detalj slike: KRK Art dizajn

NA IZVORIŠTU STRASTI, BOLA I USHIĆENjA

(o poeziji Sanje Lukić)

Milica Jeftimijević Lilić

Život svakog čoveka je poprište na kojem se sudraju nužnosti, mogućnosti, želje, ambicije i snovi. Od snage i umeća svakog pojedinca zavise dometi i ostvarenja, ono što uspe od sebe da napravi, da iz sebe iznedri i pokloni čovečanstvu,bližnjima ili bar sebi. Da učini vidljivim sve te pretpostavljene uslove i volju za samoostvarenjem jer život neprimetno klizi ka končini.

Ako pokušamo da to povežemo sa pesnikinjom snažne individualnosti kakva je Sanja Lukić, rodom iz slavnog bosansko -hercegovačkog podneblja koje je iznedrilo velika književna imena, a koja već dve decenije živi u Londonu gde se posebno istakla u profesiji za koju se i danas permanentno usavršava, videćemo da dar može doneti plodove samo ako se vrlo svesno neguje. Ako se misaoni proces stalno unapređuje i ako potencijalna emocionalnost nije potisnuta neminovnim urbanim i poslovnim ograničenjima. Ako duh nije potrven pragmatičnim poslovima i ako unutarnji svet titra kao kandelabri nad morem noću podsećajući da unutar nas duša bitiše,traži svetlost, traži izričaj i samopotvrđivanje. Srećom, nije, jer se čitajući njene duboko promišljene i proživljene stihove suočavamo sa čistotom bića koje bitiše u iskonskoj potrebi za ljubavlju i kreativnošću za multipliciranjm sopstvenog postojanja: Bila sam cijeli svijet u tijelu jednom.

Kad je neko sav emocija, potreba za eksteriorizacijom sopstva i samopotvrđivanja kroz ljubav, onda smo na izborištu strasti, bola,patnje i ushićenja. Lirska junakinja koja izrasta iz poezije Sanje Lukić je upečatljiva i zavodljiva žena, spremna da uznese pod oblake onog ko je pokrene, ali i da umre u žudnji kad je daleko od žuđenog izabranika:

Čekam te kroz prste mi curi vrijeme

Čekaću i kad ne bude me.

Njen pesnički univerzum je stoga sav u znaku suprotnosti i ukrštaja ritmičkih zamaha, u znaku povišenog emocionalnog tonaliteta snažnih impulsa bića koji se mere kosmičkim aršinima. Bilo da je reč o ljubavi ili bolu, prisustvu ili odsustvu voljenog, veri ili sumnji. Sva u raskošnim slikama, mnogoznačnim simbolima i metaforama, anaformama, hiperbolama,ovo je poezija u kojoj su izmešani zemaljsko i nebesko te su nebeska znamenja personificirana i nose odlike ljudskih proživljavanja.I kad se nadublje tone, molitvom se doseže božansko a iako vezana za lični plan biblijska simbolika je uvek naglašena. U impresivnim pesničkim slikama, počev od bisera i svile, maka u žitnom polju, meseca nad vodom, nužno se dešavaju sučeljavanja sjaja i tame, uzvišenog i plotskog, nežnog i strasnog, pesnikinja neprekidno emanira snagu žeskog principa koji je otvoren za uticaj muške energije.

Hiljadu strijela iz srca vrela

Krenuše u lov iz moga tijela

u lov na jelena bijela

kog privuče voda sa izvorskog vrela.

Hiljadu snova, želja jedna

sletiće na tebe ovoga trena

da poljubi tze neljubljena

i ostavi nevoljena.

Taj ukrštaj zbiva se gotovo u svakoj pesmi koje su strogo strukturisane i najčešće su građene na kontrastu i refrenskom poentiranju, te se u njima uvek dešava sudar svetova, bilo vatre koja bukti u oboma,bilo patnje koja razdire oba subjekta tih kosmičkih potresa izazvanog ljubavlju. U sintezi sjaja i tame, uzvišenog i plotskog, pritajena strast uvek vodi ushićenju kako bi suspregnuti rosbuknuo,sinuo, doneo pesmu i bio brana pred Tanatosom, koji vreba iza neipsunjenih nadanja i nedoseguteceline jina i janga.

U tvojoj iskri

U mom plamenu!

U tvom žaru

U mom pepelu!

Ti sjema ja zemlja!

Ti voda ja pustinja!

Ti melem ja rana!

Ti život ja smrt!

Za ovu pesnikinju ljubav je alfa i omega egzistencije. Punoća njenog bića postiže se tamo gde se otvara put za susret i dodir koji se dugo čeka, za ovaploćenje sanjanog koje je stvarnije od proživljenog.

Nastajala u dahu, ova ljubavna poezija nicala je izbrušena i zaokružena od ideje do realizacije sa svim pesničkim ukrasima koji su deo pesnikinjinog duha i koji se dugim nošenjem ideje harmonizuju pre nego što se pesma oglasi.

Poezija sanje Lukić je kao siloviti letnji pljusak u kojem se prolomi nebo i kroz koji se za kratko vreme izmešaju sve nebeske sile, razorne i obnoviteljske, te izvanzemaljsko postaje tako očigledno, i sve što je duboko uzburkalo dušu poetese, oličava se kao sudbinsko,pa i sama njena pesma koja je poslednja odbrana života pred neminoivnim.

Nižu se sati, ti biser crni

Na vretenu predu se misli

Od mene tebi, od tebe meni

I preslica od težine zanijemi

Nižu se minuti ko godina dugi

Uprela ih sudbina u paukove niti

Od tebe meni,od mene tebi

I vreteno od težine zanijemi.

Nižu se dani od snova tkani

Sudbina tkalja u niti veže

Prođe godina

Od tebe meni, od mene tebi!

Stvaralčka moć ljubavi da ispuni i preobrazi biće, spuštajući ga u bezdan a potom obavijajući ga svilom, niskama bisera koji su izraz čiste ljubavi, ogleda se i u rađanju poezije kao novog lica autora koji iz razbijenosti sveta sastavlja mozaik lepote koja posvedočuje pobedu ljubavi koja je oformila stihove,uobručila snažne emocije i misaonost u estetsku tvorevinu koja će nadalje bitisati netavisno od aktera ljubavi a poetese koja ih je iznedrila na radost onih koji u poeziji traže sklad duha i vizuelnog, ritma i zvuka kao u ovoj nadsve pikturalnoj poeziji. Tu vrstu moći ljubavi da preobrazi, da uništi i da iznova stvori, posvedočuju stihove Sanje Lukić.

PODELITE OVAJ TEKST NA: