detalj slike: KRK Art dizajn

ČUDO U ŠARGANU – MOKRA GORA

U svom životu, ne tako kratkom, doživela sam dva puta Čudo u Šarganu. Prvo čudo desilo se sedamdesetih godina prošlog veka, u Atelju 212 i u istoimenoj predstavi.

Iz malog grada, u koji se išlo samo iz potrebe ili neke namere, skrajnutog u jednoj od dunavskih okuka, otišla sam na velike škole u Beograd. Grad smešten na obalama dve reke, Save i Dunava, za mene je bio metropola kojoj nisu bili ravni Pariz i London, čak nijedan drugi grad na kugli zemaljskoj. Njegovim ulicama krstarili su leyland, autobusi gradskog saobraćaja, poznati kao „londonci“. Vozeći se njima uskim i vijugavim ulicama, pa širokim bulevarima preko Save, otkrivala sam sve lepote prestonice. U Beograd sam donela fizičku glad za kulturnim događajima gutajući ih sa istom strašću sa kojom sam slatko jela piroške uz obavezan jogurt u tetrapaku. Strpljivo sam stajala u redu ispred crvenog kioska naTerazijama. To mi je bila skoro redovna užina, neophodna da dopuni obrok u studentskoj menzi Tri kostura smeštenoj u suterenu zgrade nekadašnjeg TANJUG-a.

Karte za sva dešavanja kupovali smo na fakultetima svakog prvog u mesecu, upola cene. Prvo bi se razgrabile karte za pozorišta, iako je u ponudi bila treća galerija sa koje su se videla samo temena glumaca, i nešto malo za stajanje i sedenje u poslednjim redovima. Nisu mi smetala ponuđena mesta, jer sam želela da se dočepam aktuelnih predstava i uživam u svakoj. Jednu od njih, Čudo u Šarganu, odgledala sam daleke 1975. u Ateljeu 212, po tekstu Ljubomira Simovića i u režiji Mire Trailović. Veliki ansambl od pedesetak glumaca nosio je najveća imena tadašnje beogradske i jugoslovenske scene. Radnja drame smeštena je u krčmu Šargannegde na periferiji grada za ljude sa margine života. To je bilo pribežište kurvi, bivših robijaša, političara i osoblja kafane. Napustivši selo, patili su za njim nostalgično i tužno sanjajući san o lepšem i lakšem životu u gradu. Nezvanično su ih, u to vreme, zvali polutanima. Danas ih nema, jer se većina preselila u gradove ostavivši opustela sela. Jedini dokazi da je u njima bilo života su umrlice izlepljene po kapijama praznih kuća. Uporedo sa njihovim stvarnim životima teče priča dvojice ratnika iz Velikog rata. Iako davno mrtvi, oni stižu u današnje vreme u potrazi za pravdom i to se smatra čudom, čudom zbog pominjanja Velikog otadžbinskog rata. Tema o kojoj se nije govorilo ni učilo u školama onovremene države. Sve vreme trajanja drame, koja je istovremeno tragična i komična, realistična i nadrealna, pada kiša. To dobovanje po ćeramidi i njeno oticanje kroz limene oluke dugo me je pratilo na autobuskim stajalištima ili železničkim stanicama. Zatvarala bih oči čekajući prevoz i smeštala sebe u krčmu Šargan. Za ona vremena trebalo je mnogo hrabrosti za postavljanje ovakvog teksta, mada se i danas ova predstava igra u JDP-u, jedinom pozorištu čiji naziv čuva pojam jugoslovenstva. Ipak je izgubljena aktuelnost onovremenog igranja i nemam potrebu da je odgledam želeći da, sa setom, sačuvam taj komadić svog života i plejadu glumčina, poput Mire Banjac, Seke Sabljić, Aljoše Vučkovića, kao i one koji stvaraju svoje nebesko pozorište – Zorana Radmilovića, Cicu Perovića, Ružicu Sokić, Taška Načića, Milutina Butkovića i druge. Verujem da su na nekom oblaku napravili svoju krčmu Šargan i tu se ludo zabavljaju. Ponekad bace pogled na Zemlju sažaljevajući one koji se poput crva uvijaju da prežive od prvog do drugog prvog u mesecu.

Moje Čudo u Šarganu desilo se ovog leta i baš mi nedostaje to čudo dok pišem o njemu u zavejanom selu gde temperatura pada ispod nultog podeoka.

Mokra Gora,Šarganska osmica i ceo taj kraj, iako nije bio u planu, desio se na moju radost. Posle ludila na drinskoj regati sa 20 000 ljudi, imali smo potrebu za tišinom, ptičjim cvrkutom, planinskim vetrovima i mirisom borovih šuma.

Prvo smo obišli zaštićeni park Derventa u potrazi za stećcima u selu Rastištu. Prošli smo jezero Perućac, skrenuli levo sa glavnog puta prateći malu zeleno-modru planinsku reku. U jednom delu njenog toka podignuta je brana iza koje je jezerce i tu, bez komande, svi zastajemo i skačemo uživajući u hladnoj vodi na spoljnoj temperaturi od 40 stepeni. U obližnjoj drvari saznajemo za selo Rastište do kojeg stižemo vijugavim i uzanim putem uzbrdo. U razuđenom centru sela je obnovljena zgrada škole sa natpisom planinarskog doma. Rastište pripada opštini Bajina Bašta i u njoj je najveći broj sačuvanih nekropola sa stećcima u Srbiji. Malo iznad sela zatičemo stećke zatravljene i zapuštene. Pored je postavljena tabla sa izbledelim informativnim podacima. Tu piše, da pored ovog, postoji i lokalitet Mramorje koji nismo uspeli da nađemo.

Stećci potiču iz 14. i 15. veka kao nadgrobni spomenici i svojevrstan oblik sakralne umetnosti. Svojim izgledom su spoj jezika i pisma, običaja i vere i hronologija su kulture jednog istorijskog vremena. Na većini su ukrasi sa motivima kruga, luka i strele, mačeva i polumeseca. Poređani u nekoliko redova, stećci u Rastištu su neujednačeni po dimenzijama i načinu obrade. Ukupno ih ima 33. Čitam na tabli da je njihovu konzervaciju preuzeo Republički zavod za zaštitu spomenika kulture ali da arheološka istraživanja nisu obavljena. Iznikla trava nadvisuje stećke i plašeći se zmija ne mogu da im priđem. Skrnavim ih hodajući po njima i uporno želim da ih obiđem. U toj tišini, daleko od sveta, približava se žagor mladih ljudi, koji, na moju žalost, prolaze bez ikakvog interesovanja. Iako ih pozivam da zastanu misleći da iz neznanja, zbog mladosti, nisu zapazili ovo sveto mesto, odmahuju nehajno i nezainteresovano. To su bili studenti DIF-a, pedesetak budućih akademskih građana, smeštenih u novom planinarskom domu, nije želelo da se upozna sa kulturnom baštinom otadžbine. Pa, kakva budućnost ove zemlje ostaje na njima?

Pitanja i odgovori ostaju da vise u neizvesnosti vremena.

Ispod sunca koje nemilosrdno prži, grabimo ka vrhu Tare iščekujući spas u njenoj svežini. Na jednoj od okuka nailazimo na dvoje mladih, sa ogromnim rančevima prepunim planinarske opreme, i mole nas za prevoz. Nasmejni uskaču u kola pokazujući nam prazne flaša od vode i tako upoznajemo Talijane, Đorđa i Anu, antropologa i arheologa. Željni da upoznaju Srbiju, mesec dana putuju po našoj zemlji i ostali su zapanjeni zbog drinske regate nazivajući je paranormalnom pojavom.

Iako mislimo isto, tvrdimo da je vredelo učestvovati u tom ludilu na vodi i nastavljamo potragu za „dobrom hranom“ koja podrazumeva makarone bez mesa. Naši strani suvozači kažu da Srbi mnogo vole meso. Slažem se sa tom tvrdnjom, videvši sa obe strane puta, kroz Mrčajevce, silne pečenjare i mudro prećutkujem da sam slasno, prstima, slistila porciju mešanog prasećeg i jagnjećeg pečenja. Umesto toga, poklanjam im Zmajevu pesmu Otac i sin:

Jedanput ide stari amidža...

Za njim tapka, trči, skakuće

Junačke krvi, najmlađi sin...

Vašar je bio, sablje, pištolji,

arapski hat...

Šta ćeš, sine, da kupi babo...

Ah, babo, babo, kupi mi babo

pečenja jarećeg...

Oni ostaju zbunjeni jer ne razumeju našu mesoždersku strast.

Ana je iz Rima i ponosi se svojim gradom a on dolazi iz manjeg mesta, iz Palestrine. O, pa to je divno, dobacuje neko iz našeg društva, tamo je rođen Đakomo Palestrina, renesansni kompozitor crkvene muzike. „Naš“ Talijan, bogami, puca od ponosa začuđen našim širokim pogledima na svet u koje spada i saznanje o njegovom kompozitoru. Mislim se u sebi, pa naravno da znamo, mi smo bivši đaci klasičnog školskog sistema jedne izgubljene zemlje. Tehnološka online nastava, na svu sreću, nije postojala u našem svetu.

I onda, posle ispijenih kafa i uz forca Italija i živela Srbija, pozdravljamo se i svako odlazi svojim putem.

Sunce, već, skrivaju visoke krošnje na Tari, jednoj od najlepših planina Srbije. Borovima sam impresionirana, jer ostaju isti u svim godišnjim dobima; pod naslagama snega zimi i leti pod jarkim svetlom sunca, uvek sa raširenim tamnozelenim krošnjama. Prija mi miomiris borova, hladovina i tama kojim sam okružena. Razmišljam da li će se odnekud pojaviti Maša i medved, likovi iz omiljenog ruskog crtanog filma. I onda krećemo ka Mećavniku ulazeći iz jedne okuke u drugu. Nigde nisam videla toliko zavetnih česmi koje podižu porodice u spomen na neku umrlu dragu osobu. Ovde su to simboli nastavka života – smrt i voda. Na jednoj, od tih česmi, stoji nekoliko saksija sa natpisom: Zalij me! Zalivam i po bujnosti cveća zaključujem da većina putnika namernika radi isto, pa spojenim šakama, ispod česme, ispijam pregršti hladne vode. U sebi izgovaram kratku molitvu za pokoj duše kojoj je česma podignuta.

Moja Srbija je i po tome lepa!

U Mećavnik, Drvengrad ili Kustendorf, kako vam drago, stigli smo u predvečerje. Etno- selo, podignuto na razmeđi Tare i Zlatibora, imalo je svoju namenu, prevashodno, za film Život je čudo. Sagradio ga je i osmislio naš čuveni režiser Emir Kusturica želeći mesto koje izgleda tako, kao da se u njemu oduvek živelo. A nije nikad! Ime mu samo govori da je sav od drveta. Ulice su popločane kockom isečenom od starih drvenih železničkih pragova. Glavna ulica vodi od ulazne kapije do crkve građene u stilu ruske arhitekture. Posvećena je Svetom Savi i ove julske večeri, zvona sa zvonika preleću planinske masive, spuštaju se do Drine da bi stigla do Višegrada i vratila se svojoj crkvi. Strme ulice ovog grada načičkane su autentičnim brvnarama prenetim iz Republike Srpske. Potamnele od sunca i kiša, deluju bajkovito sa tufnastim šerpama u boji, iz kojih, na prozorima, rastu muškatle. I dok je noć padala na grad, očekivala sam patuljke i njihovu pesmu koju bi na vratima, jedne od brvnara, dočekivala Snežana.

Ovde ima svega, od bioskopa – Andergraund, smeštenog pod zemljom, do brojnih prodavnica domaće radinosti. Pitam se da li da svratim do Lotikinog restorana ili do Anine poslastičarnice sa izlogom primamljivih kolača. Ulice nose imena poznatih ličnosti iz kulture i sporta, pa biram kuću sa likom Dostojevskog za slikanje. Ali... Prednost, patriotski, dajem Andriću. U ovakvom raju, u njegovoj ulici, prisećam se pročitanog odlomka iz Znakova pored puta, tu, između Lotikine kafane i ćuprije na Drini: Čudno kako nam malo treba da budemo sretni i još čudije, kako nam često baš to malo nedostaje.

Mećavnik je smešten na padini sa koje se širi pogled na Mokru Goru i Šargansku osmicu. U podnožju brda visokog oko 700 m nalazi se istoimeno selo kroz koje teče planinska reka Kamešina. Mesto je poznato po železničkoj stanici Jatare odakle kreće voz, prugom uskog koloseka, znanom kao Šarganska osmica. I neoprostiv je greh da se ovde svrati a da se vozom ne oblikuje putovanje kao broj 8. Ne znam koliko sam grehova nakupila do sada, i da ne bih dodavala novi, pristajem da potrošim pare na sve ponuđeno. Moje premišljanje i vaganje odnosi se direktno na odbojnost prema komercijalno-konfekcijskom turizmu svedenom na grupna vođenja a ja volim sama da istražujem. Čekajući polazak voza kupujem od dve bakice dva para vunenih natikača cvetnih motiva i šarenih boja. Pisak lokomotive prekida moj kompliment upućen njima da su prave umetnice i na mašinovođin znak, ulickana i stara dama kreće uz klopot i dim. Na prozoru vagona naviru mi uspomene o putovanjima vozom na more, kada su nam majke tovarile torbe hranom, kao da su nas u Bijafru slale. Povratak su obeležavale drvene čaplje, suveniri za koje i do danas ne znam, zašto baš one.

U vagonu slušam kakofoniju nemačkog grlenog izgovora, pevljivih italijanskih vokala i mekih slovenskih jezika. Najređe se čuje srpski.

Podalje od mene, mirno sedi nekoliko Indijaca. Žene su u sarijima raskošnih boja a muškarce odlikuju turbani i bele dhotije. Ako zatvorim oči, na tren, poverovaću da se nalazim u Agatinom Orijent ekspresu, ali me srpsko duhovno pojanje i glas vodiča o osnovnim informacijama, demantuju. Vožnja traje dva i po sata sa pauzama na pet vidikovaca i jednom kafom u nekoj od kafanica.

Šarganska osmica je jedna od najatraktivnijih pruga uskog koloseka u Evropi. Remek-delo inžinjerskog i industrijskog nasleđa dugog 13.5 km trebalo je da premosti visinsku razliku od 300 m. Problem je rešen čuvenom petljom osmicom, tako da voz, na toj dužini, dva puta prolazi kroz istu tačku.

Austrougarske vlasti, iz vojno-strateških razloga, započele su gradnju ove pruge 1902. god. od Sarajeva do Dobruna u dužini od 167 km.Dobrun, sa carinarnicom, bio je njihova granica sa Srbijom. Posle balkanskih ratova, Srbija nastavlja gradnju pruge od Užica, preko Mokre Gore, do Vardišta. S jeseni, 1915, tri carevine napadaju i okupiraju Srbiju. Austrijanci, misleći da će zanavek tu ostati, 1916. god. angažuju svog inžinjera, Huga Kajncla, da produži prugu i on je dovodi do podnožja masiva Šargan i tu zastaje pitajući se kako da ga pređe. Nije shvatio Božji znak da u Srbiji i sa Srbima neće biti lako.Tunel su u masivu Budim kopali ruski i talijanski vojnici, i pošto posao nije bio lak, zadesila ga je nesreća u kojoj je poginula cela smena od 200 zarobljenika, pri čemu se urušio svod budućeg tunela. Radovi su nastavljeni posle rata, kad su Beograđani počeli Ćirom da putuju u Dubrovnik, 1925. Pred Drugi svetski rat, Ćiru je zamenila motorna lokomotiva i vožnja, na relaciji Beograd-Dubrovnik, skraćena je za desetak sati, čijim povodom je lokomotiva duhovito nazvana Ludi Sarajlija.Eto, svako vreme ima svog „sokola“.

Pruga je radila sve do 1974, kad je ukinuta kao nerentabilna. Na svu sreću, moje zahuktalo istorijsko razmišljanje prekida stanica Golubić i tu izlazimo. Golubić je, kao i Mećavnik, napravljen za potrebe Kusturičinog filma. Sa vidikovca Krst pruža se pogled na dva tunela i prugu koja se u njima ukršta. Vrućina je nesnosna i jurišamo na zamrzivače sa sladoledima.

Nastavljamo put do stanice Šargan Vitas, gde je nekoliko lepih restorana sa ukusnom hranom.

Poslednji vidikovac je Ludi kamen i tu dobijamo dirljivu novokomponovanu priču o pronalaženju večne ljubavi ako ga dotaknemo. Počinje opsada kamena, uz smeh i spuštanje desetina ruku, a prizor je više tužan nego srećan jer odaje usamljene ljude.

Po povratku u Jatare mojih bakica nema. Ljubazni domaćini predlažu da vidimo Bele Vode, naselje spojeno sa selom Mokra Gora. Banja,u kojoj je otkriveno nekoliko lekovitih izvora, smestila se pored reke Kamešine i prati njen tok. Posle njenog izlivanja, 1994. god. otkriven je lekoviti izvor svetog Jovan Krstitelja. Analize su pokazale da blagotvorno deluje na vid, zateže kožu, pojačava pamćenje i leči stomačna oboljenja. Iz tih razloga, nisam znala da li da je samo pijem, umivam se ili okupam u njoj misleći da se podmladim za jedno, ... nekoliko sati. Priče o lekovitosti prate i legende, i u jednoj od njih, ovde, postoji devet izvora, ali kad se svi pronađu sledi propast sveta, pa meštani ne žure sa otkrivanjem. U drugoj je priča o Dubrovčaninu i njegovoj ženi nerotkinji koja je ovde dovedena da se izleči. Koliko je dugo ovde boravila priča ne otkriva i da li joj je neki gorštak kršni pomogao, tek, rodila je svom gosparu blizance. Zahvalan, podigao je crkvicu na čijim temeljima je sagrađena nova i posvećena je Jovanu Krstitelju.

U jednom delu banje, na inicijativu Zavičajnog udruženja Mokrogoraca i uz podršku ŽTP-a Beograd i Železničkog muzeja Srbije iz Požege, podignut je muzej Jatarice.Kompleks čini 14 eksponata sa statusom kulturnih dobara (lokomotive, vagoni, dresine i delovi pruge uskog koloseka) što ga čini jedinstvenim muzejem na otvorenom. Letnja pozornica, vagon-restorani, prodavnice suvenira i malo planinsko jezero za kupanje, dovoljan je razlog da posetioci dođu i ostanu. Iz banje vodi lepo uređena staza, duga nekoliko kilometara, do sređenog kompleksa za izletnike. Tu se nalazi nekoliko ozidanih roštilja, česma, stolovi i klupe sa nadstrešicama i priključcima za punjenje baterija. Oktobra, 2011, podignuta je ruska crkva-kapela u znak sećanja na 200 poginulih ruskih i italijanskih zarobljenika u tunelu Budim.Osveštali su je i blagoslovili patrijarh ruski Kiril i episkop žički Hrizostom. Sagrađena od drveta, crkva-kapela, posvećena Sedmorici mučenika efeskih i smeštena među mokrogorskim brdima, čuva uspomenu na događaje koji su promenili ovaj kraj povezujući dva naroda – srpski i ruski.

Ime je Mokroj Gori dao Mustaj beg iz Priboja i priča dalje glasi da je u tim brdima zakonačila neka vojska i ložila sirovu goru – drva, pa kako je vatra od njih slaba bila govoraše: „Ala je ovo mokra gora“. I tako je nastalo ime.

Ona i Šarganska osmica su pravo turističko čudo i kao da nisu sastavni deo Srbije jer nema deponija sa smećem, nema smederevaca u rekama.

Besprekorno je čisto i kao da sam na Alpima. Čudom se čudim nečemu što bi bilo normalno da imamo takav narod i državu. Mokrogorci su samo u svom udruženju sačuvali prirodu darivanu od Boga. Za one, koji su dali poseban doprinos, postoje mesingane table sa imenima i prezimenima, okačene duž šetališta, od Belih Voda do ruske kapele. Dvadeset i četiri godine, pošto je pruga proglašena nerentabilnom, Mokrogorci su svom kraju udahnuli novi život. Pola veka je postojala pruga kojom su išli u svet, da bi danas taj svet dovodili u svoje selo i svoj kraj.

Nostalgičan pisak parne mašine čini me romantičnom i u meni oživljava vremena, koja sa godinama, verovatno, ulepšavam. Da li sam subjektivna, dok voz trujckajući pravi slalome prolazeći tunele ili nisam, ostavljam da se sami uverite.

PODELITE OVAJ TEKST NA: