detalj slike: KRK Art dizajn

NAPIŠI MI PESMU...

(Prikaz na priču "Bezimena u kripti molitvenog" Marije Viktorije Živanović)

Katarina Branković Gajić

Čitajući priču „Bezimena u kripti molitvenog“, autorke Marie Viktorie, doživela sam je veoma emotivno, uzvišeno i bolno, baš kakav je i sam život.

Poznavajući njen poetski opus, mogu reći da su emocije vrlo slične i u priči, a potpunije, detaljno objašnjene, dajući jasno čitaocu razne definicije pojava iz života.

Konačno je pred nama jedan metatekst, kome je prethodila njena poezija, posebno ova poslednja zbirka.

Naime, glavna i primarna ličnost cele priče je Ona-Žena, a njen lik je toliko živ zahvaljujući drugom liku, On. Tako ću ih etiketirati u daljim opisima, jer u priči nisu data imena. Jedan bez drugog ne mogu, kao što biva i u relanosti.

U svojoj naraciji, autorka, pišući u trećem licu, objašnjava svaku pojavu, emociju, sve što je na duši u vidokrugu pogleda glavnog lika, Žene. Ništa skriveno, samo iskreno i sa puno detalja, ali ne suvišnih, već onih koji daju punoću pisanju.

Autorka vešto prati razvojni put glavne junakinje i čoveka njenog života, ne skrivajući ništa, čime kompozicija priče dobija na punoći i čitanju bez zastajkivanja. Dinamika je prisutna u svakoj rečenici, bez obzira što često nailazimo na detaljno opisivanje nekih pojava ili stvari iz njenog okruženja. Oni nisu suvišni, jer nam još više približavaju glavni lik i saosećamo svaki tren sa njenim uspesima, ali i sa izgubljenim iluzijama.

Zbog bogate misaonosti, emocija, religijskih komponeneti, možemo ovu priču svrstati kao refleksivnu, čime ona dobija na kvalitetu. Mislim da bi iz nje mogao da se rodi jedan dobar refleksivni roman.

Sugstivno pisanje i njen kritički stav prema glavnim junacima, Njoj i Njemu, nas navodi na subjektivnost autorke, čime se mi, kao čitaoci, poistovećujemo sa glavnim ženskim likom.

Njen lik je veoma jasan, a tako mističan, onako kako ju je doživljavala i okolina. Smelo je nosila epitet „Glavnokomandujuće“, ime koje joj je mama nadenula kada je bila dete. Uvek je bila u centru pažnje i svaki cilj koji je postavljala ispred sebe je ostvarivala. Tako je bilo i u kasnijem životu. Sreću je gradila na svojim ambicijama, talentima, koje je imala u izobilju. Svesna svega, koračala je ponosno kroz život koketno, ubeđujući da je to TO, naročito kad pobediš sebe... Uvek se sebi dokazila, a drugi se zapažali, jer je svojim stilom odudarala od okoline... ali, nije samo to... shvatila je kasno, kada je zaista trebala da pobedi sebe, ali se prepustila bez borbe, odlučna, rekla bih i razočarana u ljubav, koju je drugačije zamišljala... Jer, ona nije samo puko voljenje, ona je i dokazivanje, pre svega posvećenost... ona je buđenje u zagrljaju voljene osobe, pretakanje zajedničkih snova u stvarnosti i živeti nasmejan i ispunjen.

Lepota je bila svuda oko nje... to je bio njen fetiš. Samosvesna žena, koja zna šta hoće. Posedovala je lepotu unutrašnju, spoljašnju (garderoba, enerijer)... Treba biti svestan svojih kvaliteta, jer kako drugačije raditi na njima, ako ih ne prepoznaješ i zanemaruješ. Ona je itekako bila svesna i čini mi se i prebrzo je želela da sve bude, kako se obično kaže, „pod konac“. Često se izgubimo u svojoj percepciji ljubavi, gledamo svoju, zanemarujući percepciju druge strane. Sigurno je ljubav postojala sa obe, ali sa drugačijim pristupom. Neprepoznavanje istog ili neprihvatanje, dovelo ju je do razočarenja, sumnji, emotivnog pada, kada se preko kolena lome odluke... možda pogrešne, možda je trebalo da nas vreme demantuje, da prođe... ali, ne zaboravimo da je ženska ćud takva da želi dokaz ljubavi „sada i odmah“. Mislim na duži period, da je ista ljubav greje svakodnevno, bez večnog iščekivanja, sumnji, samoće... Bila je u pravu, gledano sa ženske strane, ali, uvek čitajmo znakove, događaje između njegovih „večnih“ putovanja i „matematički“ sumirajmo... da li je ljubav prava ili nešto drugo...

Pored emocija, razuma nije na pretek, jer samo tako postajemo emotivno inteligentni... Ona je bila baš ta sa izraženom emocionalnom inteligencijom. Sve je posložila i svesno, a ne ishitreno donela odluku, koja je u njoj, kao verujućoj osobi, čekala trenutak da se ostvari.

Život je nepredvidiv, te često demantuje naša prvobitna mišljenja. Ni buđenje prirode nije u isto vreme... menjaju se stvari zavisno od nametnutih situacija i našeg sagledavanja istih.

Žena je, koja u svojoj samoći, gradi sebe, postavlja visoko ciljeve i... kada je pomislila da je ostvarena, ljubav prema čoveku joj postavlja prepreke i ona „pada“, menja kurs i donosi čvrstu odluku.

Neko bi rekao da sam čitajući priču na njegovoj strani. Ne... samo pokušavam iz svakog ugla da sagledam istinu, koju niko nije otkrio... Istina ima više lica, jer Ljubav je varijabilna, kao i čitav život.

Suočavanje sa nastalom situacijom, a gledajući materijalne vrednosti, Ona, nakon odluke, ostavlja sve.

Upitno je koliko su stvari važne u životu ako nema ljubavi oko njih, ako su i one same.

U pauzi razmišljanja o izgubljenoj ljubavi, filigranski oslikava svet oko sebe, posebno vredne predmete koje je volela i kupovala. Znalački se nosi sa opisima koji je na tren odvajaju od emocija, okosnice ove priče.

Ona svesno postaje žrtva ljubavi. Ovde je već jedan psihološki momenat kažnjavanja. Sebe najviše, ako je odlazak u manastir, kazna. Jeste, ako to svesno, duboko u sebi ne oseća. Mada većina to čini nakon razočarenja. Kod nje se poklapaju i razočarenje i vera, koja se budi u njoj kao svetlost.

Vrlo interesantno je što autorka akcentuje definiciju samosvesne i jake žene.

Kad zavoli, samosvesna žena prestaje da to bude, iako sebe dugo ubeđuje u suprotno.

Tada sve što ona želi je da bude jedno sa voljenim, da filozofija nedodirljive prestane, da voljeni bude tu, da joj pokazuje i dokazuje ljubav.

Zato se i kaže da Ljubav vlada nama, a ne mi njom. I, ako se ne ostvatri kako mi želimo, gubimo tlo pod nogama. Ona je donela odluku koju je pripremala, ne ishitreno. Nosila je samo u sebi večnu i iskonsku ljubav prema Bogu. Dovoljno i utešno u ovoj situaciji.

Opraštala se od dotadašnjeg života uz njoj obožavanu muziku – fado, elegičnu tužnu, upravo onakvu kakava je ona bila tada.

„Glavnokomandujuća“, kako je majka zvala, postala je samo senka na putu ka drugom svetu, gde vlada tihovanje, gde je mir. Totalna suprotnost od dosadašnjeg života.

Njena Ljubav je čovek sa koferom u ruci, koji ne može da se skrasi u jednom gradu, državi, kontinentu, sledeći sebe i svoja umetnička htenja, zbog čega i dolazi do razilaženja, uprkos Ljubavi koja je postojala između njih. O njemu se sve može zaključiti kroz njen lik. Autorka je fokus stavila na lik glavne junakinje. Ali, njegov lik je izranjao iz njenih postupaka. On ju je preoblikovao i ona je toga bila svesna.

Čekajući rasplet priče sa srećnim krajem, saznajemo njegovim dolaskom u manastir da Ljubav i dalje postoji.

Njen život u manastiru je autorka samo delimično dotakla, kako pre njegovog dolaska, tako i posle, te ostavlja čitaocu da nadogradi taj deo onako kako to obično biva.

Autorka nam između redova poručuje, po mom viđenju, da je sreća ne samo slediti svoje ambicije, već se buditi u zagrljaju voljene osobe... da nam vera, ljubav i nada nude punoću života... posebno Ljubav. Nju nosimo, ako verujemo u Gospoda i nikada nećemo biti ostavljeni i sami, što je nju držalo do momenta kada je napustila ovozemaljski svet.

Rekla bi da je u svom životu imala serijale uzrastanja... bodrenje majke, spoznajom sebe i svojih talenata, postavljanjem ciljeva i težnji da se ostvari u svakoj od svojih ambicija... i, uspevala je u tome...

Ali, kasnije kada spoznaje veliku Ljubav, gubi sebe, jer nije to ono što je ona zamišljala. To je bio njen period patnje, koji se nije umanjio konačnom odlukom i odlaskom u manastir.

Ipak, svako ko čita priču može izvesti svoj zaključak da li je pogrešila, gde, kada, zašto... ili, radila je onako kako je sazdana, očekujući samo malo više, a to je ono što je navela u priči: jednu pesmu i više posvećenosti... Zar je to mnogo???

Cela priča je jedno životno i lirsko putovanje, gde će svako od čitalaca naći deo sebe.

***

Želja za pesmom je uslišena... ne samo pesma, već i knjiga, iz koje je znala svaku napamet...

Tako je „otišla“ noseći sa sobom naslov „Tajna“ i sliku iz Čikaga...

„Kada to vreme uzima, a kada daje?“, odlično pitanje koje je postavila sebi na novom putu.

Srećno i praštaj Maria!!!

15.05.2023.g.        

Priču BEZIMENA U KRIPTI MOLITVENOG možete pročitati   OVDE 

PODELITE OVAJ TEKST NA: