детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧУДО У ШАРГАНУ – МОКРА ГОРА

У свом животу, не тако кратком, доживела сам два пута Чудо у Шаргану. Прво чудо десило се седамдесетих година прошлог века, у Атељу 212 и у истоименој представи.

Из малог града, у који се ишло само из потребе или неке намере, скрајнутог у једној од дунавских окука, отишла сам на велике школе у Београд. Град смештен на обалама две реке, Саве и Дунава, за мене је био метропола којој нису били равни Париз и Лондон, чак ниједан други град на кугли земаљској. Његовим улицама крстарили су leylаnd, аутобуси градског саобраћаја, познати као „лондонци“. Возећи се њима уским и вијугавим улицама, па широким булеварима преко Саве, откривала сам све лепоте престонице. У Београд сам донела физичку глад за културним догађајима гутајући их са истом страшћу са којом сам слатко јела пирошке уз обавезан јогурт у тетрапаку. Стрпљиво сам стајала у реду испред црвеног киоска наТеразијама. То ми је била скоро редовна ужина, неопходна да допуни оброк у студентској мензи Три костура смештеној у сутерену зграде некадашњег ТАНЈУГ-а.

Карте за сва дешавања куповали смо на факултетима сваког првог у месецу, упола цене. Прво би се разграбиле карте за позоришта, иако је у понуди била трећа галерија са које су се видела само темена глумаца, и нешто мало за стајање и седење у последњим редовима. Нису ми сметала понуђена места, јер сам желела да се дочепам актуелних представа и уживам у свакој. Једну од њих, Чудо у Шаргану, одгледала сам далеке 1975. у Атељеу 212, по тексту Љубомира Симовића и у режији Мире Траиловић. Велики ансамбл од педесетак глумаца носио је највећа имена тадашње београдске и југословенске сцене. Радња драме смештена је у крчму Шарганнегде на периферији града за људе са маргине живота. То је било прибежиште курви, бивших робијаша, политичара и особља кафане. Напустивши село, патили су за њим носталгично и тужно сањајући сан о лепшем и лакшем животу у граду. Незванично су их, у то време, звали полутанима. Данас их нема, јер се већина преселила у градове оставивши опустела села. Једини докази да је у њима било живота су умрлице излепљене по капијама празних кућа. Упоредо са њиховим стварним животима тече прича двојице ратника из Великог рата. Иако давно мртви, они стижу у данашње време у потрази за правдом и то се сматра чудом, чудом због помињања Великог отаџбинског рата. Тема о којој се није говорило ни учило у школама оновремене државе. Све време трајања драме, која је истовремено трагична и комична, реалистична и надреална, пада киша. То добовање по ћерамиди и њено отицање кроз лимене олуке дуго ме је пратило на аутобуским стајалиштима или железничким станицама. Затварала бих очи чекајући превоз и смештала себе у крчму Шарган. За она времена требало је много храбрости за постављање оваквог текста, мада се и данас ова представа игра у ЈДП-у, једином позоришту чији назив чува појам југословенства. Ипак је изгубљена актуелност оновременог играња и немам потребу да је одгледам желећи да, са сетом, сачувам тај комадић свог живота и плејаду глумчина, попут Мире Бањац, Секе Сабљић, Аљоше Вучковића, као и оне који стварају своје небеско позориште – Зорана Радмиловића, Цицу Перовића, Ружицу Сокић, Ташка Начића, Милутина Бутковића и друге. Верујем да су на неком облаку направили своју крчму Шарган и ту се лудо забављају. Понекад баце поглед на Земљу сажаљевајући оне који се попут црва увијају да преживе од првог до другог првог у месецу.

Моје Чудо у Шаргану десило се овог лета и баш ми недостаје то чудо док пишем о њему у завејаном селу где температура пада испод нултог подеока.

Мокра Гора,Шарганска осмица и цео тај крај, иако није био у плану, десио се на моју радост. После лудила на дринској регати са 20 000 људи, имали смо потребу за тишином, птичјим цвркутом, планинским ветровима и мирисом борових шума.

Прво смо обишли заштићени парк Дервента у потрази за стећцима у селу Растишту. Прошли смо језеро Перућац, скренули лево са главног пута пратећи малу зелено-модру планинску реку. У једном делу њеног тока подигнута је брана иза које је језерце и ту, без команде, сви застајемо и скачемо уживајући у хладној води на спољној температури од 40 степени. У оближњој дрвари сазнајемо за село Растиште до којег стижемо вијугавим и узаним путем узбрдо. У разуђеном центру села је обновљена зграда школе са натписом планинарског дома. Растиште припада општини Бајина Башта и у њој је највећи број сачуваних некропола са стећцима у Србији. Мало изнад села затичемо стећке затрављене и запуштене. Поред је постављена табла са избледелим информативним подацима. Ту пише, да поред овог, постоји и локалитет Мраморје који нисмо успели да нађемо.

Стећци потичу из 14. и 15. века као надгробни споменици и својеврстан облик сакралне уметности. Својим изгледом су спој језика и писма, обичаја и вере и хронологија су културе једног историјског времена. На већини су украси са мотивима круга, лука и стреле, мачева и полумесеца. Поређани у неколико редова, стећци у Растишту су неуједначени по димензијама и начину обраде. Укупно их има 33. Читам на табли да је њихову конзервацију преузео Републички завод за заштиту споменика културе али да археолошка истраживања нису обављена. Изникла трава надвисује стећке и плашећи се змија не могу да им приђем. Скрнавим их ходајући по њима и упорно желим да их обиђем. У тој тишини, далеко од света, приближава се жагор младих људи, који, на моју жалост, пролазе без икаквог интересовања. Иако их позивам да застану мислећи да из незнања, због младости, нису запазили ово свето место, одмахују нехајно и незаинтересовано. То су били студенти ДИФ-а, педесетак будућих академских грађана, смештених у новом планинарском дому, није желело да се упозна са културном баштином отаџбине. Па, каква будућност ове земље остаје на њима?

Питања и одговори остају да висе у неизвесности времена.

Испод сунца које немилосрдно пржи, грабимо ка врху Таре ишчекујући спас у њеној свежини. На једној од окука наилазимо на двоје младих, са огромним ранчевима препуним планинарске опреме, и моле нас за превоз. Насмејни ускачу у кола показујући нам празне флаша од воде и тако упознајемо Талијане, Ђорђа и Ану, антрополога и археолога. Жељни да упознају Србију, месец дана путују по нашој земљи и остали су запањени због дринске регате називајући је паранормалном појавом.

Иако мислимо исто, тврдимо да је вредело учествовати у том лудилу на води и настављамо потрагу за „добром храном“ која подразумева макароне без меса. Наши страни сувозачи кажу да Срби много воле месо. Слажем се са том тврдњом, видевши са обе стране пута, кроз Мрчајевце, силне печењаре и мудро прећуткујем да сам сласно, прстима, слистила порцију мешаног прасећег и јагњећег печења. Уместо тога, поклањам им Змајеву песму Отац и син:

Једанпут иде стари амиџа...

За њим тапка, трчи, скакуће

Јуначке крви, најмлађи син...

Вашар је био, сабље, пиштољи,

арапски хат...

Шта ћеш, сине, да купи бабо...

Ах, бабо, бабо, купи ми бабо

печења јарећег...

Они остају збуњени јер не разумеју нашу месождерску страст.

Ана је из Рима и поноси се својим градом а он долази из мањег места, из Палестрине. О, па то је дивно, добацује неко из нашег друштва, тамо је рођен Ђакомо Палестрина, ренесансни композитор црквене музике. „Наш“ Талијан, богами, пуца од поноса зачуђен нашим широким погледима на свет у које спада и сазнање о његовом композитору. Мислим се у себи, па наравно да знамо, ми смо бивши ђаци класичног школског система једне изгубљене земље. Технолошка online настава, на сву срећу, није постојала у нашем свету.

И онда, после испијених кафа и уз форца Италија и живела Србија, поздрављамо се и свако одлази својим путем.

Сунце, већ, скривају високе крошње на Тари, једној од најлепших планина Србије. Боровима сам импресионирана, јер остају исти у свим годишњим добима; под наслагама снега зими и лети под јарким светлом сунца, увек са раширеним тамнозеленим крошњама. Прија ми миомирис борова, хладовина и тама којим сам окружена. Размишљам да ли ће се однекуд појавити Маша и медвед, ликови из омиљеног руског цртаног филма. И онда крећемо ка Мећавнику улазећи из једне окуке у другу. Нигде нисам видела толико заветних чесми које подижу породице у спомен на неку умрлу драгу особу. Овде су то симболи наставка живота – смрт и вода. На једној, од тих чесми, стоји неколико саксија са натписом: Залиј ме! Заливам и по бујности цвећа закључујем да већина путника намерника ради исто, па спојеним шакама, испод чесме, испијам прегршти хладне воде. У себи изговарам кратку молитву за покој душе којој је чесма подигнута.

Моја Србија је и по томе лепа!

У Мећавник, Дрвенград или Кустендорф, како вам драго, стигли смо у предвечерје. Етно- село, подигнуто на размеђи Таре и Златибора, имало је своју намену, превасходно, за филм Живот је чудо. Саградио га је и осмислио наш чувени режисер Емир Кустурица желећи место које изгледа тако, као да се у њему одувек живело. А није никад! Име му само говори да је сав од дрвета. Улице су поплочане коцком исеченом од старих дрвених железничких прагова. Главна улица води од улазне капије до цркве грађене у стилу руске архитектуре. Посвећена је Светом Сави и ове јулске вечери, звона са звоника прелећу планинске масиве, спуштају се до Дрине да би стигла до Вишеграда и вратила се својој цркви. Стрме улице овог града начичкане су аутентичним брвнарама пренетим из Републике Српске. Потамнеле од сунца и киша, делују бајковито са туфнастим шерпама у боји, из којих, на прозорима, расту мушкатле. И док је ноћ падала на град, очекивала сам патуљке и њихову песму коју би на вратима, једне од брвнара, дочекивала Снежана.

Овде има свега, од биоскопа – Андерграунд, смештеног под земљом, до бројних продавница домаће радиности. Питам се да ли да свратим до Лотикиног ресторана или до Анине посластичарнице са излогом примамљивих колача. Улице носе имена познатих личности из културе и спорта, па бирам кућу са ликом Достојевског за сликање. Али... Предност, патриотски, дајем Андрићу. У оваквом рају, у његовој улици, присећам се прочитаног одломка из Знакова поред пута, ту, између Лотикине кафане и ћуприје на Дрини: Чудно како нам мало треба да будемо сретни и још чудије, како нам често баш то мало недостаје.

Мећавник је смештен на падини са које се шири поглед на Мокру Гору и Шарганску осмицу. У подножју брда високог око 700 m налази се истоимено село кроз које тече планинска река Камешина. Место је познато по железничкој станици Јатаре одакле креће воз, пругом уског колосека, знаном као Шарганска осмица. И неопростив је грех да се овде сврати а да се возом не обликује путовање као број 8. Не знам колико сам грехова накупила до сада, и да не бих додавала нови, пристајем да потрошим паре на све понуђено. Моје премишљање и вагање односи се директно на одбојност према комерцијално-конфекцијском туризму сведеном на групна вођења а ја волим сама да истражујем. Чекајући полазак воза купујем од две бакице два пара вунених натикача цветних мотива и шарених боја. Писак локомотиве прекида мој комплимент упућен њима да су праве уметнице и на машиновођин знак, улицкана и стара дама креће уз клопот и дим. На прозору вагона навиру ми успомене о путовањима возом на море, када су нам мајке товариле торбе храном, као да су нас у Бијафру слале. Повратак су обележавале дрвене чапље, сувенири за које и до данас не знам, зашто баш оне.

У вагону слушам какофонију немачког грленог изговора, певљивих италијанских вокала и меких словенских језика. Најређе се чује српски.

Подаље од мене, мирно седи неколико Индијаца. Жене су у саријима раскошних боја а мушкарце одликују турбани и беле дхотије. Ако затворим очи, на трен, повероваћу да се налазим у Агатином Оријент експресу, али ме српско духовно појање и глас водича о основним информацијама, демантују. Вожња траје два и по сата са паузама на пет видиковаца и једном кафом у некој од кафаница.

Шарганска осмица је једна од најатрактивнијих пруга уског колосека у Европи. Ремек-дело инжињерског и индустријског наслеђа дугог 13.5 km требало је да премости висинску разлику од 300 m. Проблем је решен чувеном петљом осмицом, тако да воз, на тој дужини, два пута пролази кроз исту тачку.

Аустроугарске власти, из војно-стратешких разлога, започеле су градњу ове пруге 1902. год. од Сарајева до Добруна у дужини од 167 km.Добрун, са царинарницом, био је њихова граница са Србијом. После балканских ратова, Србија наставља градњу пруге од Ужица, преко Мокре Горе, до Вардишта. С јесени, 1915, три царевине нападају и окупирају Србију. Аустријанци, мислећи да ће занавек ту остати, 1916. год. ангажују свог инжињера, Хуга Кајнцла, да продужи пругу и он је доводи до подножја масива Шарган и ту застаје питајући се како да га пређе. Није схватио Божји знак да у Србији и са Србима неће бити лако.Тунел су у масиву Будим копали руски и талијански војници, и пошто посао није био лак, задесила га је несрећа у којој је погинула цела смена од 200 заробљеника, при чему се урушио свод будућег тунела. Радови су настављени после рата, кад су Београђани почели Ћиром да путују у Дубровник, 1925. Пред Други светски рат, Ћиру је заменила моторна локомотива и вожња, на релацији Београд-Дубровник, скраћена је за десетак сати, чијим поводом је локомотива духовито названа Луди Сарајлија.Ето, свако време има свог „сокола“.

Пруга је радила све до 1974, кад је укинута као нерентабилна. На сву срећу, моје захуктало историјско размишљање прекида станица Голубић и ту излазимо. Голубић је, као и Мећавник, направљен за потребе Кустуричиног филма. Са видиковца Крст пружа се поглед на два тунела и пругу која се у њима укршта. Врућина је несносна и јуришамо на замрзиваче са сладоледима.

Настављамо пут до станице Шарган Витас, где је неколико лепих ресторана са укусном храном.

Последњи видиковац је Луди камен и ту добијамо дирљиву новокомпоновану причу о проналажењу вечне љубави ако га дотакнемо. Почиње опсада камена, уз смех и спуштање десетина руку, а призор је више тужан него срећан јер одаје усамљене људе.

По повратку у Јатаре мојих бакица нема. Љубазни домаћини предлажу да видимо Беле Воде, насеље спојено са селом Мокра Гора. Бања,у којој је откривено неколико лековитих извора, сместила се поред реке Камешине и прати њен ток. После њеног изливања, 1994. год. откривен је лековити извор светог Јован Крститеља. Анализе су показале да благотворно делује на вид, затеже кожу, појачава памћење и лечи стомачна обољења. Из тих разлога, нисам знала да ли да је само пијем, умивам се или окупам у њој мислећи да се подмладим за једно, ... неколико сати. Приче о лековитости прате и легенде, и у једној од њих, овде, постоји девет извора, али кад се сви пронађу следи пропаст света, па мештани не журе са откривањем. У другој је прича о Дубровчанину и његовој жени нероткињи која је овде доведена да се излечи. Колико је дуго овде боравила прича не открива и да ли јој је неки горштак кршни помогао, тек, родила је свом госпару близанце. Захвалан, подигао је црквицу на чијим темељима је саграђена нова и посвећена је Јовану Крститељу.

У једном делу бање, на иницијативу Завичајног удружења Мокрогораца и уз подршку ЖТП-а Београд и Железничког музеја Србије из Пожеге, подигнут је музеј Јатарице.Комплекс чини 14 експоната са статусом културних добара (локомотиве, вагони, дресине и делови пруге уског колосека) што га чини јединственим музејем на отвореном. Летња позорница, вагон-ресторани, продавнице сувенира и мало планинско језеро за купање, довољан је разлог да посетиоци дођу и остану. Из бање води лепо уређена стаза, дуга неколико километара, до сређеног комплекса за излетнике. Ту се налази неколико озиданих роштиља, чесма, столови и клупе са надстрешицама и прикључцима за пуњење батерија. Октобра, 2011, подигнута је руска црква-капела у знак сећања на 200 погинулих руских и италијанских заробљеника у тунелу Будим.Освештали су је и благословили патријарх руски Кирил и епископ жички Хризостом. Саграђена од дрвета, црква-капела, посвећена Седморици мученика ефеских и смештена међу мокрогорским брдима, чува успомену на догађаје који су променили овај крај повезујући два народа – српски и руски.

Име је Мокрој Гори дао Мустај бег из Прибоја и прича даље гласи да је у тим брдима законачила нека војска и ложила сирову гору – дрва, па како је ватра од њих слаба била говораше: „Ала је ово мокра гора“. И тако је настало име.

Она и Шарганска осмица су право туристичко чудо и као да нису саставни део Србије јер нема депонија са смећем, нема смедереваца у рекама.

Беспрекорно је чисто и као да сам на Алпима. Чудом се чудим нечему што би било нормално да имамо такав народ и државу. Мокрогорци су само у свом удружењу сачували природу даривану од Бога. За оне, који су дали посебан допринос, постоје месингане табле са именима и презименима, окачене дуж шеталишта, од Белих Вода до руске капеле. Двадесет и четири године, пошто је пруга проглашена нерентабилном, Мокрогорци су свом крају удахнули нови живот. Пола века је постојала пруга којом су ишли у свет, да би данас тај свет доводили у своје село и свој крај.

Носталгичан писак парне машине чини ме романтичном и у мени оживљава времена, која са годинама, вероватно, улепшавам. Да ли сам субјективна, док воз трујцкајући прави слаломе пролазећи тунеле или нисам, остављам да се сами уверите.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: