedan hobi, koji je takođe veoma interesantan a to je planinarenje. Planinarenje ste, čini mi se, počeli da praktikujete u zadnje dve decenije, što je jako interesantno. Pogotovo iz razloga da danas mladi ljudi brzo i lako gube interesovanje a vi ste, iz godine u godinu bogatiji za interesovanje i hobi više. Koje ste predele obilazili kada je u pitanju planinarenje?

Mnogo pre odlaska u penziju počela sam da se bavim planinarenjem. Ukoro će biti tri decenije od prvog uspona na planinu. U planinarenju sam spojila ljubav prema prirodi, putovanjima i drženju sa ljudima koji sliče meni. Danas, posle toliko godina, mislim da nema grada sa prostora eh Jugoslavije gde nemam prijatlja planinara. Susreti sa njima me uvek obogate, ispune radošću i smehom. Svaki uspon nosi i mali rizik, nosi odgovornost prema sebi ali i kolektivu. Trenutak kad se popnem, recimo na 3000m nadmorske visine, kad stojim između neba i zemlje, kad čujem tišinu, je onaj u kome znam da sam pobedila sebe. Nezaboravan je uspon na Olimp, planina u Grčkoj na kojoj stoluje Zevs. Slede Goverla u Ukrajini, Rila i Vihren u Bugarskoj, najveći vrh Češke- Sneška, planinski vrhovi Rumunije, Slovenije, Hrvatske itd. Iz ovog hobija nastao je serijal priča punih dogodovština sa planinarenja.

Uz to, fotografija je takođe jedna od Vaših ljubavi? Šta, od svega, najpre zapažate? Šta je ono što najviše volite fotografisati?

Naravno, u rancu je uvek foto aparat koji nije baš uvek lako nositi ali bez koga ne bih mogla da zabeležim svitanja nad Đerdapskom klisurom, snegom pokrivene vrhove ili svu raskoš rane jeseni planinskih šuma.Obogatila sam još jednom svojom ljubavlju penzionerske dane. Odrasla sam na reci pa je veslanje kanuom postalo sastavni deo proleća, leta i rane jeseni. Kanu, vrsta čamca kanadskih Indijanaca ima gaz od svega 5cm pa treba biti vešt u upravljanju njime. Nestvarna je lepota biti sam na reci, slušati šum talasa, zaranjati vesla u vodu i gledati izlaske i zalaske sunca.

Vratimo se na pisanje. Šta za Vas predstavlja taj trenutak kada sednete za radni sto da pišete?

Pisanje je moj beg od stvarnosti, pisanje je moj zid kojim sebe okružujem u ovom, danas surovom, svetu. Volim tu tišinu stvaranja pod upaljenom abažurskom lampom. Uglavnom noću pišem, noću sam hrabrija, noć mi daje iluziju moći.

Kao profesor pedagogije, na kom ste pozivu i ostavrili penziju, kako posmatrate današnji pedagoški odgoj dece? Gde grešimo a šta smo to unapredili za razliku na prethodne decenije?

Deo svog radnog veka provela sam radeći kao prof. Neuporedivo je sadašnje vreme sa onim u kome sam ja kao prof psihologije i logike provela radeći u gimnaziji. Tekst pišem u trenutku užasne tragedije u Srbiji. Svaki savet ili komentar je sada suvišan, ne mogu da ga dam. Globalno, svet potresa civilizacijiski sunovrat i uprkos visokoj tehnologiji ili zbog nje mi pravimo retrogradni skok unazad. Volela bih da me buduće vreme demantuje.

Šta je ono što ste sebi zadali kao naredni zadatak? Šta da obiđete, vidite, fotografišete ili zapišete?

Sebi ne zadajem zadatke, to je jedna od prednosti slobodnog vemena koje imam. Pisanje i fotografija teku bez plana. Desi se da me privuče razgovor na pijaci ili ulici, da me putujući privuče neki predeo, da slučajno ugledam urušeni dvorac, otkrijem arheološki lokalitet ili obiđem groblje, te kamene gradove našh predaka i dok ih fotografišem u mislima počinjem da sklapam rečenice. Priče tako nastaju bez reda ili svesne namere, teku kao moj Dunav.

Поглед на Дунав са Мироч планине

PODELITE OVAJ TEKST NA: