детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОСТЕВРОПСКЕ ВАРИЈАЦИЈЕ

ИЛИ

EUROPA IN EXTREMIS

ФУТУРИСТИЧКИ ЕСЕЈ

Алекса Ђукановић

„Када буду сви роктали својим свињским срцима, последњи који ће још гледати људским очима и осећати људским срцем биће они којима не бејаше страно искуство уметности.”

Данило Киш

Европа је те бесудне, злослутне и судбоносне 2034. године више него икад у својој грандиозној двомиленијумској култури фатално постојано личила на своју књижевну имењакињу у многим Крлежиним литерарним текстовима, у којима се, дакако, помињала као „појава” у којој се „највеће истине изговарају испод вјешала, на стратиштима, по тамницама и на голготама”, те да у таквим моралним и цивилизацијским изопачењима, „те распете и попљуване истине постају европске заставе и вијоре се вјековима”.

Доиста, тако је и било, само подоста страхотније и неупоредиво језивије него у Крлежиним милозвучним дантеовским, лирским стиховима и виспреним, полемичким, ерудицијским есејима. Мирослав Крлежа, књижевник чији је гениј створио осамдесет „подебљих” визионарских књига, тога хисторијског и епохалног часа, када се све рушило нероновским духовним пожаром, већ више од пет дугих деценија лежи и хрче мртвим сном на загребачком Мирогојском гробљу под колосалним богумилским црномермерним стећком тешком целе две тоне. И дакако, нема он појма шта се догађа изнад њега – на блатној, ужеглој и гњилој земаљској кори, ни не слути сироти Крлежа шта се све догодило горе откако он не дише и не пише. Он, јадничак ни не сања: да је Фрау Европа постала највећа лудница, буквално и метафорично казано – на најстаријем светском континенту у тој помпејској 2034. години здрави мозгови медицинским методама регистровали су највећи број лудака на кугли земаљској… молим изравно за један пиколи пардончек, хтео сам, наиме, казати: лажне, маскенбалске либерал-демократске господе што избријани, углађени и напудерисани већ скоро девет бесудних и крвавих деценија пуних уста испразне и јалово-патетичне баладе кењају, пардон: куну се у људска и тзв. „европска” права, а редом и нередом тамане попут муха Арапе, Азијате, Црнце, Латиноамериканце, и дапаче нас – Србе и све убоге Балканце, што смо са Винчом и њеном дивљења достојном неолитском културом некада били прапочетак и центар овога, сада већ увелико, грешног света.

(Једна особита напомена: дакле, научним чињеницама и постојаним доказима утврђено је да многи сићушни инсекти који воле пити крв људима, попут мува – лат. Брацхyцера – јесу активни домаћини, то јест – преносници најтежих болештина које могу спопасти човека, попут тифуса, салмонеле, куге или еболе, али исто тако треба казати и следеће: да је прва епидемија страхотне бољке куге – што је изазива пацовска или мишија подмукла бактеријица Yерсиниа пестис – на свету избила у пуританском и протестантском Лондону Династије Стјуарт и краља Чарлса ИИ од Енглеске, и то далеке 1665. године, јер нису имали, дакле, канализацију, а јели су прстима; тифус – Тyпхус еxантхематицус – појавио се године 1528. у Француској у време власти краља и самодршца Франсоа И Валоа, где је и по први пут откривена бактерија салмонела, узрочник тифуса, док се данас увелико зна ко је и где справио лабораторијску бољку еболу, која је до пре неколико година имала страховите последице у Африци, након двогодишњих „истраживања” и њушкања лекара из Америчке агенције за храну и лекове на том подручју.)

У тој апокалиптичној 2034. години било је у трбуху Фрау Европе више но игде другде на свету тих лудака… пардон, „бескомпромисних бораца за права” сиротих и убогих Црнаца, Босанаца, Украјинаца, Црногораца, Албанаца, и свих других анаца; и у тој „најправеднијој борби” страдаше (гле чуда!), управо они који би том борбом требали бити заштићени, а нагрдише их (гле чуда!) управо они који тврдо и постојано заузеше улогу њихових месијанских бранитеља. Но, година 2034, година је – у којој је Европа на умору. Своје богате колоније са немерљивим залихама злата, дијаманата, нафте и слоноваче, одавно је изгубила у пожару који је сама упалила; опијена, духовно умртвљена, прекаљеним и непрестаним ратним кланицама физички самодотучена до краја, летаргична и себична – у болести и старости својој, Фрау Европа осетила је да јој се ближи неупитни биолошки крај.

Смртни час закуцаше јој – својим набораним прстима и дугачким, црним ноктима – на врата. Давно, давно, за време оних старих векова када је Европа имала Баха, Моцарта, Балзака, Коперника, Сервантеса, Сведенборга, Њутна, Рафаела, Вагнера, Дирера, Шилера и Тургењева – она је дисала на шкрге, о, да – на шкрге, али ипак је дисала! Она стара красна, ренесансна, конзервативна Гетеова, Хајнеова, Да Винчијева, Кантова, Дантеова, Гогенова и Ван Гогова Европа одавно не дише; византијска, готска, романичка, барокна, и отонска уметност, одавно више не постоје; све оно што је Европи живот давало, што ју је истицало, што ју је хранило, све оне дубоке залихе богате светске уметности и културе – све је у једном одиозном, луциферовском плану сама, својом вољом, Фрау Европа фатално деструктивно, у бунилу, самоуништила и самопоништила – и себе, попут самоубице – довела на литицу понора, пада и на концу – смрти, страшне варварске смрти. Негација је завладала Европом. Свеопшта негација. Баук Вештице Негације на својој метли, у келтском маниру, лебди туробним небом полумртве старице на умору – Фрау Европе, а европским облацима одјекује грохотни вештичији смех, налик најстрахотнијем и најстравичнијем јауку. Маллеус Малефицарум одавно нико више нико не чита.

Над главом Фрау Европе клати се оштро сечиво велике гиљотине, на њеном разрованом тлу посвуда су црне мачке и још црње вране. Европа је на смрт болесна: њу нагриза болест од које није животно боловала за скоро хиљаду година своје велике културе, та болест је звана: обездуховљеност. Она је почела своје љигаве пипке, полако и помало пуштати и гушити европску уметност још поткрај пада Западног римског Царства у време владавине славног императора Гаја Аурелија Диоклецијана – а на јадост свих нас, концем двадесетог столећа, европска уметност коначно је липсала: смрћу великих европских сликара, писаца, уметника и филозофа, и рађањем новог, старо-римског хедонистичког порива који је убио Рим, Микену, Вавилон, древну Персију, и стару Грчку, цивилизацијска и културна колевка целог света – Европа, себи је потписала власторучно: смртну казну. Од хеленске и римске књижевности, од Хомера, Бокача, Петрарке, Шекспира, Голдонија, Стендала, Пушкина, Љермонтова, Дикенса, Достојевског, Толстоја, Чехова, Гогоља, Флобера, Томаса Мана, Брехта, Бекета, Хермана Хесеа, Пруста, Ибзена, Музила, Солжењицина, Шолохова, Кафке, Џојса, Хандкеа, Крлеже, до Данила Киша, Борхеса, и Умберта Ека и Буцатија трајала је борба Европе са злом у себи: од битке на Каталаунским пољима 451. године, када су преко Ње протутњали Атилини барбари Хуни и Остроготи, до краја другог миленијума по Христу, Фрау Европа из свог бића пуштала је све полу-божанске уметничке благодети које је могла у Божјем дару створити, али пустила је она и море крви и реке мртваца. Од тих година, памтећи велеславно Свето римско царство императора Отона И Великог, и Наполеонске ратове 1805–1815, османлијску Опсаду Беча 1529. и 1683, и Тридесетогодишњи рат 1618–1648, као и Прву и Другу светску војну у двадесетом столећу, питамо се узалудно: где је нестала она просвећена, велика, красна и светла Европа што је својим духовним, уметничким и грандиозним светлим цивилизацијским подухватима обасјавала цели свет? Данас, Европу мучи мора смртне болести која се зове: хедонизам, паклено уживање у паклу греха...

И ако би данас статистичким разматрањем проучавали тај епохални и цивилизацијски проблем (данашња европска избријана и напудерисана господа не прихватају термин: проблем, они држе да је то нормално стање духа – несастављива расцепљеност личности, лицемерност енормних и никада на свету виђених и потврђених размера, те на крају као последица свега: схизофренија код 85% европске популације, контролисана и држана у границама неоткривености пуних осамдесет и девет година, захваљујући константном приливу најделотворније и најучинковитије дроге – новца), то би онда изгледало, дакле, овако: у свакој двочланој европској породици, један Хомо сапиенс је нормалан, а други јок. У ком смислу? Дакако, у сваком смислу.

Апсолутно је беспотребно објашњавати и наводити еклатантне примере људскога лудила, треба се понајпре латити врсног филозофа Карла Јасперса и колеге му хер Ериха Фрома и читати (Фројда, дакако – треба у широком луку обићи, био је крути фашиста и један од претеча данашњих мондијалиста и омогућио је својом слободно-нагонском и сексуално-упражњавајућом, то јест сексуално-изопаченом теоријом да Фрау Европа стигне у 2034. годину као полумртва нимфоманка која је пљунула на свој богати дух и подала се ноћном проводу, преко које су, доцније, прешли батаљони и батаљони, али и да сви Европљани у том системски наметнутом изопачењу имају исто искуство, и мушкарци и жене подједнако); ово је нешто друго и сасвим ново, у званичној медицини нема чак ни назива.

Да, већини болести има лека, али овој, када се човек њоме зарази, нема – ни у ком облику. Ова је болест слична колери, или пак куги, мада постојано мислим да је колера немерљиво бољи и сликовитији пример: у пандемијама широких размера није се могло наћи правог лека нити оболеле лечити од ове страшне болести, наиме: чекало се да болест сама почне да јењава – када би опустошила један град од десет хиљада становника, прешла би на други, потом на трећи, и тек после четвртог крвавог пира болест би нестала, уништивши себе саму.

Они малобројни преживели у опустошеним градовима, најјачега имунитета, стварали би Нови Свет.

Крлежин костур – кога су гладне и меса похлепне кртице, и алаве глисте, оглодале у потпуности до задњег грама месишта његовог трупла, још до краја 1982. године – у нестручно затвореном црном брезином ковчегу (метално ојачаног дна), који је за Крлежин погреб због приступачније цене добављен чак из стаљинске Пољске црвеног генерала Војћеха Јарузелског, засигурно се по оној народној морбидној није превртао. Лежао је мртви костурски Крлежа мирним сном сваког костура који је спокојно отишао на фруштук радосним и гладним црвима земљаним.

А, вани? Што се збива Фрау Европи? Латини, Германи, Келти, Готи, Романи, Хуни беже куд који мили моји, јер због свог морално-људског пада, хедонистичког примитивља, те напуњених гаћа нису способни да се боре, већ напуштају своје домове, остављају своју вољену и љубљену децу и једине родитеље, и из својих тајних сефова, густих сламарица, дубоких водокотлића и дебелих чарапа набрзину ваде своје топло-ушушкане новце, трче колико их ноге носе до најближих експозитура својих банака, отимају своје милионске орочене своте и пуних торби (и пуни себе) беже као праве кукавице недостојне живота испред војних хорди Арабљана и Муслимана, који у десетинама и десетинама милиона наоружаних руку надиру из Азије, Африке и с мора, те коначно довршавају оно што нису успели у Раном средњем веку, када су у свом, доиста, витешком и страдалничком походу на младу културу и цивилизацију Европе (када их је пострадало преко 90%), дошли чак до врата Француске и Пиринеја, те препали Лондон, Рим и Вијену до сржи.

„Очень страшно! Очень страшно!” Повикао би Достојевски да је жив, у сав глас, и чупао оно мало косе на глави, док би се Крлежа лаконски чешкао по својој знојној ћели и викао нам подсмешљвио: „Ето вам га на еуропски нихилисти и факини, сад ћете својим курцем глогиње млатит!”

Ако би се и поред свега што нас данас окружује и даље запиткивали: како би се Европи и нама могла догодити историјска збиља налик овој, треба се поново вратити Крлежи, тачније – његовом делу, латити се књиге драма и прозе: Глембајеви и ту катарзично скопчати у шта се претворила највећа банкарска породица у светској књижевности – у монструме, умоболнике, подлаце, преваранте, хохштаплере, звери, злочинце, убице, оцеубице.

Данас, у Европи више нема уметника, сликара који себи одсецају ухо јер нису задовољни квалитетом своје слике и својом људском и уметничком вредношћу, Фрау Европа више нема масовне ломаче на којима спаљује непослушне научнике, књижевнике, уметнике и географе који су се тобож усудили да искажу да није свет плоча равна; Фрау Европа је коначно успела у својој болећиво-хедонистичкој намери и патолошкој потреби да се такви научници и уметници више ни не рађају.

Европом бесудно владају и суверено столују слаткоречиви углађени бестидници поштењачко-наивног лажног лица, вуци у јагњећој кожи, Господа Глембајеви, банке, новац, и како је Крлежа урлао: политички Ватикан, Инквизиција, Примитивизам и сам сотона, שָּׂטָן‎‎ – главом и брадом, то јест: роговима и копитама. Но, извесна могућност и тврда примисао у здравом уму (у односу на европске прилике 2034. године) Леонеа Глембаја да убије Игњата Глембаја, свога рођенога оца, због очевих увредљивих речи упућених на рачун Леонеове мртве мајке, а своје бивше жене године 1929, када је драма писана, ни у ком случају нису упоредиви са хаотичном ситуацијом у Европи те паклене и умируће 2034. године у којој неки мали инфантилни европски петогодишњи „глембајевчић”, обестан, осиљен, надрогиран, прецизно попут правог стрелца, пуца из пиштоља и убија своје родитеље због нискога џепарца кога су му отац и мати подали са „енормним” и њему неприхватљивим закашњењем од неколико сати. Јер, у тој глембајевској Фрау Европи године 2034, опојне дроге и оружје моћи ће куповати деца, попут жвака, у предшколском узрасту на сваком киоску, уколико имају пет или десет евра, колико ће коштати и један по цени приступачан полуаутоматски Смитх Wессон са једанаест метака, калибра 7,65, у шаржеру. Такав опасно постојан факат, дакако – није пропаст тога детета, нити његове породице, па чак ни таквог болесног друштва, то је пропаст читаве људске цивилизације.

Она је почела с првим данима активног примењивања новог друштвеног система који је потирао све што му је било на путу – чак и оно без чега ни он сам не може преживети: уметност; но, за такав друштвени систем живота ново-европска и америчка напудерисана и избријана господа говоре да је „систем који влада на природним законима”, те се од тог пароманског система људи разбољевају, мутирају, умиру и доживљавају тежу и гору физичку и духовну пропаст од колере, и та нас пропаст све више, све горе, све силовитије, и све јаче окружује са свих страна одакле би морао допирати ваздух, а да ли ће та ђавоља пошаст трајати петнаест, тридесет или педесет година, не може се с тачношћу одредити, али недвојбено је: Фрау Европа 2034. године, можда коју годину доцније (а можда и раније!), лежи истоветно онако као што је мртвачки опружена у Крлежиној неримованој песми (што је у Крлежиној поезији, доиста – редак случај) Европа године тисућу девет стотина четрдесет и друге – која је тако складно и барокно накићена оштрим и „убитачним” метафорама, и која представља оду жалости, или пак неки меланхолични и тугаљиви ламент у маниру генија Црњанског, над европском цивилизацијом и будућношћу – лежи дакле, Фрау Европа мртва, хладна, укрућена, одавно одбаченог Дантеа, Шекспира, Хомера и Микеланђела чија дела труну неправедно потцењена попут најобичнијег људског смећа; лежи мртва Европа без грозног и опијајућег задаха што нас је многе векове хипнотисао и опијао и без оних Њених грамзивих очију што огњено светлеше и у најцрњем мраку, као ватрени огањ који нам представљаше путоказ у помрчини али и опомену да ћемо на њему испечени као ћевапи бити попут Ђордана Бруна ако се не повинујемо Њеним криминалним захтевима и Њеним варварским путем не кренемо.

Свршила је живот свој Фрау Европа, баш како и Крлежа визионарски исписа: као и свака стара блудница на столу за сецирање; јер била је Фрау Европа вековима и миленијумима Кућа самотна у којој је Злочин спио и обитавао.

Уста су јој мртвачки разјапљена, у њих се муве завлаче тражећи остатке хране, а зенице су јој црне, укочене, воштане.

Липсала је.

2019.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: