detalj slike: KRK Art dizajn

KRAJPUTAŠI ZNAMEN HRABROSTI I SLAVNE ISTORIJE

(Milijan Despotović, Žive kamene duše, Udruženje potomaka ratnika 1912-1920, general „Ljubomir Marić“, Kosjerić, 2021).

Prof. dr Slađana Milenković

Prolazilo se nekad pored krajputaša, kraj druma, kroz goru, kraj staza, u šumi, na brdu, ali i kraj kuće, u dvorištu iza vratnica, pred kućnim pragom, sada ih je sve manje, urušili se, od vremena, a malo i od nebrige. Dragocene su akcije kao što je ova sabiranja krajputaša i očuvanja nasleđa ratnika, oslobodilaca, pomena onih kojima se grob ne zna, a bez kojih ne bi bilo ni nas danas. Milijan Despotović se potrudio da zapise i ove spomenike sačuva od zaborava i među koricama knjige, što je možda i najdugovečnije trajanje. Kamen je jedan, osipa se i urušava, a knjiga može da bude hiljadu i da ih ima svuda po svetu, da traju dugo, prežive vekove i jednog dana neko na osnovu zapisa proučava istoriju. Krajputaši kao deo istorije, baštine, posebno ovi iz Crnogorskog sreza, ostaće zauvek kao znamen hrabrosti. Svi, a bilo ih je mnogo, koji su otišli od rodne kuće, mobilisani u oslobodilačke ratove, pa se nikad nisu vratili, o čijoj hrabroj pogibiji su se ispredale priče, mogli su da nađu večni mir jedino ako im se podigne spomenik, krajputaš. Pogotovu u periodu od od 1912–1918. sa kuća se nisu skidali crni barjaci, navodi Despotović, te su spomenici samo nicali.

Termin krajputaš nije narodni, kako se često misli, skovao ga je Branko V. Radičević i posvetio im dve monografije „Plava linija žiovta“ i „Srpski nadgorbni spomenici i krajputaši“. U svojim pesmama ovenčao ih je, kao i brojne elemente srpske vojničke istorije. Odredivši međišta područja na kojem ima krajputaša: Šumadija, dolina Morave, Zlatibor, Golija, Javor, jedno od čvorišta je i Kosjerić. Tu, na tom tlu, spomenik na raskrsnici opominje i jedini ima pravo na uspomenu, poginuo u Prvom ustanku, Velikom ratu ili nesrećno stradao. Spomenik van groblja ili prazan grob, napravljen najčešće od monolitnog kamen, u oblika kvadra, visine od jednog do jednog i po metra, ima funkciju da duša pokojnika kome je posvećen nađe mir, a nas potomke da podseća, da ih ne zaboravimo, ni njih, ni njihovu veliku žrtvu. To su znamenja posebne vrednosti i posebne estetike.

Istaknuto je u ovoj knjizi kako su lepo, skoro poetično junački isklesani likovi, ponekad do groteske obojeni živim bojama, među kojima preovlađuje intenzivno plava. Likovi imaju osmeh, ponekad razrogačene oči, velike brke, naslikani su vojnici i seljaci, obučeni u uniformu ili odelo kakvo su nosili. Kao nekakve freske, samo narodne koje prikazuju obične ljude, ktitore naše slobode. Često imaju duhovit tekst, opis pokojnika, ko je bio i nešto po čemu je bio prepoznatljiv, što je svojevrstan epitaf uklesan u kamen. Tekst je kitnjast, a narodni klesari nisu po pravopisu rukopis kroijili, već po osećaju i poštovanju, pa se velikim slovom pišu: Otadžbina, Sloboda Mladost, Smrt, Živeti, a malim izdajica. Najviše je spomenika iz vremena ratova i borbi protiv Turaka, Bugara, Nemaca, Austrijanaca, Mađara, Arnauta, to su čitavi vekovi.

Običaj podizanja velikih monolitnih spomenika u kojima nisu bili sahranjeni, nego su predstavljali pomen, znamen, karakterističan je još za stare Slovene, a posebno se očuvao u Srbiji u 19. veku, posle ustanaka protiv Turaka, borbe za oslobođenje. Najjači je ovaj običaj bio baš posle Prvog svetskog rata. Dok su tražili grob sina ili brata da bi ga preneli u zavičaj šumadijski seljaci mesecima obilazili bojišta, kad je sve bilo uzalud, naručivali su ovakve simboličke spomenike. Pored gusala, deseterca i narodnih kola, spomenici krajputaši su nešto što je karakteristično za Srbe, zaključio je Branko V. Radičević. Po pitanju kulta mrtvih, mogli bismo da se upoređujemo sa postojbinom Asteka i Maja, istina je. Kamene duše ratnika žive, krajputaši su „vojska četvrtog saziva“, bez plača, bez suza, samo nemi grč, tužanka gorštačka: ,,Poginuo sam da biste živeli; odmorite se u hladu mog kamena i pomenite moje ime. Valja se.“

Te stare spomenike, krajputaše odlučili su da sačuvaju od zaborava u Srezu crnogorskom, danas područje opštine Kosjerić, i saberu ih na jedno mesto oko stare crkve brvnare u Sečoj Reci, gde će biti zaštićeni, a radili su i na njihovoj obnovi. Obnovljeni su zahvaljujući potomcima ratnika 1912–1920. godine uz stručnu pomoć Akademije Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konservaciju, iz Beograda. Rade i danje na očuvanju krajputaša, naše prošlosti zarad budućnosti. Kamenorezac se potrudio da raščita stare, izbledele zapise i da ih obnovi, boje su opet žive, plave, zelene, žute, crvene, jarke da mogu da traju, da ostanu i posle nas. Samo u ovom delu sveta krajputaš stoji, opominje i čuva, kao gorštak ili brđanin, kao vojnik ili seljak, mladić uvek, zaustavljen u trajanju na pola puta ali večno sija kao uspomena, istorija, kao najmiliji drugi ili brat. Ne zaboravljamo prošlost, pamtiće nas budućnost.

PODELITE OVAJ TEKST NA: