детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАПИШИ МИ ПЕСМУ...

(Приказ на причу "Безимена у крипти молитвеног" Марије Викторије Живановић)

Катарина Бранковић Гајић

Читајући причу „Безимена у крипти молитвеног“, ауторке Марие Викторие, доживела сам је веома емотивно, узвишено и болно, баш какав је и сам живот.

Познавајући њен поетски опус, могу рећи да су емоције врло сличне и у причи, а потпуније, детаљно објашњене, дајући јасно читаоцу разне дефиниције појава из живота.

Коначно је пред нама један метатекст, коме је претходила њена поезија, посебно ова последња збирка.

Наиме, главна и примарна личност целе приче је Она-Жена, а њен лик је толико жив захваљујући другом лику, Он. Тако ћу их етикетирати у даљим описима, јер у причи нису дата имена. Један без другог не могу, као што бива и у реланости.

У својој нарацији, ауторка, пишући у трећем лицу, објашњава сваку појаву, емоцију, све што је на души у видокругу погледа главног лика, Жене. Ништа скривено, само искрено и са пуно детаља, али не сувишних, већ оних који дају пуноћу писању.

Ауторка вешто прати развојни пут главне јунакиње и човека њеног живота, не скривајући ништа, чиме композиција приче добија на пуноћи и читању без застајкивања. Динамика је присутна у свакој реченици, без обзира што често наилазимо на детаљно описивање неких појава или ствари из њеног окружења. Они нису сувишни, јер нам још више приближавају главни лик и саосећамо сваки трен са њеним успесима, али и са изгубљеним илузијама.

Због богате мисаоности, емоција, религијских компоненети, можемо ову причу сврстати као рефлексивну, чиме она добија на квалитету. Мислим да би из ње могао да се роди један добар рефлексивни роман.

Сугстивно писање и њен критички став према главним јунацима, Њој и Њему, нас наводи на субјективност ауторке, чиме се ми, као читаоци, поистовећујемо са главним женским ликом.

Њен лик је веома јасан, а тако мистичан, онако како ју је доживљавала и околина. Смело је носила епитет „Главнокомандујуће“, име које јој је мама наденула када је била дете. Увек је била у центру пажње и сваки циљ који је постављала испред себе је остваривала. Тако је било и у каснијем животу. Срећу је градила на својим амбицијама, талентима, које је имала у изобиљу. Свесна свега, корачала је поносно кроз живот кокетно, убеђујући да је то ТО, нарочито кад победиш себе... Увек се себи доказила, а други се запажали, јер је својим стилом одударала од околине... али, није само то... схватила је касно, када је заиста требала да победи себе, али се препустила без борбе, одлучна, рекла бих и разочарана у љубав, коју је другачије замишљала... Јер, она није само пуко вољење, она је и доказивање, пре свега посвећеност... она је буђење у загрљају вољене особе, претакање заједничких снова у стварности и живети насмејан и испуњен.

Лепота је била свуда око ње... то је био њен фетиш. Самосвесна жена, која зна шта хоће. Поседовала је лепоту унутрашњу, спољашњу (гардероба, енеријер)... Треба бити свестан својих квалитета, јер како другачије радити на њима, ако их не препознајеш и занемарујеш. Она је итекако била свесна и чини ми се и пребрзо је желела да све буде, како се обично каже, „под конац“. Често се изгубимо у својој перцепцији љубави, гледамо своју, занемарујући перцепцију друге стране. Сигурно је љубав постојала са обе, али са другачијим приступом. Непрепознавање истог или неприхватање, довело ју је до разочарења, сумњи, емотивног пада, када се преко колена ломе одлуке... можда погрешне, можда је требало да нас време демантује, да прође... али, не заборавимо да је женска ћуд таква да жели доказ љубави „сада и одмах“. Мислим на дужи период, да је иста љубав греје свакодневно, без вечног ишчекивања, сумњи, самоће... Била је у праву, гледано са женске стране, али, увек читајмо знакове, догађаје између његових „вечних“ путовања и „математички“ сумирајмо... да ли је љубав права или нешто друго...

Поред емоција, разума није на претек, јер само тако постајемо емотивно интелигентни... Она је била баш та са израженом емоционалном интелигенцијом. Све је посложила и свесно, а не исхитрено донела одлуку, која је у њој, као верујућој особи, чекала тренутак да се оствари.

Живот је непредвидив, те често демантује наша првобитна мишљења. Ни буђење природе није у исто време... мењају се ствари зависно од наметнутих ситуација и нашег сагледавања истих.

Жена је, која у својој самоћи, гради себе, поставља високо циљеве и... када је помислила да је остварена, љубав према човеку јој поставља препреке и она „пада“, мења курс и доноси чврсту одлуку.

Неко би рекао да сам читајући причу на његовој страни. Не... само покушавам из сваког угла да сагледам истину, коју нико није открио... Истина има више лица, јер Љубав је варијабилна, као и читав живот.

Суочавање са насталом ситуацијом, а гледајући материјалне вредности, Она, након одлуке, оставља све.

Упитно је колико су ствари важне у животу ако нема љубави око њих, ако су и оне саме.

У паузи размишљања о изгубљеној љубави, филигрански осликава свет око себе, посебно вредне предмете које је волела и куповала. Зналачки се носи са описима који је на трен одвајају од емоција, окоснице ове приче.

Она свесно постаје жртва љубави. Овде је већ један психолошки моменат кажњавања. Себе највише, ако је одлазак у манастир, казна. Јесте, ако то свесно, дубоко у себи не осећа. Мада већина то чини након разочарења. Код ње се поклапају и разочарење и вера, која се буди у њој као светлост.

Врло интересантно је што ауторка акцентује дефиницију самосвесне и јаке жене.

Кад заволи, самосвесна жена престаје да то буде, иако себе дуго убеђује у супротно.

Тада све што она жели је да буде једно са вољеним, да филозофија недодирљиве престане, да вољени буде ту, да јој показује и доказује љубав.

Зато се и каже да Љубав влада нама, а не ми њом. И, ако се не остватри како ми желимо, губимо тло под ногама. Она је донела одлуку коју је припремала, не исхитрено. Носила је само у себи вечну и исконску љубав према Богу. Довољно и утешно у овој ситуацији.

Опраштала се од дотадашњег живота уз њој обожавану музику – фадо, елегичну тужну, управо онакву какава је она била тада.

„Главнокомандујућа“, како је мајка звала, постала је само сенка на путу ка другом свету, где влада тиховање, где је мир. Тотална супротност од досадашњег живота.

Њена Љубав је човек са кофером у руци, који не може да се скраси у једном граду, држави, континенту, следећи себе и своја уметничка хтења, због чега и долази до разилажења, упркос Љубави која је постојала између њих. О њему се све може закључити кроз њен лик. Ауторка је фокус ставила на лик главне јунакиње. Али, његов лик је израњао из њених поступака. Он ју је преобликовао и она је тога била свесна.

Чекајући расплет приче са срећним крајем, сазнајемо његовим доласком у манастир да Љубав и даље постоји.

Њен живот у манастиру је ауторка само делимично дотакла, како пре његовог доласка, тако и после, те оставља читаоцу да надогради тај део онако како то обично бива.

Ауторка нам између редова поручује, по мом виђењу, да је срећа не само следити своје амбиције, већ се будити у загрљају вољене особе... да нам вера, љубав и нада нуде пуноћу живота... посебно Љубав. Њу носимо, ако верујемо у Господа и никада нећемо бити остављени и сами, што је њу држало до момента када је напустила овоземаљски свет.

Рекла би да је у свом животу имала серијале узрастања... бодрење мајке, спознајом себе и својих талената, постављањем циљева и тежњи да се оствари у свакој од својих амбиција... и, успевала је у томе...

Али, касније када спознаје велику Љубав, губи себе, јер није то оно што је она замишљала. То је био њен период патње, који се није умањио коначном одлуком и одласком у манастир.

Ипак, свако ко чита причу може извести свој закључак да ли је погрешила, где, када, зашто... или, радила је онако како је саздана, очекујући само мало више, а то је оно што је навела у причи: једну песму и више посвећености... Зар је то много???

Цела прича је једно животно и лирско путовање, где ће свако од читалаца наћи део себе.

***

Жеља за песмом је услишена... не само песма, већ и књига, из које је знала сваку напамет...

Тако је „отишла“ носећи са собом наслов „Тајна“ и слику из Чикага...

„Када то време узима, а када даје?“, одлично питање које је поставила себи на новом путу.

Срећно и праштај Мариа!!!

15.05.2023.г.        

Причу БЕЗИМЕНА У КРИПТИ МОЛИТВЕНОГ можете прочитати   ОВДЕ 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: