детаљ слике: КРК Арт дизајн

СЛИКА

Био сам на изложби савремене уметности

Стао крај једне слике

У ствари празног рама, у празној Сали

И дуго гледао унутра

Не знам зашто сам то радио

Али, нечег је било тамо.

Онда сам приметио да с друге стране

Бујицом наилазе људи у пругастим оделима

Џепним сатовима који свирају шлагере

И риђим пуслица фризурама.

Жене са екстравагантним накитом на себи

Великим зеленим шеширима

На којима су се парили млади фазани

И које су на поводцима водили мале црвене мајмуне.

Била је то необична, чудесна слика.

Онда сам зачуо коментаре те живописне публике:

Погледајте само генијалност те једноставне појаве

Чудесне обичности и непретенциозности која осваја

Те непоновљиве слике која убија сценом живота у празнини

Тог бизарног, сведеног наслова који растужује посматрача:

“”СЛАВКО”

Непоновљив доживљај драга, ова слика нема цену

Зачу се глас госпође са препарираним мошницма павијана на ушима,

Оклопима армадила на раменима, и сасушеним прстима берача памука

Око врата

Ах, како је Бог некоме подарио такву лакоћу једноставности живота !

ТАВАН

На тавану моје љубичасте куће

не живе мачке, мачићи, мишеви ни пацови

ни кућна змија.

Ту само неко дише, мукло хропће

као губавац на самрти

Али се не види, од себе самог се крије

Само црвене вишње, са грана што кров надрастају

сваког дана некуд нестају

Тек нека падне, откотрља се, покупи прашину с пута

Деца се с њима кликера играју

док их киша не опере

Онда их једу ко птице изелице

црвени сок им низ усне цури, ко крв низ беле мајице

Док неко хропће на тавану, на којем нема никог и ничег

сем дисања које некад замукне као да нешто размишља

И онда сав живот на трен стане

Само од језе задрхти вишња ...

ОГЛЕДАЛО

Знам да си ту

с друге стране огледала

осећам дим цигарете и мирис твог кармина

Кад шаком разбих боју вина

прсти се с ње откотрљаше

И видех твоју руку, како их нежно скупља

у марамицу увија

Избацујеш из мрака птицу

што пева као змија

Нечујно, немушто, незвуци собом пливају

док капи крви стигме се

низ огледало као низ икону

у потоцима сливају

Оно се топи полако

као застор театра губавих

Са бине нам се клањају

тужне сакате љубави ...

Илустрације: Ilij@Saula.art

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: