detalj slike: KRK Art dizajn

SLIKA

Bio sam na izložbi savremene umetnosti

Stao kraj jedne slike

U stvari praznog rama, u praznoj Sali

I dugo gledao unutra

Ne znam zašto sam to radio

Ali, nečeg je bilo tamo.

Onda sam primetio da s druge strane

Bujicom nailaze ljudi u prugastim odelima

Džepnim satovima koji sviraju šlagere

I riđim puslica frizurama.

Žene sa ekstravagantnim nakitom na sebi

Velikim zelenim šeširima

Na kojima su se parili mladi fazani

I koje su na povodcima vodili male crvene majmune.

Bila je to neobična, čudesna slika.

Onda sam začuo komentare te živopisne publike:

Pogledajte samo genijalnost te jednostavne pojave

Čudesne običnosti i nepretencioznosti koja osvaja

Te neponovljive slike koja ubija scenom života u praznini

Tog bizarnog, svedenog naslova koji rastužuje posmatrača:

“”SLAVKO”

Neponovljiv doživljaj draga, ova slika nema cenu

Začu se glas gospođe sa prepariranim mošnicma pavijana na ušima,

Oklopima armadila na ramenima, i sasušenim prstima berača pamuka

Oko vrata

Ah, kako je Bog nekome podario takvu lakoću jednostavnosti života !

TAVAN

Na tavanu moje ljubičaste kuće

ne žive mačke, mačići, miševi ni pacovi

ni kućna zmija.

Tu samo neko diše, muklo hropće

kao gubavac na samrti

Ali se ne vidi, od sebe samog se krije

Samo crvene višnje, sa grana što krov nadrastaju

svakog dana nekud nestaju

Tek neka padne, otkotrlja se, pokupi prašinu s puta

Deca se s njima klikera igraju

dok ih kiša ne opere

Onda ih jedu ko ptice izelice

crveni sok im niz usne curi, ko krv niz bele majice

Dok neko hropće na tavanu, na kojem nema nikog i ničeg

sem disanja koje nekad zamukne kao da nešto razmišlja

I onda sav život na tren stane

Samo od jeze zadrhti višnja ...

OGLEDALO

Znam da si tu

s druge strane ogledala

osećam dim cigarete i miris tvog karmina

Kad šakom razbih boju vina

prsti se s nje otkotrljaše

I videh tvoju ruku, kako ih nežno skuplja

u maramicu uvija

Izbacuješ iz mraka pticu

što peva kao zmija

Nečujno, nemušto, nezvuci sobom plivaju

dok kapi krvi stigme se

niz ogledalo kao niz ikonu

u potocima slivaju

Ono se topi polako

kao zastor teatra gubavih

Sa bine nam se klanjaju

tužne sakate ljubavi ...

Ilustracije: Ilij@Saula.art

PODELITE OVAJ TEKST NA: