(Sedmica)
Pijaca u Kisaču nikada nije bila velika, jer ni samo selo Kisač nije veliko, ali je taj prostor otvorenog marketa oduvek bilo kultno, saborno mesto naše varoši, još od nastanka ovog naselja u sedamnaestom veku. Tada su se, u tom sedamnaestom veku, ovde naselili prvo Srbi, a odmah u sledećem, dolaznom, osamnaestom, i Slovaci. Jedni kraj drugih. Jedni uz druge. Moji preci, paori Jankovići i preci moje prve komšinice, Zuzane, moje teta Zuze, Zuske Čanji, Slovakinje sićušnog rasta i gromadnog srca. Pijačni dan je od kada ja znam za sebe, a imam 57 godina, u Kisaču uvek bio četvrtkom. Četvrtak se očekivao sa posebnom pažnjom. Četvrtkom su se rešavali svi problemi, sva pitanja su pronalazila svoje odgovore, a sve tajne, u toj pijačnoj vrevi, izlazile su na svetlost dana i prestajale biti tajne, jer su raspričavane, i šapatom, i poluglasom, i uz viku i svađu među Kisačanima i posetiocima iz Novog Sada, Rumenke, Stepanovićeva, Čeneja i svih drugih mesta i krajeva, odakle su četvrtkom nadirali gosti na našu pijacu. Sve što smo prethodnih dana zaboravljali da kupimo, uzimali bismo četvrtkom na pijaci, znajući da nismo namerno mnogo puta hteli krenuti put dućana po neku sitnicu, ostavljajući tu nabavku baš za četvrtak, tražeći razlog da posetimo pijacu.
Moja teta Zuzana imala je svoj štand, svoju tezgu, na tom bazaru i na njoj je izlagala jaja, peršun, zelen, šargarepu i druge „hend mejd“ proizvode iz svoje bašte i svog domaćinstva. Njen poseban, izuzetan proizvod koji je mamio uzdahe i znatiželju okupljenih i bio njena najprodavanija i najtraženija roba bio je čarobni KITNIKES, najukusniji slatkiš na svetu. Kitnikes od dunja, poslastica bolja od svake dvorske, carske, kraljevske i ine velikodržačke izmišljotine. Nije to bio običan instant proizvod. Ono, šećer, margarin i brašno, i gotovo. Ni blizu. Kitnikes se pravi satima, kuva, cedi, pasira, odvaja... Uz dunje koriste se i karanfilić, i cimet, i višnjevača, a ceo proces traje više dana, da bi produkt, na kraju, dao rezultat kao kod Zuzane. Čudo nad čudima! To nije slovačko nacionalno jelo, da se razumemo, ali to je, kako sam ja tvrdio, nacionalno jelo svih baka Vojvodine. Ma koje da su nacije bile sve te divne bakice, Vojvođanke, pravile su fenomenalni kitnikes. Svaka sa svojom tajnom u njemu, nekim detaljem koji je te kvadrate pred konzumentom činio posebnim. Orasi, pistaći, narandža, sok limuna, listovi lovora... Moram da priznam da me nikad nisu privlačili oni kolači koji su imali onaj debeli patišpanj, bazu često tvrdu, pomalo nedefinisanog ukusa, sa samo tankim slojem slatkog fila na njemu. Kod kitnikesa, sve je odmah tu nadohvat ruke, konkretno. Samo je i ceo sladak. Gusta gel masa, neponovljivog, osobenog i savršenog ukusa. Imao sam privilegiju da svakog četvrtka ujutru još pre prvih kukurikanja seoskih petlova i pre prvog autobusa koji je, tandrčući u 4 i 50, dolazio iz Novog Sada, čujem korake baka Zuze, a potom i tiho lupkanje mog kibicfenstera, na koji mi nežno ostavlja komad kitnikesa, da me taj miris dunje probudi i da ga uz jutarnje mleko pojedem, kao najlepši rajski dar. Kada bi na mom prozoru ostavila taj tanjirić sa kockicom poslastice, tiho se udaljavala, krećući ka pijaci u centru sela ka svojoj tezgi, na svoj posao, tom dugom Ulicom generala Štefanika „ušorenog sela”, koju su sa obe strane zatvarala kućišta, na u santimetar isto isparcelisanim imanjima. Mada sam, kao dete, voleo tu gužvu četvrtkom na pijaci i susrete, sa valjda svima koji žive u selu i ostalih stranaca, najviše sam se i najiskrenije, jedino zbog toga priznajem, radovao četvrtku i tom praskozornom kitnikesu koji sam uzimao da jedem odmah, kada je teta Zuza napravila prvi korak, udaljavajući se od naše kuće. Zuska je nosila svoje proizvode četvrtkom na pijacu, a nedeljom je išla u crkvu. To su jedini dani i događaji kada je ona napuštala svoje dvorište, svoje imanje. Živela je sama, nikad se nije udavala i svu svoju ljubav prenosila je na svoje kokice, svoje petlove, prasiće i svoju baštu u kojoj je gajila svu biologiju iz naših osnovnoškolskih udžbenika. Kažem, živela je sama u toj svojoj tradicionalnoj vojvođanskoj kući, ali nikad se nije preselila u veliku prednju sobu ili još veću, zadnju sobu, već je ceo svoj vek proživela u maloj devojačkoj sobi, s ulice, u koju je ulazila iz gonka, tog dugačkog trema, simbola ravničarske „kuće na lakat“. Tu u gonku, Zuzana je otakala, isecala i prepakivala kitnikes, a gde bi drugo, kad smo pod tim tremom, gonkom, kako smo ga mi Vojvođani zvali, provodili najviše vremena. To je bila kuća u kući, gde se održavao svakodnevni život seljana tokom godine, od aprila skoro do novembra.
Danas sam daleko od Kisača. I danas je tamo, kao nekad, 80 posto Slovaka i 20 posto Srba, kao što je srazmere radi i ravnoteži suživota vojvođanskog, u prilog, u susednom Čeneju taj omer proporcionalno različit u „našu“ korist. Na pijace ne idem. Zuzana Čanji je davno napustila ovaj svet. Četvrtak, nadalje, uporno dolazi posle srede, dočekujući petak, a kitnikesa nema ni u jednom restoranu u ponudi. Ni u mojoj izgubljenoj Srbiji, ni u mojoj još daljoj Americi, gde jesam postao neko. Sećanja su uvek najčistiji prozori, njima ne trebaju sredstva za poliranje i glancanje, ona su uvek transparentna i dovode svojom prozirnošću uspomene u um. U uspomenama čovek stvori najjasnije slike, kojima je vreme dodalo najsvetlije nijanse, otvarajući samo lepo u njima. Kada bi misli imale slikarske kistove pri sebi dok emituju uspomene, stvorile bi najautentičnija remek-dela vremena i prostora. Od zaborava nas čuvaju te slike nastale u detinjstvu, pa me tako i danas, na dvadeset šestom spratu solitera na Sout stejt stritu, svakog četvrtka i dalje budi miris kitnikesa, kojeg mi je teta Zuza stavljala u prozor. Tako sećanjem na taj kitnikes usmereno znam da je stigao opet, taj, četvrtak. Svakog četvrtka ovde u Solk Lejk Sitiju, američkom gradu u državi Juta, primam svoju platu. Odličnu platu. Od nje veoma dobro živimo moja supruga i ovo dvoje dece, koji su još preostali kod nas u kući, ali svaki dolar, koji mi svakog četvrtka leže na moj konto u „Siti“ banci, dao bih za jedan zalogaj kitnikesa od dunja, čarobnice Zuze Čanji.
