detalj slike: KRK Art dizajn

POSTEVROPSKE VARIJACIJE

ILI

EUROPA IN EXTREMIS

FUTURISTIČKI ESEJ

Aleksa Đukanović

„Kada budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.”

Danilo Kiš

Evropa je te besudne, zloslutne i sudbonosne 2034. godine više nego ikad u svojoj grandioznoj dvomilenijumskoj kulturi fatalno postojano ličila na svoju književnu imenjakinju u mnogim Krležinim literarnim tekstovima, u kojima se, dakako, pominjala kao „pojava” u kojoj se „najveće istine izgovaraju ispod vješala, na stratištima, po tamnicama i na golgotama”, te da u takvim moralnim i civilizacijskim izopačenjima, „te raspete i popljuvane istine postaju evropske zastave i vijore se vjekovima”.

Doista, tako je i bilo, samo podosta strahotnije i neuporedivo jezivije nego u Krležinim milozvučnim danteovskim, lirskim stihovima i visprenim, polemičkim, erudicijskim esejima. Miroslav Krleža, književnik čiji je genij stvorio osamdeset „podebljih” vizionarskih knjiga, toga historijskog i epohalnog časa, kada se sve rušilo neronovskim duhovnim požarom, već više od pet dugih decenija leži i hrče mrtvim snom na zagrebačkom Mirogojskom groblju pod kolosalnim bogumilskim crnomermernim stećkom teškom cele dve tone. I dakako, nema on pojma šta se događa iznad njega – na blatnoj, užegloj i gnjiloj zemaljskoj kori, ni ne sluti siroti Krleža šta se sve dogodilo gore otkako on ne diše i ne piše. On, jadničak ni ne sanja: da je Frau Evropa postala najveća ludnica, bukvalno i metaforično kazano – na najstarijem svetskom kontinentu u toj pompejskoj 2034. godini zdravi mozgovi medicinskim metodama registrovali su najveći broj ludaka na kugli zemaljskoj… molim izravno za jedan pikoli pardonček, hteo sam, naime, kazati: lažne, maskenbalske liberal-demokratske gospode što izbrijani, uglađeni i napuderisani već skoro devet besudnih i krvavih decenija punih usta isprazne i jalovo-patetične balade kenjaju, pardon: kunu se u ljudska i tzv. „evropska” prava, a redom i neredom tamane poput muha Arape, Azijate, Crnce, Latinoamerikance, i dapače nas – Srbe i sve uboge Balkance, što smo sa Vinčom i njenom divljenja dostojnom neolitskom kulturom nekada bili prapočetak i centar ovoga, sada već uveliko, grešnog sveta.

(Jedna osobita napomena: dakle, naučnim činjenicama i postojanim dokazima utvrđeno je da mnogi sićušni insekti koji vole piti krv ljudima, poput muva – lat. Brachycera – jesu aktivni domaćini, to jest – prenosnici najtežih boleština koje mogu spopasti čoveka, poput tifusa, salmonele, kuge ili ebole, ali isto tako treba kazati i sledeće: da je prva epidemija strahotne boljke kuge – što je izaziva pacovska ili mišija podmukla bakterijica Yersinia pestis – na svetu izbila u puritanskom i protestantskom Londonu Dinastije Stjuart i kralja Čarlsa II od Engleske, i to daleke 1665. godine, jer nisu imali, dakle, kanalizaciju, a jeli su prstima; tifus – Typhus exanthematicus – pojavio se godine 1528. u Francuskoj u vreme vlasti kralja i samodršca Fransoa I Valoa, gde je i po prvi put otkrivena bakterija salmonela, uzročnik tifusa, dok se danas uveliko zna ko je i gde spravio laboratorijsku boljku ebolu, koja je do pre nekoliko godina imala strahovite posledice u Africi, nakon dvogodišnjih „istraživanja” i njuškanja lekara iz Američke agencije za hranu i lekove na tom području.)

U toj apokaliptičnoj 2034. godini bilo je u trbuhu Frau Evrope više no igde drugde na svetu tih ludaka… pardon, „beskompromisnih boraca za prava” sirotih i ubogih Crnaca, Bosanaca, Ukrajinaca, Crnogoraca, Albanaca, i svih drugih anaca; i u toj „najpravednijoj borbi” stradaše (gle čuda!), upravo oni koji bi tom borbom trebali biti zaštićeni, a nagrdiše ih (gle čuda!) upravo oni koji tvrdo i postojano zauzeše ulogu njihovih mesijanskih branitelja. No, godina 2034, godina je – u kojoj je Evropa na umoru. Svoje bogate kolonije sa nemerljivim zalihama zlata, dijamanata, nafte i slonovače, odavno je izgubila u požaru koji je sama upalila; opijena, duhovno umrtvljena, prekaljenim i neprestanim ratnim klanicama fizički samodotučena do kraja, letargična i sebična – u bolesti i starosti svojoj, Frau Evropa osetila je da joj se bliži neupitni biološki kraj.

Smrtni čas zakucaše joj – svojim naboranim prstima i dugačkim, crnim noktima – na vrata. Davno, davno, za vreme onih starih vekova kada je Evropa imala Baha, Mocarta, Balzaka, Kopernika, Servantesa, Svedenborga, Njutna, Rafaela, Vagnera, Direra, Šilera i Turgenjeva – ona je disala na škrge, o, da – na škrge, ali ipak je disala! Ona stara krasna, renesansna, konzervativna Geteova, Hajneova, Da Vinčijeva, Kantova, Danteova, Gogenova i Van Gogova Evropa odavno ne diše; vizantijska, gotska, romanička, barokna, i otonska umetnost, odavno više ne postoje; sve ono što je Evropi život davalo, što ju je isticalo, što ju je hranilo, sve one duboke zalihe bogate svetske umetnosti i kulture – sve je u jednom odioznom, luciferovskom planu sama, svojom voljom, Frau Evropa fatalno destruktivno, u bunilu, samouništila i samoponištila – i sebe, poput samoubice – dovela na liticu ponora, pada i na koncu – smrti, strašne varvarske smrti. Negacija je zavladala Evropom. Sveopšta negacija. Bauk Veštice Negacije na svojoj metli, u keltskom maniru, lebdi turobnim nebom polumrtve starice na umoru – Frau Evrope, a evropskim oblacima odjekuje grohotni veštičiji smeh, nalik najstrahotnijem i najstravičnijem jauku. Malleus Maleficarum odavno niko više niko ne čita.

Nad glavom Frau Evrope klati se oštro sečivo velike giljotine, na njenom razrovanom tlu posvuda su crne mačke i još crnje vrane. Evropa je na smrt bolesna: nju nagriza bolest od koje nije životno bolovala za skoro hiljadu godina svoje velike kulture, ta bolest je zvana: obezduhovljenost. Ona je počela svoje ljigave pipke, polako i pomalo puštati i gušiti evropsku umetnost još potkraj pada Zapadnog rimskog Carstva u vreme vladavine slavnog imperatora Gaja Aurelija Dioklecijana – a na jadost svih nas, koncem dvadesetog stoleća, evropska umetnost konačno je lipsala: smrću velikih evropskih slikara, pisaca, umetnika i filozofa, i rađanjem novog, staro-rimskog hedonističkog poriva koji je ubio Rim, Mikenu, Vavilon, drevnu Persiju, i staru Grčku, civilizacijska i kulturna kolevka celog sveta – Evropa, sebi je potpisala vlastoručno: smrtnu kaznu. Od helenske i rimske književnosti, od Homera, Bokača, Petrarke, Šekspira, Goldonija, Stendala, Puškina, Ljermontova, Dikensa, Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, Gogolja, Flobera, Tomasa Mana, Brehta, Beketa, Hermana Hesea, Prusta, Ibzena, Muzila, Solženjicina, Šolohova, Kafke, Džojsa, Handkea, Krleže, do Danila Kiša, Borhesa, i Umberta Eka i Bucatija trajala je borba Evrope sa zlom u sebi: od bitke na Katalaunskim poljima 451. godine, kada su preko Nje protutnjali Atilini barbari Huni i Ostrogoti, do kraja drugog milenijuma po Hristu, Frau Evropa iz svog bića puštala je sve polu-božanske umetničke blagodeti koje je mogla u Božjem daru stvoriti, ali pustila je ona i more krvi i reke mrtvaca. Od tih godina, pamteći veleslavno Sveto rimsko carstvo imperatora Otona I Velikog, i Napoleonske ratove 1805–1815, osmanlijsku Opsadu Beča 1529. i 1683, i Tridesetogodišnji rat 1618–1648, kao i Prvu i Drugu svetsku vojnu u dvadesetom stoleću, pitamo se uzaludno: gde je nestala ona prosvećena, velika, krasna i svetla Evropa što je svojim duhovnim, umetničkim i grandioznim svetlim civilizacijskim poduhvatima obasjavala celi svet? Danas, Evropu muči mora smrtne bolesti koja se zove: hedonizam, pakleno uživanje u paklu greha...

I ako bi danas statističkim razmatranjem proučavali taj epohalni i civilizacijski problem (današnja evropska izbrijana i napuderisana gospoda ne prihvataju termin: problem, oni drže da je to normalno stanje duha – nesastavljiva rascepljenost ličnosti, licemernost enormnih i nikada na svetu viđenih i potvrđenih razmera, te na kraju kao posledica svega: shizofrenija kod 85% evropske populacije, kontrolisana i držana u granicama neotkrivenosti punih osamdeset i devet godina, zahvaljujući konstantnom prilivu najdelotvornije i najučinkovitije droge – novca), to bi onda izgledalo, dakle, ovako: u svakoj dvočlanoj evropskoj porodici, jedan Homo sapiens je normalan, a drugi jok. U kom smislu? Dakako, u svakom smislu.

Apsolutno je bespotrebno objašnjavati i navoditi eklatantne primere ljudskoga ludila, treba se ponajpre latiti vrsnog filozofa Karla Jaspersa i kolege mu her Eriha Froma i čitati (Frojda, dakako – treba u širokom luku obići, bio je kruti fašista i jedan od preteča današnjih mondijalista i omogućio je svojom slobodno-nagonskom i seksualno-upražnjavajućom, to jest seksualno-izopačenom teorijom da Frau Evropa stigne u 2034. godinu kao polumrtva nimfomanka koja je pljunula na svoj bogati duh i podala se noćnom provodu, preko koje su, docnije, prešli bataljoni i bataljoni, ali i da svi Evropljani u tom sistemski nametnutom izopačenju imaju isto iskustvo, i muškarci i žene podjednako); ovo je nešto drugo i sasvim novo, u zvaničnoj medicini nema čak ni naziva.

Da, većini bolesti ima leka, ali ovoj, kada se čovek njome zarazi, nema – ni u kom obliku. Ova je bolest slična koleri, ili pak kugi, mada postojano mislim da je kolera nemerljivo bolji i slikovitiji primer: u pandemijama širokih razmera nije se moglo naći pravog leka niti obolele lečiti od ove strašne bolesti, naime: čekalo se da bolest sama počne da jenjava – kada bi opustošila jedan grad od deset hiljada stanovnika, prešla bi na drugi, potom na treći, i tek posle četvrtog krvavog pira bolest bi nestala, uništivši sebe samu.

Oni malobrojni preživeli u opustošenim gradovima, najjačega imuniteta, stvarali bi Novi Svet.

Krležin kostur – koga su gladne i mesa pohlepne krtice, i alave gliste, oglodale u potpunosti do zadnjeg grama mesišta njegovog trupla, još do kraja 1982. godine – u nestručno zatvorenom crnom brezinom kovčegu (metalno ojačanog dna), koji je za Krležin pogreb zbog pristupačnije cene dobavljen čak iz staljinske Poljske crvenog generala Vojćeha Jaruzelskog, zasigurno se po onoj narodnoj morbidnoj nije prevrtao. Ležao je mrtvi kosturski Krleža mirnim snom svakog kostura koji je spokojno otišao na fruštuk radosnim i gladnim crvima zemljanim.

A, vani? Što se zbiva Frau Evropi? Latini, Germani, Kelti, Goti, Romani, Huni beže kud koji mili moji, jer zbog svog moralno-ljudskog pada, hedonističkog primitivlja, te napunjenih gaća nisu sposobni da se bore, već napuštaju svoje domove, ostavljaju svoju voljenu i ljubljenu decu i jedine roditelje, i iz svojih tajnih sefova, gustih slamarica, dubokih vodokotlića i debelih čarapa nabrzinu vade svoje toplo-ušuškane novce, trče koliko ih noge nose do najbližih ekspozitura svojih banaka, otimaju svoje milionske oročene svote i punih torbi (i puni sebe) beže kao prave kukavice nedostojne života ispred vojnih hordi Arabljana i Muslimana, koji u desetinama i desetinama miliona naoružanih ruku nadiru iz Azije, Afrike i s mora, te konačno dovršavaju ono što nisu uspeli u Ranom srednjem veku, kada su u svom, doista, viteškom i stradalničkom pohodu na mladu kulturu i civilizaciju Evrope (kada ih je postradalo preko 90%), došli čak do vrata Francuske i Pirineja, te prepali London, Rim i Vijenu do srži.

„Očenь strašno! Očenь strašno!” Povikao bi Dostojevski da je živ, u sav glas, i čupao ono malo kose na glavi, dok bi se Krleža lakonski češkao po svojoj znojnoj ćeli i vikao nam podsmešljvio: „Eto vam ga na europski nihilisti i fakini, sad ćete svojim kurcem gloginje mlatit!”

Ako bi se i pored svega što nas danas okružuje i dalje zapitkivali: kako bi se Evropi i nama mogla dogoditi istorijska zbilja nalik ovoj, treba se ponovo vratiti Krleži, tačnije – njegovom delu, latiti se knjige drama i proze: Glembajevi i tu katarzično skopčati u šta se pretvorila najveća bankarska porodica u svetskoj književnosti – u monstrume, umobolnike, podlace, prevarante, hohštaplere, zveri, zločince, ubice, oceubice.

Danas, u Evropi više nema umetnika, slikara koji sebi odsecaju uho jer nisu zadovoljni kvalitetom svoje slike i svojom ljudskom i umetničkom vrednošću, Frau Evropa više nema masovne lomače na kojima spaljuje neposlušne naučnike, književnike, umetnike i geografe koji su se tobož usudili da iskažu da nije svet ploča ravna; Frau Evropa je konačno uspela u svojoj bolećivo-hedonističkoj nameri i patološkoj potrebi da se takvi naučnici i umetnici više ni ne rađaju.

Evropom besudno vladaju i suvereno stoluju slatkorečivi uglađeni bestidnici poštenjačko-naivnog lažnog lica, vuci u jagnjećoj koži, Gospoda Glembajevi, banke, novac, i kako je Krleža urlao: politički Vatikan, Inkvizicija, Primitivizam i sam sotona, שָּׂטָן‎‎ – glavom i bradom, to jest: rogovima i kopitama. No, izvesna mogućnost i tvrda primisao u zdravom umu (u odnosu na evropske prilike 2034. godine) Leonea Glembaja da ubije Ignjata Glembaja, svoga rođenoga oca, zbog očevih uvredljivih reči upućenih na račun Leoneove mrtve majke, a svoje bivše žene godine 1929, kada je drama pisana, ni u kom slučaju nisu uporedivi sa haotičnom situacijom u Evropi te paklene i umiruće 2034. godine u kojoj neki mali infantilni evropski petogodišnji „glembajevčić”, obestan, osiljen, nadrogiran, precizno poput pravog strelca, puca iz pištolja i ubija svoje roditelje zbog niskoga džeparca koga su mu otac i mati podali sa „enormnim” i njemu neprihvatljivim zakašnjenjem od nekoliko sati. Jer, u toj glembajevskoj Frau Evropi godine 2034, opojne droge i oružje moći će kupovati deca, poput žvaka, u predškolskom uzrastu na svakom kiosku, ukoliko imaju pet ili deset evra, koliko će koštati i jedan po ceni pristupačan poluautomatski Smith Wesson sa jedanaest metaka, kalibra 7,65, u šaržeru. Takav opasno postojan fakat, dakako – nije propast toga deteta, niti njegove porodice, pa čak ni takvog bolesnog društva, to je propast čitave ljudske civilizacije.

Ona je počela s prvim danima aktivnog primenjivanja novog društvenog sistema koji je potirao sve što mu je bilo na putu – čak i ono bez čega ni on sam ne može preživeti: umetnost; no, za takav društveni sistem života novo-evropska i američka napuderisana i izbrijana gospoda govore da je „sistem koji vlada na prirodnim zakonima”, te se od tog paromanskog sistema ljudi razboljevaju, mutiraju, umiru i doživljavaju težu i goru fizičku i duhovnu propast od kolere, i ta nas propast sve više, sve gore, sve silovitije, i sve jače okružuje sa svih strana odakle bi morao dopirati vazduh, a da li će ta đavolja pošast trajati petnaest, trideset ili pedeset godina, ne može se s tačnošću odrediti, ali nedvojbeno je: Frau Evropa 2034. godine, možda koju godinu docnije (a možda i ranije!), leži istovetno onako kao što je mrtvački opružena u Krležinoj nerimovanoj pesmi (što je u Krležinoj poeziji, doista – redak slučaj) Evropa godine tisuću devet stotina četrdeset i druge – koja je tako skladno i barokno nakićena oštrim i „ubitačnim” metaforama, i koja predstavlja odu žalosti, ili pak neki melanholični i tugaljivi lament u maniru genija Crnjanskog, nad evropskom civilizacijom i budućnošću – leži dakle, Frau Evropa mrtva, hladna, ukrućena, odavno odbačenog Dantea, Šekspira, Homera i Mikelanđela čija dela trunu nepravedno potcenjena poput najobičnijeg ljudskog smeća; leži mrtva Evropa bez groznog i opijajućeg zadaha što nas je mnoge vekove hipnotisao i opijao i bez onih Njenih gramzivih očiju što ognjeno svetleše i u najcrnjem mraku, kao vatreni oganj koji nam predstavljaše putokaz u pomrčini ali i opomenu da ćemo na njemu ispečeni kao ćevapi biti poput Đordana Bruna ako se ne povinujemo Njenim kriminalnim zahtevima i Njenim varvarskim putem ne krenemo.

Svršila je život svoj Frau Evropa, baš kako i Krleža vizionarski ispisa: kao i svaka stara bludnica na stolu za seciranje; jer bila je Frau Evropa vekovima i milenijumima Kuća samotna u kojoj je Zločin spio i obitavao.

Usta su joj mrtvački razjapljena, u njih se muve zavlače tražeći ostatke hrane, a zenice su joj crne, ukočene, voštane.

Lipsala je.

2019.

PODELITE OVAJ TEKST NA: