детаљ слике: КРК Арт дизајн

Драгана  Ђорђевић: Приче теку као мој Дунав.

Драгана Ђорђевић, проф. педагогије у пензији. Рођена у Неготину 1954г. бави се више од две деценије планинарењем, фотографисањем и писањем. Путујући спаја своје хобије и записује утиске. Сарадник је Књижевне радионице Корду, где објављује своје прозне радове. За прошлу 2022. годину награђена је признањем за најбољу причу, а носилац је и симболичне награде “Златно перо” коју додељује КР “Кордун” на месечном нивоу за најуспешнијег аутора. Од Драгане се очекује још много прича, фотографија и путописа, јер заиста тој љубави се предаје до коске. Прочитајмо што нам Драгана сама говори о себи, животу, уметничком стваралаштву и свом Дунаву.

Драгана Ђорђевић

Књижевна радионица КОрдун, Неда Гаврић, Бања Лука, Београд, 18.05.2023.

У овом времену заиста је право богатство моћи спојити хобије и истовремено уживати у њима. Колико Вам то доприноси квалитету живота у једном од најлепших периода који има тако леп назив „мировина“?

Скоро ће деценија како сам у пензији -"мировини" и кад бацим поглед уназад, мислим да је да је то време за мене, понајмање мировина. Још увек ми је дан прекратак за све жеље које имам. Ове дане и године примам као божји дар. Спонтано су се у њима јављала моја дуго потиснута интересовања.

Како памтите своје детињство? У разговору са Вама, приметно је да веома радо причате али и пишете о свом родном крају. У ствари, имате веома занимљиве догађаје из тог периода, помало и несвакидашње?

Са поносом кажем да сам рођена у Неготину, граду Хајдук Вељка  и Чучук Стане, граду Стевана Стојановића Мокрањца, граду Ђорђа Станојевића. Као учитељско дете селила сам се са њима онако како су они били премештани по наредби Министарства просвете из једног села у друга из једног града у други. Од свих тих места постоји једно, мало , малецко, на географској карти се једва види, пар стотина душа броји, припило се уз обалу Дунава. Зове се Текија. Поделило ми је срце на двоје, део ми је потонуо са Текијом која је због градње ХЕ"Ђердап" морала да буде потопљењна а део куца у новоподигнутој у којој проводим лета. У Текији је живела моја бака по оцу, Румунка, коју је као девојчицу усвојио брачни пар из тог места. Код баке сам проводила зимске и летње распусте. Више од пола века она лежи на дну реке. У мени Текија  наставља да живи у сликама. Памтим бакину кућу, степенице пред њом на којима сам седела и сатима гледала бродове како плове или увече пристају уз штек како би ту преноћили. У то време ноћна пловидба Дунавом је била забрањена због вирова и стена које штрчале из Дунава. Живе у мени драга лица овог малог места. Живе недеље у којима су из Београда пристизале велике беле путничке лађе. Окупљали смо се гледајући путнике пристигле из далеког света. Доносили су собом дах господствености неких непознатих велеградова. Наше дечије игре трајале су од јутра до вечери премештајући се из једне улице у другу. Лети су деца имала обавезу да у цегерима носе лубенице на поток мало подаље од места да се хладе. Неретко би их измешали, па би се и посвађали али никад толико да већ за са, два не наставимо игру.десиле су се прве љубави, погледи који још трају у мени, први додир руке и неспретан пољубац спуштен на образ. Онда је дошао један новембар кад ме је отац повео да последњи пут видим Текију пре потапања. Улице су биле већ испуњене водом, улазила је у куће са којих су скинута врата и прозори. Исти град је почео да живи на другом месту. Стезала сам очеву руку и данас памтим сузу на његовом лицу. обоје смо плакали безгласно. Већина нас одрастајући крене из свог малог места да би му се једног дана вратила. Ја то не могу, само у летњим месецима кад је низак водостај изрони део цркве и то је све што је остало од моје Текије. Само је још по некад сањам, онда дуго жмурим, хоћу да је под капцима чувам. Оживљавам је у мојим причама, тако јој не дам да нестане. Имам једну велику жељу, да овде у Текији оснујем Музеј потопљених градова,  да кроз њега моја Текија настави да живи.

Један од хобија је путовање, међу најбогатијим човековим искуствима. Када сте заправо почели да активније и континуирано путујете и истражујете земље и културе, ван Вашег родног краја?

Одрастала сам окружена књигама у породици која је била спој људи са различитих простора пристиглих притиснути ратовима на обале Дунава. Свако од њих је пренео на мене део себе. Понела сам у себи њихове приче, њихове снове и неостварене жеље. Тако сам кренула на путовања која су сличила ходочашћима, обилазећи места у којима су се мени драги људи рађали и део живота провели. У каснијим путовањима у другим географским  просторима и са другим културним миљеима, осетила сам потребу да све то забележим речју и фотографијом.

Уз путовање неизоставно је и записивање личних утисака, спознаја, сазнања и искустава са путовања. Сећате ли се о чему или коме сте имали жељу први пут написати, тачније пренети на папир оно што сте видели и доживели?

Одрасла сам на Дунаву, реци бременитој историјом, на оном делу где је изграђена ХЕ " Ђердап". Због ње је потопљен градић у коме је остало моје детињство. Он већ пола века лежи на дну Дунава. Жеља да га сачувам од заборава је била прва прича од неколико о њему, коју сам написала.

Објављујете своје прозне записе за нашу књижевну радионицу, које су праћене и читане. Интересује ме, имате ли склоности ка поезији јер, верујем, то би била сјајна песма од путовања?

О радионици "Кордун" сам први пут чула у једној емисији радио Београда у којој је објављен наградни конкурс и позив  за слање текста. Посла сам причу о потопљеном острву Ада Кале. Прича се доплала г-дин И. Шаули и он је објавио. Ако кажем да сам била због тога срећна, недовољно је, морам да направим градацију, пресрећна. Поезију не пишем, или тачније пишем кратке стихове, као духовите коментаре, честитке неким поводом али  више волим да је читам.

Да ли сте размишљали укоричити своје прозне записе у једну целину путописа?

Управо је део прича већ лекторисан у Архиву Панчева. Они спремају издавање моје књиге али како то у Србији бива, рокови се померају. Надам се да ће на јесен изаћи или најкасније до краја ове године.

Имате још један хоби, који је такође веома интересантан а то је планинарење. Планинарење сте, чини ми се, почели да практикујете у задње две деценије, што је јако интересантно. Поготово из разлога да данас млади људи брзо и лако губе интересовање а ви сте, из године у годину богатији за интересовање и хоби више. Које сте пределе обилазили када је у питању планинарење?

Много пре одласка у пензију почела сам да се бавим планинарењем. Укоро ће бити три деценије од првог успона на планину. У планинарењу сам спојила љубав према природи, путовањима и држењу са људима који сличе мени. Данас, после толико година, мислим да нема града са простора ех Југославије где немам пријатља планинара. Сусрети са њима ме увек обогате, испуне радошћу и смехом. Сваки успон носи и мали ризик, носи одговорност према себи али и колективу. Тренутак кад се попнем, рецимо на 3000м надморске висине, кад стојим између неба и земље, кад чујем тишину, је онај у коме знам да сам победила себе. Незабораван је успон на Олимп, планина у Грчкој на којој столује Зевс. Следе Говерла у Украјини, Рила и Вихрен у Бугарској, највећи врх Чешке- Снешка, планински врхови Румуније, Словеније, Хрватске итд. Из овог хобија настао је серијал прича пуних догодовштина са планинарења.

Уз то, фотографија је такође једна од Ваших љубави? Шта, од свега, најпре запажате? Шта је оно што највише волите фотографисати?

Наравно, у ранцу је увек фото апарат који није баш увек лако носити али без кога не бих могла да забележим свитања над Ђердапском клисуром, снегом покривене врхове или сву раскош ране јесени планинских шума.Обогатила сам још једном својом љубављу пензионерске дане. Одрасла сам на реци па је веслање кануом постало саставни део пролећа, лета и ране јесени. Кану, врста чамца канадских Индијанаца има газ од свега 5цм па треба бити вешт у управљању њиме. Нестварна је лепота бити сам на реци, слушати шум таласа, зарањати весла у воду и гледати изласке и заласке сунца.

Вратимо се на писање. Шта за Вас представља тај тренутак када седнете за радни сто да пишете?

Писање је мој бег од стварности, писање је мој зид којим себе окружујем у овом, данас суровом, свету. Волим ту тишину стварања под упаљеном абажурском лампом. Углавном ноћу пишем, ноћу сам храбрија, ноћ ми даје илузију моћи.

Као професор педагогије, на ком сте позиву и оставрили пензију, како посматрате данашњи педагошки одгој деце? Где грешимо а шта смо то унапредили за разлику на претходне деценије?

Део свог радног века провела сам радећи као проф. Неупоредиво је садашње време са оним у коме сам ја као проф психологије и логике провела радећи у гимназији. Текст пишем у тренутку ужасне трагедије у Србији. Сваки савет или коментар је сада сувишан, не могу да га дам. Глобално, свет потреса цивилизацијиски суноврат и упркос високој технологији или због ње ми правимо ретроградни скок уназад. Волела бих да ме будуће време демантује.

Шта је оно што сте себи задали као наредни задатак? Шта да обиђете, видите, фотографишете или запишете?

Себи не задајем задатке, то је једна од предности слободног вемена које имам. Писање и фотографија теку без плана. Деси се да ме привуче разговор на пијаци или улици, да ме путујући привуче неки предео, да случајно угледам урушени дворац, откријем археолошки локалитет или обиђем гробље, те камене градове нашх предака и док их фотографишем у мислима почињем да склапам реченице. Приче тако настају без реда или свесне намере, теку као мој Дунав.

Поглед на Дунав са Мироч планине

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: