детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРАЈПУТАШИ ЗНАМЕН ХРАБРОСТИ И СЛАВНЕ ИСТОРИЈЕ

(Милијан Деспотовић, Живе камене душe, Удружење потомака ратника 1912-1920, генерал „Љубомир Марић“, Косјерић, 2021).

Проф. др Слађана Миленковић

Пролазило се некад поред крајпуташа, крај друма, кроз гору, крај стаза, у шуми, на брду, али и крај куће, у дворишту иза вратница, пред кућним прагом, сада их је све мање, урушили се, од времена, а мало и од небриге. Драгоцене су акције као што је ова сабирања крајпуташа и очувања наслеђа ратника, ослободилаца, помена оних којима се гроб не зна, а без којих не би било ни нас данас. Милијан Деспотовић се потрудио да записе и ове споменике сачува од заборава и међу корицама књиге, што је можда и најдуговечније трајање. Камен је један, осипа се и урушава, а књига може да буде хиљаду и да их има свуда по свету, да трају дуго, преживе векове и једног дана неко на основу записа проучава историју. Крајпуташи као део историје, баштине, посебно ови из Црногорског среза, остаће заувек као знамен храбрости. Сви, а било их је много, који су отишли од родне куће, мобилисани у ослободилачке ратове, па се никад нису вратили, о чијој храброј погибији су се испредале приче, могли су да нађу вечни мир једино ако им се подигне споменик, крајпуташ. Поготову у периоду од од 1912–1918. са кућа се нису скидали црни барјаци, наводи Деспотовић, те су споменици само ницали.

Термин крајпуташ није народни, како се често мисли, сковао га је Бранко В. Радичевић и посветио им две монографије „Плава линија жиовта“ и „Српски надгорбни споменици и крајпуташи“. У својим песмама овенчао их је, као и бројне елементе српске војничке историје. Одредивши међишта подручја на којем има крајпуташа: Шумадија, долина Мораве, Златибор, Голија, Јавор, једно од чворишта је и Косјерић. Ту, на том тлу, споменик на раскрсници опомиње и једини има право на успомену, погинуо у Првом устанку, Великом рату или несрећно страдао. Споменик ван гробља или празан гроб, направљен најчешће од монолитног камен, у облика квадра, висине од једног до једног и по метра, има функцију да душа покојника коме је посвећен нађе мир, а нас потомке да подсећа, да их не заборавимо, ни њих, ни њихову велику жртву. То су знамења посебне вредности и посебне естетике.

Истакнуто је у овој књизи како су лепо, скоро поетично јуначки исклесани ликови, понекад до гротеске обојени живим бојама, међу којима преовлађује интензивно плава. Ликови имају осмех, понекад разрогачене очи, велике брке, насликани су војници и сељаци, обучени у униформу или одело какво су носили. Као некакве фреске, само народне које приказују обичне људе, ктиторе наше слободе. Често имају духовит текст, опис покојника, ко је био и нешто по чему је био препознатљив, што је својеврстан епитаф уклесан у камен. Текст је китњаст, а народни клесари нису по правопису рукопис кроијили, већ по осећају и поштовању, па се великим словом пишу: Отаџбина, Слобода Младост, Смрт, Живети, а малим издајица. Највише је споменика из времена ратова и борби против Турака, Бугара, Немаца, Аустријанаца, Мађара, Арнаута, то су читави векови.

Обичај подизања великих монолитних споменика у којима нису били сахрањени, него су представљали помен, знамен, карактеристичан је још за старе Словене, а посебно се очувао у Србији у 19. веку, после устанака против Турака, борбе за ослобођење. Најјачи је овај обичај био баш после Првог светског рата. Док су тражили гроб сина или брата да би га пренели у завичај шумадијски сељаци месецима обилазили бојишта, кад је све било узалуд, наручивали су овакве симболичке споменике. Поред гусала, десетерца и народних кола, споменици крајпуташи су нешто што је карактеристично за Србе, закључио је Бранко В. Радичевић. По питању култа мртвих, могли бисмо да се упоређујемо са постојбином Астека и Маја, истина је. Камене душе ратника живе, крајпуташи су „војска четвртог сазива“, без плача, без суза, само неми грч, тужанка горштачка: ,,Погинуо сам да бисте живели; одморите се у хладу мог камена и помените моје име. Ваља се.“

Те старе споменике, крајпуташе одлучили су да сачувају од заборава у Срезу црногорском, данас подручје општине Косјерић, и саберу их на једно место око старе цркве брвнаре у Сечој Реци, где ће бити заштићени, а радили су и на њиховој обнови. Обновљени су захваљујући потомцима ратника 1912–1920. године уз стручну помоћ Академије Српске православне цркве за уметност и консервацију, из Београда. Раде и дање на очувању крајпуташа, наше прошлости зарад будућности. Каменорезац се потрудио да рашчита старе, избледеле записе и да их обнови, боје су опет живе, плаве, зелене, жуте, црвене, јарке да могу да трају, да остану и после нас. Само у овом делу света крајпуташ стоји, опомиње и чува, као горштак или брђанин, као војник или сељак, младић увек, заустављен у трајању на пола пута али вечно сија као успомена, историја, као најмилији други или брат. Не заборављамо прошлост, памтиће нас будућност.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: